Regionalni pristup i evropska integracija

Kraj Zapadnog Balkana?

Regionalnom pristupu je EU pribegla kako bi uticala na stabilnost Zapadog Balkana, ali se takav pristup sve više sužava jer se smanjuje region na koji se on odnosi

Piše: Prof. Vladimir Gligorov

Evropska unija je krajem marta objavila treći godišnji izveštaj o Zapadnom Balkanu, koji ovoga puta obuhvata samo četiri zemlje: Albaniju, Bosnu i Hercegovinu (BiH), Makedoniju i Srbiju i Crnu Goru (SCG). Hrvatska, iako nominalno pripada ovom regionu, izdvojena je pošto je u međuvremenu dobila pozitivno mišljenje o kandidaturi za članstvo u EU. Uz godišnji izveštaj i detaljne analize ovih zemalja (kojima se može dodati i pomenuto mišljenje o Hrvatskoj) objavljene su i ponude evropskog partnerstva, novog instrumenta za podsticaj daljeg procesa integracije Zapadnog Balkana u EU. Reč je o bilateralnim ugovorima sa aneksima u kojima se navode kratkoročne i dugoročne mere koje bi trebalo da preduzmu zapadno-balkanske zemlje kako bi se kvalifikovale za članstvo u Evropskoj uniji.

Kada se sve to pročita, postavlja se pitanje dalje strategije EU prema Zapadnom Balkanu, a naročito - da li još postoji regionalni pristup, ili se možda traži zamena za njega. Ovde ću prvo reći šta smatram da je smisao evropskog partnerstva, a potom ću razmotriti sudbinu regionalnog pristupa. Na kraju će biti reči i o tome gde se nalazi SCG u svemu tome.

Proces stabilizacije i pridruživanja

Novi izveštaj o jugoistočnoj Evropi se, kao što sam rekao, u stvari odnosi na krnji Zapadni Balkan, a do toga da se uopšte pišu ovi izveštaji došlo je usled potrebe da se uspostavi proces integracije ovog regiona sličan onome kojim su prošle zemlje istočne Evrope (koje 1. maja postaju punopravne članice EU), a da ipak ne sadrži obavezu Evropske unije da aktivno radi na toj integraciji. Razloga za ovakav stav prema Zapadnom Balkanu ima više, ali je svakako najvažnija zabrinutost za bezbednost u ovom delu kontinenta. Usled toga se tražio način da se proces pridruživanja Evropskoj uniji poveže sa procesom stabilizacije, pa je ovim zemljama ponuđen sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. On dosta liči na tzv. Evropske ugovore kakve su imale zemlje istočne Evrope, osim što podrazumeva značajno razičite obaveze kako država potpisnica, tako i same EU. Države Zapadnog Balkana preuzimaju obavezu da regionalno sarađuju, što bi trebalo da obezbedi stabilizaciju regije, dok EU otvara svoja tržišta i daje finansijsku pomoć, pre svega za rekonstrukciju.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju bi trebalo da vodi članstvu u Evropskoj uniji, rečeno je i na samitu EU u Solunu krajem juna 2003. Pokazalo se, međutim, da je reč o veoma sporom procesu. Do sada su samo Makedonija i Hrvatska potpisale ovaj sporazum, a jedino je onaj sa Makedonijom stupio na snagu (1. aprila 2004.) pošto su ga ratifikovale sve članice EU i Evropski parlament. Hrvatski još nisu ratifikovali Ujedinjeno Kraljevstvo, Holandija i Italija. Sa Albanijom su pregovori u toku, dok će sa BiH početi tek pošto ispuni 16 preduslova, koji svi zadiru u sistemska pitanja ove države. SCG je na samom početku procesa, jer Evropska komisija tek treba da objavi mišljenje o spremnosti ove zemlje da počne pregovore o sporazumu sa EU. U okviru SCG postoji i poseban proces za Kosovo, sličan kao i za druge zemlje, osim što ne podrazumeva potpisivanje ugovora jer Kosovo nije suverena država.

Ova sporost je delimično posledica činjenice da je reč o asimetričnom procesu, gde brzina procesa najviše zavisi od samih zemalja Zapadnog Balkana, dok se Unija više stara o stabilizaciji nego o pridruživanju. Ova strategija Unije je bila kritikovana posebno od strane država Zapadnog Balkana. Počelo se od toga da je potrebno da se Unija čvrsto obaveže da će sve ove zemlje primiti u članstvo, a potom su izraženi zahtevi za većom i usmerenijom finansijskom pomoći. Region je naročito bio u žiži interesovanja u prvoj polovini prošle godine kada je Grčka predsedavala Unijom, i kada je došlo do ideje o sklapanju evropskog partnerstva. Nezavisno od toga gde se pojedine zemlje nalaze u procesu sklapanja sporazuma o stabilizaciji i priruživanju, one će imati ugovor o evropskom partnerstvu.

Ono podrazumeva konkretnije obaveze i zemalja Zapadnog Balkana i EU. Za razliku od ranijih godina kada se samo navodilo koje su sve reforme potrebne kako bi se ova regija približila Evropskoj uniji, sada se navode kratkoročne i srednjoročne mere koje bi trebalo sprovesti. Takođe, Unija uvodi nove instrumente kojima će potpomoći ovaj proces, što podrazumeva i njeno veće tehničko, ali i veće finansijsko angažovanje. Sve i dalje najviše zavisi od samih zapadno-balkanskih zemalja.

U tom kontekstu bi trebalo posmatrati i pozitivno mišljenje o kandidaturi Hrvatske za članstvo u Uniji. Time se želi staviti do znanja da je EU otvorena za zemlje Zapadnog Balkana i da samo od njih zavisi kojom će se brzinom integrisati u Uniju. Mišljenje o Hrvatskoj ukazuje na sve već poznate probleme sa kojima se ona suočava, ali se svejedno daje preporuka Komisiji da počne pregovore jer se ističe jasno izražena volja Hrvatske da pitanje integracije u EU stavi ispred domaćih i regionalnih problema i sukoba.

Ovaj primer već gleda da sledi Makedonija, koja je takođe podnela aplikaciju za članstvo. Da li će odgovor Evropske komisije biti isto tako povoljan kao u slučaju Hrvatske teško je reći, ali je jasno da će mnogo zavisiti od toga da li će doći do slične promene političke orijentacije kao što je bio slučaj sa Hrvatskom. Ako se oceni da jeste, tada će i Makedonija postati kandidat za člana Evropske unije. U tom slučaju bi evropsko partnerstvo zaista preraslo u partnerstvo za integraciju, što je bio prvobitni naziv koji je predložila Komisija. Nema sumnje da će primere Hrvatske i Makedonije slediti i druge zemlje regiona.

Sudbina regionalnog pristupa

U godišnjem izveštaju i u aneksu o evropskom partnerstvu se jasno kaže da zemlje Zapadnog Balkana moraju da ispune kopenhagenske kriterije, ali i one koji su specifični za region, među koje spadaju i saradnja sa tribunalom u Hagu i regionalna saradnja. Ovim drugim se potvrđuje da je još na snazi regionalni pristup, mada sada više nije jasno koji je njegov sadržaj. Naime, kada je ustanovljen, ubrzo posle završetka rata u BiH, on je sadržao uslov da ne može neka zemlja da napreduje u integraciji sa Evropskom unijom brže nego u integraciji sa zemljama u regionu. Drugim rečima, ova dva procesa bi trebalo da teku paralelno. U istom tom duhu je nastao i Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope. U najnovijim dokumentima Evropske komisije, međutim, ne pominju se mnogo ni regionalni pristup niti Pakt za stabilnost.

Znači li to da se potpuno odustalo od regionalnog pristupa? Ovde je potrebno biti načisto da se regionalnom pristupu pribeglo kako bi se uticalo na stabilnost regije. Bezbednost je gotovo uvek regionalni problem, a to je svakako tačno u slučaju Zapadnog Balkana. Zapravo, ovaj region je nastao upravo iz tog razloga: jedino što povezuje ove zemlje jeste bezbednost. Hrvatska i Albanija pripadaju istom regionu samo zato što ih - makar posredno - povezuju problemi bezbednosti u BiH i na Kosovu. Srbiju i Crnu Goru oba povezuju neposredno sa svim zemljama u okruženju. Iz ovoga se može zaključiti da će regionalni pristup imati istu sudbinu koju imaju i problemi bezbednosti. Tamo gde oni i dalje postoje, regionalni pristup će biti i dalje primenjivan.

Recimo, Makedonija se trudi da se oslobodi regionalnih problema, jer će inače njena integracija u Evropsku uniju zavisiti od toga šta će činiti drugi, a ne šta će činiti ona. Ocena o Makedoniji - koja se nalazi u godišnjem izveštaju i u posebnoj studiji o Makedoniji - nesumnjivo vodi računa o tome. Kao i u slučaju Hrvatske, veoma je važno da i Makedonija ostvari konsenzus oko strategije integracije u Evropsku uniju. Isto važi i za BiH, gde je upravo nedostatak tog konsenzusa najveća prepreka daljem napretku u integraciji.

Nema, dakle, sumnje da se sve više sužava regionalni pristup, jer se sve više smanjuje region na koji se on odnosi. Hrvatska se više ne može smatrati zemljom koja pripada Zapadnom Balkanu, bez obzira na to što i dalje ima obavezu da razvija saradnju sa susedima u tom regionu. Tim putem teži da ide i Makedonija, a potom Albanija i BiH. Koliko će u tome biti uspešne teško je reći, ali je to svakako put kojim se ide ka Evropskoj uniji. To naravno ne bi trebalo da znači da saradnja u regionu nije važna, naprotiv, ona će za pojedine zemlja rasti sa vremenom, jer će se odnosi normalizovati i jer će jačati poslovne i društvene veze. Ovaj regionalizam, međutim, podrazumeva da nestane potreba za regionalnim pristupom koji ima za cilj da smanji opasnost od sukoba i drugih pretnji bezbednosti.

Srbija, Crna Gora i Kosovo

Kada se samo pogleda izveštaj o SCG, postaje jasno da je reč o veoma komplikovanoj stvari. U kontekstu ovoga što sam rekao o regionalnom pristupu, jasno je da se on primenjuje na SCG. Dok je bilateralni pristup postao dominantan kada je reč o drugim zemljama Zapadnog Balkana, Srbija i Crna Gora (a tu valja uključiti i Kosovo) ne mogu da napreduju u integraciji sa Evropskom unijom ukoliko ne napreduju u međusobnoj integraciji. Ovaj stav određuje odnos prema državnoj zajednici kao i prema konačnom statusu Kosova. Jasno je iz toga da su problemi bezbednosti i dalje od najvećeg značaja kada je reč o SCG i Kosovu. Budući da integracija ova tri politička entiteta ne ide nekom velikom brzinom, integracija sa Evropskom unijom je takođe veoma usporena. U stvari, reč je o jedinoj zemlji ili zajednici u regionu, a i šire, koja nema nikakve ugovorne odnose sa EU. To će, jasno je, tako ostati sve dok se ne otklone problemi koji održavaju rizičnu bezbednosnu situaciju na prostoru SCG. Naravno, spisak kratkoročnih i srednjoročnih zadataka pred kojima se nalaze Srbija, Crna Gora i Kosovo je daleko duži i obuhvata zapravo sve, budući da je tako malo učinjeno. Ipak, ključni prvi koraci su oni koji se odnose na probleme bezbednosti i saradnje sa međunarodnom zajednicom u oblastima koje su sa njom povezane, posebno sa tribunalom u Hagu.

U sledećih nekoliko godina će biti doneta odluka o integraciji zemalja jugoistočne Evrope i Zapadnog Balkana. Do kraja decenije, jasno je, Bugarska, Rumunija i Hrvatska će biti članice Evropske unije. Makedonija će pregovarati o članstvu, a možda i BiH. Kako sada stoje stvari, Albaniji će biti potrebno više vremena, pre svega zbog toga što je reč o veoma nerazvijenoj zemlji. Jedino je neizvesno šta će biti sa Srbijom, Crnom Gorom i Kosovom.

Autor je istraživač u Bečkom institutu za međunarodna

ekonomska istraživanja (WIIW) i član saveta BeCEI-a

Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 695 od 29.04.2004.

home povratak