| UGROŽENA EVROPSKA BUDUĆNOST | |
Napred ili nazad
Našoj evropskoj opciji se ne piše dobro, ni iznutra ni spolja. Vreme je za uzbunu i promišljenu strategiju na oba fronta
Piše: dr Jovan Teokarević
Nad našom evropskom perspektivom navlače se tamni oblaci. Nije izvesno, a ni najvažnije, da li su opasniji oni koji dolaze iznutra ili spolja, ali nam i jedni i drugi – a naročito zajedno – opasno zaklanjaju vidik i prete da promene smer puta kojim smo krenuli, te da nas umesto u Evropsku uniju odvuku u nekom drugom pravcu.
Unutrašnji izazov dolazi od partija bivšeg režima, koje su digle glavu povodom smrti i kontroverzne privatno-državne sahrane Slobodana Miloševića. Izgleda da podrška ovim političkim vampirima iz prošle decenije raste, preteći da ugrozi ne samo sadašnju vladu već i sve dobre rezultate postignute otkada smo pre pet i po godina naivno pomislili da smo im zauvek videli leđa. Povampirena prošlost iz najsramnije decenije Srbije je najveća i neposredna opasnost za bukvalno svaki element budućnosti naše zemlje, pa dakle i za našu evropsku perspektivu.
Usred ovog zabrinjavajućeg trenda pojavilo se i nešto korisno: aveti prošlosti više ne kriju svoje ideale i namere, kao do sada. Niti oni hoće da budu deo Evropske unije niti će s njima na vlasti Srbija uspeti u tome. To je, naravno, suprotno i većinskom raspoloženju stanovništva i jedinoj šansi za izbavljenje ove zemlje posle katastrofa u koje su nas vodili pokojni predsednik i njegovi saveznici. Zato su proevropske partije upravo izgubile svaku mogućnost da paktiraju s njima. Politički konsenzus o evropskoj integraciji postaje gotovo nemoguć, bar u bliskoj perspektivi, što će dodatno zakomplikovati i produžiti naše tumaranje prema Briselu. Tog konsenzusa, međutim, nije bilo ni do sada, pa proevropskom krilu našeg političkog spektra predstoji samo jedno – da konačno bolje sarađuje i proba da ostane dugo na vlasti, pridržavajući se ubeđenja potvrđenog u mnogim zemljama da je pobednička formula baš zalaganje za Evropu, a ne protiv nje.
Loše vesti, nažalost, dolaze i iz Evropske unije. Tek potvrđena spremnost da nas i druge iz regiona kad-tad čeka mesto u Uniji, ozbiljno se dovodi u pitanje. Umesto punopravnog članstva, nudi nam se “privilegovano partnerstvo” u kojem bismo mogli da se nađemo sa državama bivšeg Sovjetskog Saveza, te da odatle možda krenemo napred – ko zna kad, ali sigurno kasnije i od najcrnjih dosadašnjih prognoza. Zbog navodno smanjene “sposobnosti apsorpcije” Unije, pristupanje država Zapadnog Balkana može da bude zakočeno i otežano, umesto da bude podstaknuto i olakšano. O našim članskim kartama moraće – kao nikada ranije – da se izjašnjavaju i sami građani na referendumu, za sada doduše samo u Francuskoj, ali ne bi bilo nikakvo čudo da i druge članice EU-a usvoje takvo pravilo.
Ovakvi stavovi, na sreću, još nisu ušli u zvanična dokumenta Evropske unije, ali su postali važna tema evropskih političkih elita i njihove javnosti, koji kao da jedva čekaju da odgovornost za sopstvene ekonomske, demografske i druge probleme prebace baš na nas. Zvanično, Unija i dalje tvrdi upravo suprotno, i to je više puta ponovila poslednjih meseci, čime se i obavezala na ispunjavanje datih obećanja. U oktobru i novembru 2005. godine nama i Bosni omogućeno je da najzad počnemo pregovore o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, a Hrvatskoj i Turskoj o članstvu. U decembru Makedonija je dobila status kandidata, iako neće skoro početi da pregovara o samom članstvu. U novembru nam je, kroz usvojenu strategiju proširenja EU-a, ubedljivo potvrđena ta teško izvojevana putanja ka Briselu, ma koliko krivudava ona bila. Krajem januara ove godine dokumentom “Zapadni Balkan na putu ka Evropskoj uniji” reafirmisana je spremnost dvadesetpetorice da nam konkretno pomognu u stvaranju regionalne zone slobodne trgovine, obrazovanju, olakšavanju viznog režima, podsticanju malih i srednjih preduzeća... Početkom marta ministri spoljnih poslova zemalja EU-a i Balkana ponovili su u Salcburgu ono što je još juna 2003. u Solunu utvrđeno – da nam je budućnost u Uniji.
Ne možemo, svakako, biti zadovoljni svim elementima: uslovi za nas će izgleda biti teži nego za mnoge koji su odavno primljeni, oblasti konkretne saradnje su ograničene, predviđena finansijska pomoć je na početku mala (i još se ne zna kolika će tačno biti), “apsorpciona sposobnost Unije” pomenuta je u salcburškim zaključcima (koji su uz to i neformalni, kao i sam sastanak), Evropski parlament je polovinom marta zatražio da se do kraja godine Komisija i Savet EU-a izjasne o strategiji proširenja, ali i o granicama Evropske unije, pa će i to biti prilika da se možda ne krene napred, već nazad...
Našoj evropskoj opciji se, dakle, ne piše dobro, ni iznutra ni spolja. Vreme je za uzbunu i promišljenu strategiju na oba fronta.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-a
Evropski forum br. 3. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 795 od 30. marta 2006. |
|