SCG ne postupa u skladu sa obavezama stečenim članstvom u Savetu Evrope: Vlada Srbije snosi isključivu odgovornost za blokadu saradnje sa Haškim tribunalom i kažnjavanje odgovornih za ratne zločine, dok su obe države članice odgovorne za nefunkcionisanje zajedničkih institucija

Trećeg aprila navršila se godina dana od prijema državne zajednice Srbija i Crna Gora (SCG) u Savet Evrope (SE). Istovremeno sa prijemom u ovu najstariju evropsku organizaciju, u skladu sa Rezolucijom (2003)3 Komiteta ministara, SCG je pozvana da ispuni obaveze koje se tiču izgradnje demokratskih institucija, saradnje sa Haškim tribunalom, suočavanja sa prošlošću i poštovanja vladavine prava i ljudskih prava.

1. Izgradnja demokratskih institucija

1.1. Ustavnom poveljom SCG, usvojenom 4. februara 2003. godine, predviđeno je usklađivanje republičkih ustava sa njenim tekstom u roku od šest meseci i konstituisanje institucija državne zajednice u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu Ustavne povelje. Novi republički ustavi, međutim, nisu doneti, niti je konstituisan Sud SCG.

1.2. Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održani su 28. decembra 2003. godine, nakon čega je konstituisana Narodna skupština Republike Srbije, u kojoj najveći uticaj ima neformalna koalicija Demokratske stranke Srbije i Srpske radikalne stranke. Trećeg marta 2004. godine, uz pomoć SPS-a, izabrana je manjinska vlada koju čine DSS, G17+ i koalicija SPO – NS. Skupština je izmenila Zakon o izboru narodnih poslanika i Zakon o izboru predsednika republike, čime je ukinut cenzus od 5 odsto za ulazak u parlament političkim strankama i koalicijama stranaka nacionalnih manjina, i olakšana procedura izbora predsednika republike. U Crnoj Gori trenutno sve opozicione stranke i dalje bojkotuju rad skupštine, što onemogućava njeno normalno funkcionisanje, ali uprkos tome, parlament je krajem 2003. godine usvojio Krivični zakon, Zakon o krivičnom postupku i Zakon o javnom tužilaštvu.

2. Zvanična istina i odgovornost za počinjene zločine

Od 5. oktobra 2000. godine, Vlada Srbije je predala Tribunalu bivšeg predsednika Slobodana Miloševića i još 9 optuženih. Osam optuženih se dobrovoljno predalo. Vlada Srbije predstavila je svoje odluke u javnosti kao uslov međunarodne zajednice za dobijanje donacija i kredita, a ne kao činjenicu da je reč o optuženima za genocid i zločine protiv čovečnosti.

Nova vlada Srbije nije predala Tribunalu nijednog optuženog, iako se, prema podacima Tribunala, 15 optuženih nalaze u Srbiji. Skupština Srbije je 30. marta 2004. godine usvojila Zakon o pravima optuženih pred Haškim tribunalom i članovima njihovih porodica, koji je u suprotnosti sa domaćim i međunarodnim normama koje se tiču jednakosti građana pred sudom.

Vlada se javno zalaže za organizovanje domaćih suđenja za ratne zločine i ustupanje haških slučajeva domaćem pravosuđu. Međutim, ključni problemi domaćih suđenja za ratne zločine su nepostojanje zakona o zaštiti svedoka i pravno neregulisano pitanje korišćenja haških dokaza. Poseban problem predstavlja činjenica da između sudova i tužilaštava nije uspostavljena saradnja na osnovu bilateralnih ugovora, nego se ona odvija od slučaja do slučaja.

Iako su SCG i Hrvatska ratifikovale Evropsku konvenciju o pružanju pomoći u krivično–pravnim stvarima, vlade pomenutih država nisu pokrenule mehanizme za njenu primenu. U Srbiji i dalje ne postoji spremnost Vlade za pokretanje procesa suočavanja sa prošlošću i preuzimanje odgovornosti za počinjene ratne zločine u vreme oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

2.1. Zakonom o saradnji sa haškim Tribunalom je predviđen postupak oslobađanja svedoka dužnosti čuvanja državne i vojne tajne, koji traje dugo i direktno utiče na odugovlačenja suđenja pred Tribunalom. Postojeći Zakon - iako je izmenama u aprilu 2003. godine izbrisan član 39 koji je zabranjivao predaju optuženih posle donošenja zakona - još nije u skladu sa odredbama Statuta Tribunala i Ustavne povelje koja priznaje primat međunarodnog prava u odnosu na unutrašnje propise. To se pre svega odnosi na odredbe zakona kojima se ograničava rad haških istražitelja na teritoriji SCG iz razloga nacionalne bezbednosti. Odredbe zakona o ustupanju predmeta Tribunalu su u suprotnosti sa Statutom Tribunala koji daje prednost Tribunalu u odnosu na nacionalne sudove.

2.2. Pozivajući se na interese nacionalne bezbednosti, vlada SCG i Nacionalni savet za saradnju sa Tribunalom i dalje odbijaju da dostave haškom Tužilaštvu dokaze koji bi mogli da potvrde umešanost države Srbije i njenih institucija u zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije.

2.3. U maju 2001. godine MUP Srbije je izneo podatke da na teritoriji Srbije postoji nekoliko masovnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci više od 900 kosovskih Albanaca, ubijenih na Kosovu tokom NATO intervencije. Te masovne grobnice su pominjane u javnosti do predaje bivšeg predsednika SRJ, 28. juna 2001. godine. Iako su ekshumacije masovnih grobnica u Batajnici, Petrovom Selu i Perućcu završene u decembru 2002. godine, do danas nije pokrenut nijedan krivični postupak. Prvi put je jedan vladin predstavnik, predsednik Komisije za nestale, Gvozden Gagić, prilikom predaje UNMIK-u ostataka 45 Albanaca, 12. marta 2004. godine rekao da je reč o Albancima koji su umrli nasilnom smrću.

2.4. Umesto istine o počinjenim zločinima, u Srbiji se uporno osporava odgovornost bivšeg režima i oštro kritikuje svaki glas koji poziva na utvrđivanje odgovornosti i iznošenje istine kao uslova za uspostavljanje vladavine prava. U toku etničkog nasilja na Kosovu u martu 2004. godine nevladine organizacije u Srbiji su postale meta napada ekstremnih organizacija i pojedinaca koji opisuju nevladine organizacije kao neprijatelje srpskog naroda i isključive zaštitnike prava Albanaca i drugih ne-Srba.

3. Vladavina prava

3.1. Odlučujući po inicijativi Fonda za humanitarno pravo, Ustavni sud Republike Srbije (USS) je u martu 2004. godine doneo odluku da član 70. Zakona o sudijama Republike Srbije - koji reguliše pitanje izbora i prestanak dužnosti predsednika sudova - nije u skladu sa načelom podele vlasti propisanim u članu 9 Ustava Srbije. Time je USS demonstrirao privrženost načelima vladavine prava, nezavisnosti sudstva i podele vlasti.

U martu 2004. godine Narodna skupština je usvojila četvrtu izmenu Zakona o uređenju sudova, čime je konstituisanje novog sudskog sistema odloženo do 1. januara 2007. godine, iako je prvobitno novi sistem sudske vlasti trebalo da bude postavljen do 1. oktobra 2002. godine.

Poslednjim izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, zamenike javnog tužioca imenuje Vlada na predlog ministra pravde, što ozbiljno ugrožava njihovu samostalnost.

3.2. Ustavna povelja SCG predviđa donošenje zakona o ukidanju vojnih pravosudnih organa i pravobranilaštava i prenošenje nadležnosti na organe država članica državne zajednice SCG. Budući da je zakon trebalo da bude donet do avgusta 2003. godine - a to se nije desilo - vojno pravosuđe je nastavilo da funkcioniše. Hapšenje autora knjige “Vojna tajna” u martu 2004. godine i upad vojne policije u prostorije izdavača ove knjige, Helsinškog odbora za ljudska prava, ukazuje na potrebu hitnog preispitivanja rada vojnog pravosuđa i poštovanjeUstavne povelje.

3.3. U zakonodavstvu Srbije i Crne Gore ne postoji krivično delo torture na način kako je to predviđeno međunarodnim standardima. Zakon o policiji, kao jedan od najvažnijh zakona koji se tiče ostvarivanja ljudskih prava u Srbiji, još nije usvojen. U novembru 2003. godine predstavljen je nacrt zakona koji je pripremilo Ministarstvo unutrašnjih poslova uz saradnju eksperata Saveta Evrope. Neizvesno je da li će nova vlada za polaznu osnovu u izradi zakona uzeti nacrt koji je pripremilo ministarstvo unutrašnjih poslova prethodne vlade ili će izaći sa novim predlogom.

Nova vlada je za generalnog inspektora MUP Srbije imenovala Vladimira Božovića, dosadašnjeg službenika Koordinacionog centra za Kosovo, koji u svom prethodnom poslu nije pokazao privrženost vladavini prava i poštovanju ljudskih prava nezavisno od nacionalne pripadnosti.

4. Ljudska prava

4.1. Skupština SCG je krajem 2003. godine ratifikovala Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i Evropsku konvenciju o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih postupaka i kažnjavanja. U odnosu na SCG, Evropska konvencija o ljudskim pravima je stupila na snagu 3. marta 2004. godine. Od tada je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu postao nadležan za odlučivanje po predstavkama građana SCG koji nisu dobili zaštitu svojih prava pred domaćim sudovima u skladu sa standardima Evropske konvencije.

4.2. Na osnovu Zakona o radiodifuziji koji je usvojen u julu 2003. godine u Srbiji je osnovan Savet republičke Agencije za radio-difuziju, čiji je rad blokiran zbog nepoštovanja procedure u izboru članova. U medijima su veoma česte smene urednika i članova upravnih odbora iz političkih razloga. "Građanski list" je bio izložen ozbiljnim pretnjama zbog njegove kritike nacionalističke politike u Srbiji. U vreme etničkog nasilja na Kosovu, pod automobil TV B92 je postavljena bomba, a istraga još nije dala odgovor o razlozima takvog napada.

Poseban problem predstavlja eskalacija govora mržnje u dnevnim listovima “Kuriru”, “Internacionalu” i “Centru”. U tim medijima na ružan način se govori o etničkim i verskim manjinama, posebno o Albancima i nevladinim organizacijama za ljudska prava. “Kurir” i navodno satirični list "Naša krmača" objavili su tekstove koji vređaju ljudsko dostojanstvo Roma. U Srbiji još nije donet Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, koji bi obavezao državne organe da novinarima, zainteresovanim građanima i organizacijama pruže sve informacije od javnog interesa.

4.3. Garancije manjinskih prava - predviđene Ustavnom poveljom SCG, Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, kao i Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina - ne sprovode se delotvorno u praksi. Nisu obezbeđena sredstva za finansiranje saveta nacionalnih manjina, a nijedno ministarstvo u Srbiji nije nadležno za zaštitu i ostvarivanje manjinskih prava. Romi su i dalje najugroženija nacionalna manjina. Oni su žrtve višestruke diskriminacije čiji je osnov rasna netrpeljivost.

Preko potreban Zakon protiv diskriminacije nije donet.

Vlasti ne čine dovoljno na suzbijanju i kažnjavanju kršenja ljudskih prava koja su etnički, rasno i verski motivisana. Odsustvo preventivnih mera naročito je došlo do izražaja posle nasilja kosovskih Albanaca nad Srbima 17. marta 2004. godine, kada su u znak odmazde zapaljene džamije u Beogradu i Nišu i zabeleženi mnogobrojni slučajevi napada i uništavanja imovine vlasnika ne-Srba širom Srbije. Posle ovih događaja došlo je do smena u policiji na nižem nivou i hapšenja izvesnog broja učesnika, osumnjičenih za učešće u nasilju. Međutim, nije sprovedena nijedna istraga za krivična dela sa elementima nacionalne i verske mržnje, niti je utvrđena odgovornost najviših funkcionera MUP-a.

4.4. U Srbiji još nije usvojen Zakon o ombudsmanu. Institucija Ombudsmana postoji u Vojvodini, ali je njegova nadležnost ograničena. U Crnoj Gori je Zakon o zaštitniku ljudskih prava i sloboda usvojen početkom jula 2003. godine, a zatim izabran i prvi zaštitnik ljudskih prava i sloboda.

SCG, dakle, ne postupa u skladu sa obavezama stečenim članstvom u Savetu Evrope. Vlada Srbije snosi isključivu odgovornost za blokadu saradnje sa Haškim tribunalom i kažnjavanje odgovornih za ratne zločine, dok su obe države članice odgovorne za nefunkcionisanje zajedničkih institucija.

“Srbija i Crna Gora prve godine članstva u Savetu Evrope nije sprovela sve reforme i ostalo je još mnogo obaveza koje državna zajednica mora ispuniti. Politička situacija u Srbiji, sa mnogo izbornih procesa poslednjih mjeseci, delom je objašnjenje za takvu situaciju. Izuzev ratifikacije dve važne Konvencije, o ljudskim pravima i protiv torture, državnu zajednicu čeka primena još većine obaveza”, rekao je Valter Švimer, generalni sekretar Saveta Evrope, u intervjuu podgoričkoj agenciji MINA (5.4.2004).

Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME, broj 695 od 29.04.2004.

home povratak