| To nije evropski |
Kosovo
u plamenu
Uništene crkve i spomenici Kosmeta i Metohije
ne pripadaju samo Srbima: ona su deo evropske i svetske baštine i naša obaveza
je da u njihovu zaštitu uključimo međunarodne snage
Piše:
Irina Subotić
O kosovskim i metohijskim spomenicima, kao i o Hilandaru,
govori se s ljubavlju, poštovanjem i patetikom kao o srži srpske duhovnosti,
ali se niko ne usuđuje da glasno iskaže svoj strah da ćemo i dalje
biti svedoci njihovog sistematskog, smišljenog, dobro organizovanog varvarskog
uništenja. Uz pogrom srpskog naroda, spomenici su sredinom marta rušeni u
prisustvu desetina hiljada policajaca i vojnika iz sastava UNMIK-a i KFOR-a,
humanitarnih organizacija, predstavnika međunarodne zajednice i lokalnog
življa. Teško je verovati da se zaista želi Kosovo promenjene istorije,
bez memorije, bez bogatstva prošlosti, bez velikih i malih razlika, bez više
od 1300 identifikovanih hrišćanskih spomenika, čemu treba dodati
i dragocene ostatke antičkih civilizacija i tragove viševekovne vladavine
Otomanske imperije.
Podsetimo da je samo za tri dana minama i vatrom
razoreno 35 crkava i manastira, grobalja i grobljanskih kapela, od toga u Prizrenu prelepi hram Bogorodice
Ljeviške i crkva Svetog Nikole Tutića
iz 14. veka, kao i (obnovljene) crkve i manastiri 14. veka: Sveta Nedelja,
Sveti Pantelejmon, Sveti Kuzman i Damjan, Sveti Arhanđeli, Bogoslovija
i Vladičanski dvor, crkva Svetog Nikole Runovića iz 16. veka… a
da je Prizrenska episkopija, koja se
pod tim nazivom prvi put pominje još početkom 11. veka, zamrla 18. marta
kada su evakuisani svi njeni žitelji, kao i biblioteka, arhiva i preostale manastirske i muzejske vrednosti.
Porušen je i manastir Devič iz 15. veka u Srbici, a zatim slede Peć,
Đakovica, Uroševac, Štimlje, Obilić, Kosovska Mitrovica, Podujevo,
Istok, Vitina, pet crkava u Prištini ...
Sve se to nadovezuje na listu od 112 srpskih svetinja
uništenih neposredno po dolasku međunarodnih snaga na Kosovo u leto 1999,
a među njima su i mnogi srednjovekovni, stari i rekonstruisani spomenici:
Mušutište, Zočište, Koriša, Šarenik, Nerodimlje, Klina, Lipljan, Belo
Polje, Rudnik, Ljubižda, Kruševo, Đurakovac, Dolac, Samodreža, Siga,
Pograđe, Čavići, Slovinje, Mlečane, Rugovska klisura....
Cilj ovih vandalizama nije tajna: mladi gnevni ljudi,
vaspitani u idealu nezavisnog Kosova koje im je još Josip Broz obećao,
smatraju svojim pravom da iskorene i poslednji trag srpskog prisustva, a za
pretekst uzimaju miloševićevsku politiku i stradanje islamskih spomenika
tokom rata. Instrumentalizacija paralelizma nađena je i sada u paljenju
Bajrakli-džamije u Beogradu i Islam-agine džamije u Nišu.
Uprkos visoko razvijenoj svesti modernog doba - da
su prožimanja kultura i religija pravi
evropski ciljevi i da na taj način Evropa želi da ih sačuva kao
svoj identitet - pokazalo se da je u ovom slučaju međunarodna zajednica
nemoćna. Postala je talac sopstvene teško ostvarive vizije demokratskog
Kosova u kojem treba zajedno da žive različiti narodi. S druge strane,
patriotska propaganda praznih obećanja nastoji da uveri zaslepljeni narod
kako je jedino srpsko pravo da spase Dečane, Gračanicu, Pećku
patrijaršiju. Ali ta sveta mesta ne pripadaju samo nama: ona su deo evropske
i svetske baštine i naša obaveza je da u njihovu zaštitu uključimo međunarodne
snage. U ovom času najbolji “ambasadori” naše kulture su umetnički
i crkveni predmeti, pored ostalog nastali i na Kosovu i u Metohiji, predstavljeni
na izložbi Vizantija – Vera i moć
u njujorškom Metropoliten muzeju.
Razaranje naše srednjovekovne baštine povod je za
nove apele sa svih strana sveta. Već petnaest godina prizivamo mir na
ovom prostoru, poštovanje ljudskih
života i prava na kulturni, religiozni i svaki drugi identitet, pozivamo da
prestanu rušenje i zatiranje svih tragova prošlosti, molimo ustanove sveta
da daju svoj glas protiv uništavanja zajedničkog nasleđa, predlažemo
da spomenici budu sredstvo izmirenja, a ne predmet mržnje i razaranja. Potrošene
su mnoge reči, izgubljena mnoga nada, ali ma koliko ti iskazi podrške
danas zvuče prazno, mi ih moramo prihvatiti i nastojati da se odista
nađe neko trajno rešenje. To predlaže i panevropska federacija nevladinih
organizacija za zaštitu baštine Europa
Nostra, podsećajući svetske i evropske institucije da je «nasleđe
simbol i garancija svakog etničkog identiteta» i da je, nažalost, upravo
zbog toga ono cilj razaranja i uništenja.
Međunarodna zajednica bi morala da kontroliše
poštovanje Haške konvencije iz 1954. i duh Ohridske deklaracije iz 2003. godine,
a pre svega bi međunarodne snage na Kosovu morale da se obavežu da štite
blago koje im je povereno, što znači da se ne sme smanjivati broj trupa,
a među UNMIK-ovim i KFOR-ovim snagama morao bi da se nalazi i obučeni
kadar za zaštitu baštine. Sasvim je jasno da se ne može imati poverenja da
će Kosovska policijska služba voditi računa o spomenicima bilo kog
porekla, a najmanje srpskog: tri dana ovogodišnjeg marta dovoljan su razlog
za našu zebnju. S druge strane, Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju
nije dovoljno operativan kad je baština u pitanju, a naša služba zaštite suočena
je sa mnogim problemima. Čak i kada su spomenici bili zaštićeni,
nije postojala svest o potrebi da se naše najvrednije nasleđe predstavi
kao deo evropskog i kao takvo stavi pod okrilje UNESCO-a, drugim rečima
da se internacionalizuje problem njegove bezbednosti. I danas je ta služba
u teškoj situaciji: nedostaje mnoga dokumentacija o kosovsko-metohijskim spomenicima
zato što nije blagovremeno sakupljana i sačuvana (u Beogradu); komplikovana
je procedura ulaska na područje Kosova; ne sarađujemo potpuno sa
svim ljudima dobre volje, sa stručnjacima i organizacijama željnim da
nam pomognu; postoji razumljiv strah od lične ugroženosti…. Predstojeće
rekonstrukcija i konzervacija, kako nesrećno stradalog Hilandara, tako
i kosovsko-metohijskih spomenika moraju da budu povereni najboljim stručnjacima
sveta – pravoslavlje kao kriterijum je apsurdan i nepromišljen zahtev.
Mislim da bi sada trebalo mnogo pisati, praviti televizijske
emisije, govoriti širom sveta o vrednostima i značaju Dečana, Pećke
Patrijaršije, Gračanice… Pogledajmo samo sudbinu Prizrena. On je bio
jedno od uporišta vizantijske duhovnosti,
zatim prestonica srpske države sa mauzolejom našeg najmoćnijeg vladara,
cara Dušana, raskrsnica puteva koji su vezivali mediteranski svet sa Severom
i Zapad sa Istokom, imao je čuvene radionice sa retkim zanatima, panađure
na kojima su se susretali trgovci iz cele Evrope, posebno iz Dubrovnika, Venecije
i Đenove - jednom rečju, stolećima je bio multikulturalna i
multikonfesionalna sredina u kojoj je ovih dana srušeno ili spaljeno najviše
spomenika samo zato što su pripadali “drugom” - hrišćanskom kultu.
Pitamo se, može li se prizivanjem viševekovnog tolerantnog
suživota, koji nije radikalno prekidan ni u vreme osmanske vladavine, naći
razuma i dobre volje da se prestane sa uništavanjem dragocenog nasleđa
koje nas je, uporedo i neposredno, vezivalo i za Zapadni i za Istočni
svet?
Autorka je profesorka istorije umetnosti, potpredsednica Serbia Nostre
| Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 695 od 29.04.2004. |