Ka konačnom statusu za Kosovo

Planovi i njihove kritike

Važniji od “spoljašnjeg statusa” Kosova biće njegov “unutrašnji status”, to jest način na koji vlast vlada stanovnicima Kosova. Pre nego što se suočimo sa pitanjem statusa neophodna je diskusija koja ne bi bila određena simboličkim teretom međunarodnog suvereniteta, već potrebom zajedničkog upravljanja svih zajednica i samoupravom manjina

Piše: dr Florijan Biber

Nasilje prema Srbima na Kosovu polovinom marta 2004. godine ponovo je oživelo diskusije o potrebi nalaženja konačnog statusa za Kosovo. I dok je predsednik Kosova Ibrahim Rugova tvrdio da je “Kosovu potrebna nezavisnost da bi se ubrzao demokratski i ekonomski razvoj”, Skupstina Srbije je izjavila da su “Kosovo i Metohija neodvojivi deo Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora”. Međunarodna zajednica je priznala poraz status quo-a, ali se takođe suprotstavila svim ishitrenim potezima u vezi sa statusom, što je potvrdilo i Irsko predsedništvo EU-om: “U svetlu nedavnih nemira na Kosovu, potrebno je da reafirmišemo podršku Evropske unije multietničkom Kosovu i politici ‘standardi pre statusa’”. U okviru te politike, status će biti na dnevnom redu 2005. godine i zato ostaje pitanje: kakav je status moguć?

Ljudska kreativnost u ovom sukobu – svakako najtežem na teritoriji bivše Jugoslavije – ograničena je i geografijom i rigidnošću zahteva glavnih strana. Ovde ćemo izložiti neke od najuticajnijih predloga za konačni status (ne kako upravljati Kosovom iznutra, to jest ne pitanje kantonizacije naspram decentralizacije) da bismo utvrdili kakva bi sve mogla izgledati budućnost Kosova .

Autonomija unutar Srbije (ili SCG)

Na osnovu ove opcije - koju zastupa najveći broj političkih partija u Srbiji i koja je reafirmisana u mnogim deklaracijama, kao i u Ustavnoj povelji SCG – bio bi omogućen određeni nivo samouprave za Kosovo u okviru ustavnog okvira Srbije. Očigledni problem je što ovo rešenje ne uživa apsolutno nikakvu podršku među kosovskim Albancima. Svaka vrsta autonomije morala bi biti dalekosežna, približavajući se statusu iz Ustava SFRJ donetog 1974. godine.

Takvo rešenje ne bi ipak rezultiralo nekom praktičnom strukturom vlasti, jer bi uloga kosovskih Albanaca u centralnim institucijama morala da se osmisli uzimajući u obzir činjenicu da je Kosovo relativno veliko (oko 20 odsto stanovništva Srbije i Crne Gore). Svaka dalekosežna autonomije bez predstavništva u centru – što se čini verovatnim, jer ni na Kosovu ni u Srbiji se ne može zamisliti da kosovski Albanac postane ministar odbrane, unutrašnjih poslova ili obrazovanja – bi u stvari ličilo na defakto državnost.

Puna nezavisnost

Osnovni zahtev političkih elita kosovskih Albanaca je trenutno uspostavljanje pune nezavisnosti Kosova. Uprkos takvom zahtevu, obnovljenom posle martovskog nasilja, nezavisnost nije u stanju da reši sve teškoće sa kojima je Kosovo trenutno suočeno. Kao i u slučaju Crne Gore, pitanje statusa je sprečilo debate i orijentacije koje bi sledile druge političke podele. Sve ključne međunarodne organizacije i države su odbile punu nezavisnost u ovom trenutku kao nespojivu i sa međunarodnom misijom, a i zbog straha od presedana u vezi sa priznavanjem dezintegracije država. Najozbiljnija zabrinutost proističe iz činjenice da i Srbija i kosovski Srbi odbacuju takvo rešenje.

Podela

Nakon nasilja protiv Srba u martu 2004. mnogi međunarodni mediji i posmatrači pokazali su očigledno više podrške za ovu opciju kao logično rešenje. Tu koncepciju su od početka 1990-ih zagovarali Dobrica Ćosić i Branislav Krstić. Iako su i neki političari zastupali tu ideju, ipak je više podrške bilo za autonomiju unutar Kosova nego za podelu. Svaka podela bi mogla da bude legitimna samo ako bi je prihvatile obe strane. Helsinška povelja OEBS-a jasno odbacuje jednostrano menjanje granica. Takva dogovorena podela nema šanse u svetlu snažnog protivljenja kosovskih Albanaca.

Štaviše, većina međunarodnih organizacija i ključne države odbacile su ovu opciju iz dva razloga. Prvo, ovaj predlog znači pokušaj da se povuku granice po etničkim linijama, što bi – po rečima Rena Harniša, bivšeg šefa Američke kancelarije u Prištini – bilo “ništa drugo nego pokušaj stvaranja monoetničkih regija i novih podela na Balkanu”. Drugo, postoji opasnost da bi svaka podela stvorila opasan presedan u crtanju granica i da bi time mogla da bude ugrožena stabilnost Makedonije ili Bosne, kao i južne Srbije. Iako bi dogovorena podela smanjila neke probleme pomenute u drugoj tački, ona bi verovatno imala negativan uticaj na preostale kosovske Srbe koji bi ostali van Srbije, a i stvorila bi se opasnost od ponovne promene granica u regionu, što ne bi vodilo ni stabilnosti ni miru.

Starateljstvo Ujedinjenih nacija

Ideja o starateljstvu Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) nad Kosovom u osnovi je produžavanje status quo-a, ali formalno priznaje da suverenitet ne pripada Srbiji već OUN-u (što je u stvari danas i slučaj). Ovaj predlog - u obliku koji su nedavno formulisli Centar za primenjenu politiku iz Minhena i Fondacija Bertelsman – pokušava dakle da razreši suprotstavljene zahteve u vezi sa suverenitetom. Njime bi se otklonili i strahovi mnogih Albanaca na Kosovu u vezi sa vraćanjem Kosova pod suverenitet Srbije, ali i strahovi Srba od nezavisnosti Kosova.

Takvo rešenje zasniva se na zameni akcenta sa pitanja statusa na druga pitanja stvaranja održivog Kosova – kao što su privreda i društvena struktura. Problem ovog plana je njegova prevelika sličnost sa očigledno neodrživim sadašnjim stanjem. Iako bi možda mogao formalno da izgleda drugačije, taj plan ne bi razuverio Albance da u UNMIK-u vide sredstvo za sprečavanje pune samouprave, što bi sve moglo da rezultira nestabilnošću poput ove skorašnje.

Ovaj plan takođe ne bi rešio zabrinutosti Srba, budući da bi se starateljstvo najverovatnije okončalo nezavisnošću. Teško je očekivati da bi pitanje određivanja statusa Kosova moglo da se odloži do vremena kada članstvo svih zapadno-balkanskih država u Evropskoj uniji postane realno, a – u svetlu događaja na Kipru - EU sigurno ne bi bila raspoložena da “uveze” bilo kakva nerešena teritorijalna pitanja.

Defakto državnost

Bilo je i predloga da Kosovo bude defakto država, sa samoupravom ali bez međunarodnog priznanja. Model za ovaj pristup bio bi Tajvan, koji ne priznaje većina država ali koji je u stanju da vodi svoju politiku odvojeno od Kine, i koji nema diplomatske odnose sa većinom zemalja.

Dok bi omogućio zahteve kosovskih Albanaca za samoupravom, ne ukidajući srpske zahteve za suverenitetom, ovaj predlog bi takođe dozvolio da se nastavi sukob suprotstavljenih zahteva u vezi sa Kosovom, i to u kontekstu u kojem nijedna strana ne bi verovatno prihvatila zahteve druge strane. Suprotno od slučaja Tajvana, etnička dimenzija ne bi verovatno mogla da se afirmiše ovim rešenjem.

Uslovna nezavisnost

Ovo je rešenje prvi put predložila 2000. godine Nezavisna komisija za Kosovo (Komisiju je osnovao švedski premijer Person, a vodio južnoafrički sudija Ričard Goldston), a takođe ga je podržala Međunarodna krizna grupa u izveštaju iz 2002. godine. Prema ovom prilazu, Kosovo bi steklo samoupravu i nezavisnost, ali bi međunarodne organizacije zadržale ili prava veta ili neposredne nadležnosti u osetljivim oblastima, kao što je bezbednost. Uz to, Kosovo bi bilo obavezno da ispuni jasne standarde u oblasti manjinskih prava i bilo bi zabranjeno da se Kosovo ujedini sa Albanijom, ili da podstiče secesionističke pokrete u Makedoniji.

Neki aspekti ovog pristupa prihvaćeni su u okviru modela “standardi pre statusa”, iako ovaj model ne obećava nezavisnost, već samo diskusije o nezavisnosti. Ovaj pristup se takođe zasniva na uslovima koje je Evropska zajednica proglasila 1991. godine u vezi sa republikama naslednicam SFRJ. Plan očigledno više sledi zahteve kosovskih Albanaca, dok Srbiji i Crnoj Gori ostavlja vrlo ograničenu ulogu (osim moguće uslove za dobre veze Kosova i Srbije), ali u načelu uzima u obzir i zabrinutosti srpske zajednice na Kosovu.

*

Poslednjih godina nastalo je mnogo planova za Kosovo. Čini se da su neodrživi “ideali” kako srpske vlade i većine političkih partija – povratak nekom obliku autonomije – tako i albanske političke elite – trenutna i bezuslovna nezavisnost. Da bi se postigla dugoročna stabilnost na Kosovu rešenje bi moralo: a) da reši (ili obeća da će rešiti) odnose Kosova i Srbije; b) da Srbima na Kosovu ponudi bezbednost, određeno učešće u određivanju političke budućnosti Kosova i mogućnost samouprave; c) da obezbedi regionalnu bezbednost. Na sve opcije dodatno ograničavajuće utiče odbijanje međunarodne zajednice da prizna nove države ili promenu granica – čak i na osnovu međusobnog dogovora dve strane.

Ova međunarodna ograničavanja, kao i zahtev kosovskih Albanaca za bezuslovnu nezavisnost, i nerazlikovanje politike za kosovske Srbe od politike za Kosovo kod srpske vlade, sugerišu da rešavanje konačnog statusa još nije moguće, čak i kada bi sve strane profitirale od rešavanja neizvesnosti koja već dugo opterećuje i Kosovo i Srbiju. Kao odgovor na sve ovo, Daniel Server iz američkog Instituta za mir definisao je “četiri ne” za bilo koji konačni status, umesto bilo kojeg konkretnog ishoda. Ona uključuju “ne” povratku srpske uprave nad Kosovom, “ne” podeli Bosne ili Makedonije, “ne” otuđivanju vlasništva Srba i “ne” nasilju.

U stvari, važniji od “spoljašnjeg statusa” Kosova biće njegov “unutrašnji status”, to jest način na koji vlast vlada stanovnicima Kosova. Pre nego što se suočimo sa pitanjem statusa neophodna je diskusija koja ne bi bila određena simboličkim teretom međunarodnog suvereniteta već potrebom zajedničkog upravljanja svih zajednica i samoupravom manjina.

Autor je urednik “European Balkan Observer-a”

OSNOVNI PLANOVI ZA REŠAVANJE PROBLEMA KOSOVA

Predlog	Autor (vreme)	Glavni aspekti	Problemi	Izgledi
Status quo	-	Ostavljanje pitanja statusa nerešenim dok ono ne postane manje političko; članstvo u EU može da dovede to toga.	Dosadašnje iskustvo ne daje razloga da se veruje u uspeh ovog predloga; važnost pitanja statusa se neće smanjiti.	Srednje-veliki, ovo bi bilo najlakše rešenje, ali ne bi bilo u stanju da preživi buduće pojave nasilja i napada protiv međunarodnog prisustva.
Uslovna nezavisnost	Nezavisna komisija za Kosovo (2000), Međunarodna krizna grupa (2002)	Međunarodno priznanje, uslovi u vezi sa manjinskim pravima, odnosima sa susedima, međunarodno prisustvo i prava veta.	Predlog ne bi uzeo u obzir zahteve srpskih vlasti i uspostavio bi presedan za međunarodno priznanje.	Veliki, odgovorio bi na ključne zahteve i ima neku podršku u međunarodnoj zajednici; nema uslova da brzo može biti primenjen.
Starateljstvo OUN	Fondacija Bertelsman/CAP Nemačka (2004)	Suverenitet Ujedinjenih nacija, međunarodno prisustvo, sa rastućom samoupravom Kosova	Slično status quo-u; nije dugoročno rešenje	Srednje-veliki; rešenje bi bilo suočeno sa sličnim problemima kao i status quo.
Puna nezavisnost	Centar za strateške i međunarodne studije, SAD (2003); politička elita kosovskih Albanaca (1990. i nadalje)	Puno međunarodno priznanje Kosova, bez uslova.	Nema podršku kosovskih Srba i Srbije; odbijanje međunarodne zajednice; nema eksplicitnih garancija za uključivanje kosovskih Srba.	Mali, bez međunarodne podrške.
Podela	-	Teritorijalna podela Kosova uglavnom bi sledila sadašnju podelu; srpski deo se pridružuje Srbiji, albanski deo postaje nezavistan.	Određivanje granice, postizanje zajedničkog dogovora, manjine ostavljene sa obe strane granice, posledice za druge države u regionu.	Srednje-malii; međunarodna zajednica je mnogo puta odbacila ovu opciju. Dugoročno ovo rešenje može da postane realističnije.
Autonomija u okviru Srbije	Srpska politička elita	Kosovo ima samoupravu, ali neka ovlašćenja ostaju državi; samo je Srbija (i Crna Gora) suverena, ali ne i Kosovo.	Nema podršku ubedljive većine na Kosovu; verovatno nasilno suprotstavljanje ovom rešenju; nema želje na obe strane za zajedničkim upravljanjem.	Mali, nema podršku ni Albanaca ni međunarodne zajednice.
Defakto državnost	-	Srbija i Crna Gora zadržavaju međunarodnu suverenost nad Kosovom; Kosovo ima potpunu unutrašnju samoupravu.	Ne rešava status, već ga odlaže bez međunarodnog prisustva; velika verovatnoća za sukob.	Mali, naročito zato što će međunarodno prisustvo verovatno biti nastavljeno dok se konačni status ne reši.

Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 695 od 29.04.2004.

home povratak