| Od pobede do poraza demokratske opcije |
Evropa sve dalja
Potpuno je očigledno da je vreme za odlučnu akciju ako se ne želi trajna i nacionalno pogubna perspektiva Srbije i Crne Gore kao teškog evropskog bolesnika na Balkanu. Jednako loše kao ova perspektiva deluju, međutim, unutrašnji uslovi za prevazilaženje teškog stanja.
Piše: dr Jovan Teokarević
Kako vreme prolazi, naše putovanje u
Evropu nailazi na sve više prepreka, a njegov tempo i pravac postaju sve manje
izvesni. Sva je prilika da ćemo najveće dosadašnje proširenje Evropske
unije posmatrati sa veće udaljenosti od mesta na kojem smo do nedavno
bili. Kada deset novih članica ovog prvog maja zauzmu svoje mesto u Uniji,
mi ćemo biti toliko daleko da ćemo ih teško uopšte videti.
Pogled odozdo
Između nas i njih su se u međuvremenu poređali svi iz našeg
okruženja. Hrvatska je upravo dobila pozitivan odgovor na prošlogodišnji zahtev
za članstvom i očekuje da za par meseci, sa statusom kandidata,
praktično napusti Zapadni Balkan i pridruži se do nedavno poodmaklim
kandidatima - Bugarskoj i Rumuniji. Obe ove zemlje će u toku godine završiti
pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji i stati ispred vrata koja će
se za njih – a možda i za Hrvatsku - otvoriti za tri godine. Makedonija, čiji
je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju početkom ovog meseca stupio
na snagu kao prvi u regionu, takođe je u međuvremenu zatražila punopravno
članstvo u Uniji. Bosna je pre pola godine Studijom o izvodljivosti dobila
zeleno svetlo za pregovore, a Albanija pregovara već skoro godinu i po
dana o zaključivanju istog takvog sporazuma sa EU-om.
Što se nas tiče, izgledi za pozitivne zaključke u Studiji o izvodljivosti
mere se u najmanju ruku mesecima (a očekivali smo ih, posle toliko vremena,
marta ove godine), dok su godine realna mera za završetak pregovora i potpisivanje
Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU-om. Ako problemi nastave da
se nagomilavaju, a mi ostanemo inertni, može lako da se desi da i sledeće
proširenje Evropske unije dočekamo bez tog sporazuma, a da Bosna i Albanija
u međuvremenu uspeju da bez nas pređu i tu stepenicu dugog puta
ka Briselu.
Potpuno je, dakle, očigledno da
je vreme za odlučnu akciju ako se ne želi trajna i nacionalno pogubna
perspektiva Srbije i Crne Gore kao teškog evropskog bolesnika na Balkanu.
Jednako loše kao ova perspektiva deluju, međutim, unutrašnji uslovi za
prevazilaženje teškog stanja. Jedan od tih uslova je najteže shvatiti, pogotovo
iz perspektive briselskih presuditelja čija će reč uvek biti
poslednja. Kako razumeti da samo mi izgleda nismo u stanju da postignemo nacionalni
konsenzus o integraciji u Evropsku uniju? Ko je u stanju da pojmi činjenicu
da vlasti u Srbiji i Crnoj Gori izgleda ne smatraju sebe odgovornim i da građani
i njihovi politički predstavnici nisu u stanju da snažno postave to pitanje
odgovornosti, na način koji je u skladu sa visokom popularnošću
evropske opcije kod nas?
Pitanja bez odgovora
Drugi set pitanja odnosi se samo na srpske
vlasti. Ima li kraja pretvaranju pobede evropske i demokratske opcije na decembarskim
parlamentarnim izborima u fatalni poraz? Koji su stvarni razlozi sistematskog
odbijanja udruživanja sa pro-evropskim i pro-demokratskim političkim
partijama i isto tako sistematskog paktiranja sa onima koji su bili i ostali
suprotnost evropskim i demokratskim načelima i ciljevima? Zašto se, na
mnoge načine, pa i u pripremama za predsedničke izbore, radikalima
daje još jedna, odlučujuća šansa da dođu na vlast, kad razloga
za to nema u dosadašnjim izbornim rezultatima i većinskom raspoloženju
biračkog tela? Da li se stvarno misli da ćemo u Evropu sa ovakvim
radikalima i socijalistima, kakve sada imamo?
Martovski izveštaji Evropske komisije
o nama i drugima na Zapadnom Balkanu, kao i analiza učinjenog povodom
dobrovoljno prihvaćenih obaveza u vezi sa članstvom u Savetu Evrope
– čemu posvećujemo najveći deo ovog broja “Evropskog foruma
– traže odgovore na još neka pitanja. Da li se zaista i dalje kod nas smatra
da mi zbog neke posebne važnosti i misije ne treba da ispunjavamo preuzete
međunarodne obaveze, dok drugi to treba da rade? Da li su naši političari
oguglali na zahteve, jer se oni – neispunjeni - neprekidno ponavljaju; da
li oni misle da postoje neki alternativni načini da ti zahtevi volšebno
nestanu?
Loš imidž
Imam utisak da ni naši političari
ni naši građani nemaju dovoljno jasnu predstavu o tome kakva je trenutno
predstava o Srbiji u svetu. A ona je izuzetno loša, čak i među onima
koji razumeju količinu problema koje Srbija ima. Naš imidž nije, međutim,
prvenstveno loš zbog stvari na koje ne možemo da utičemo, već zbog
onih koje su naš sopstveni proizvod. Mnogi koji učestvuju u formulisanju
politike prema Srbiji postavljaju danas samo sledeću vrstu pitanja: Šta
ćemo svi – i mi i svet - raditi kad radikali nakon predsedničke
dobiju i druge vlasti? Koliko će trajati ponovna samoizolacija Srbije
od Evrope i kakve će sve oblike poprimiti izolacija koju će nam
drugi nastaviti, nakon što je Amerika učinila prvi korak uskraćivanjem
svoje pomoći i svoje podrške u međunarodnim finansijskim institucijama?
Čak i ako sve ovo nije tačno
i ako se ova sumorna predviđanja ne ispune, Srbija će vrlo teško
imati veći uticaj i veći manevarski prostor da kao respektabilni
partner učestvuje u rešavanju i onih pitanja koja je se najviše tiču
i koja mora da rešava zajedno sa drugima. Kosovo je, naravno, najvažnije od
njih i upravo povodom njega možda treba započeti bolni sopstveni preobražaj.
Najgore bi bilo ako bismo Kosovo iskoristili, kao u prošlih petnaestak godina,
kao izgovor da se od Evrope udaljimo. Današnja i sutrašnja strategija mora
da bude upravo suprotna: Kosovo nas mora čvršće povezati sa Evropom,
a nema boljeg trenutka od ovoga, kada naši argumenti, na žalost zbog patnji
tamošnjih Srba, izgledaju bolje nego u bilo kojem trenutku poslednjih godina.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-a
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 695 od 29.04.2004. |