| TO NIJE EVROPSKI | |
Teška godina
Političari iz EU-a morali bi da vide da mi na evropske melodije igramo sa ekserom u cipeli (Haški sud) dok se spremaju da nam jednu nogu prebiju (Kosovo) ili unakrsno vežu pertle na obe cipele (Crna Gora), i dok traže da se nosimo sa našim unutrašnjim protivnicima – radikalima i miloševićevcima
Piše: Milan Nikolić
Dva su procesa zabrinjavajuća za sve proevropski orijentisane građane Srbije. Jedan se odvija u Evropskoj uniji, počinjući sa poslednjim ulaskom novih članova zajednice i lošom sudbinom prvog predloga ustava EU-a. Drugi se upravo ove godine odvija ovde u Srbiji: počeo je smrću Miloševića, preko zahtevanog hapšenja Mladića, a možda će se završiti odlaskom Crne Gore iz državne zajednice i dobijanjem neke vrste nezavisnosti za Kosovo. Oba ova procesa toliko su otežavajuća za približavanje Srbije Evropskoj uniji da, ako o tome budu odlučivale samo konzervativne političke snage u EU-u, možda do toga nikada neće ni doći.
S jedne strane, koncept ujedinjene Evrope je u ozbiljnoj krizi, kako to primećuju kritičari i sleva i desna, a najviše oni iz SAD. Evropa stari, njeni ekonomski pokazatelji su daleko od onih u SAD, da i ne pominjemo Kinu ili Indiju. Socijalna država koja je izgrađena zahteva reforme ili promenu koncepta, jer je sve manje zaposlenih mladih ljudi, a sve više penzionera, tako da će EU-u do 2020. trebati bar 15.000.000 novih (mladih) radnika koje ona ne bi želela da dobije ni iz Azije ni iz Afrike. U isto vreme i evropski kapital je, nešto posle američkog, otkrio lepote outsourcinga , tj. prebacivanja industrijske proizvodnje u Kinu, Indiju , Brazil ili neku drugu daleku zemlju u ekonomskom usponu, gde se radnici plaćaju i do 20 puta manje nego u Evropi.
U svemu tome, pitanje “šta sa Z apadnim Balkanom?” nije prioritetna tema u EU-u, a kada se i nametne, pojavljuju se i sumnje ili “izlazne strategije” u vezi s obećanjima učinjenim pre koju godinu. Konzervativci, koji trenutno čine većinu i u Evropskom parlamentu i u većini vlada članica EU-a, sve češće dolaze na pomisao da bi trebalo razraditi još i “B” i “C” strategiju, pored onoga što je dogovoreno u Solunu, ali i na nekim drugim mestima. Tako se javljaju ideje o zajedničkoj bescarinskoj zoni za zapadni Balkan, koja bi mogla a ne mora da bude predvorje za EU. Poslednja je ideja o “privilegovanom partnerstvu” za Tursku (koju neki demohrišćanski političari nikako ne bi hteli u hrišćanskoj Evropi), ali i za zapadni Balkan, kao zamena za članstvo u EU-u posle prijema Rumunije i Bugarske.
Sa svim ovim dilemama jasno je da vodeći ljudi i institucije EU-a nisu baš previše taktični sa sadašnjom vladom Srbije kojoj, i pored nerazjašnjenih smrti u Haškom sudu, i dalje zavrće ruku da uhapsi Mladića dok, istovremeno, pokazuje veliko razumevanje i popustljivost spram albanskih optuženika kojima se čak dozvoljava bavljenje politikom! Što bi beogradski magupi rekli: “ da je pun džak banana i samo jedna batina, oni bi se uvek samo za batinu uhvatili kad je Srbija u pitanju”. Pri tom kao da se ne shvata da će u ovoj, 2006. godini sve demokratske i proevropske partije (a time i EU) pretrpeti veliku štetu od događaja koji, najverovatnije, slede: odlazak Crne Gore iz državne zajednice i odlazak Kosova iz Srbije.
Oni koji će jedini od toga profitirati jesu radikali, Miloševićeva partija i, eventualno, Karićeva stranka, tj. koalicija koja će, posle ovako teške godine za sve demokrate i proevropljane, najverovatnije doći na vlast u Srbiji, nakon sledećih izbora. Nije da to ne znaju i u Uniji, jer već pritiskaju Demokratsku stranku da uđe u vladu, ili da se ide na izbore pre nego što se sve nabrojano dogodi. Želeli bi da se očuva nešto stabilnosti na ovim prostorima, ali im želja nije tolika da bar ponovo promisle neka od svojih rešenja koja toj nestabilnosti vode, ili da se nešto kreativnije ponesu sa problemima.
Još manje se razmišlja o tome da bi se mnogi problemi na zapadnom Balkanu mnogo lakše rešili bržim približavanjem EU-u, a posebno otvaranjem nekih pristupnih fondova za ekonomsku pomoć i investicije. No, tu smo već kod one mrzovoljne Unije koja razmišlja o ograničavanju svojih apsorpcionih kapaciteta i koja ne voli da troši novac na neke divlje Balkance. Kao da je zaboravila da se mnogo više novca troši za lečenje nego za prevenciju – eno primera Bosne i Hercegovine, Kosova, Makedonije! To znači da ako danas ne otvore pretkandidatske i kandidatske fondove zapadnom Balkanu, već sutra bi, možda, mogli da troše deset ili pedeset puta više para za stacioniranje trupa i održavanje mira na ovim prostorima. Ovog puta, verovatno, zbog nestabilnosti koju će izazvati stvaranje Velike Albanije započete samostalnošću Kosova.
Već čujem neke političare EU-a (one koji su uvek bili radi da nam odmognu) kako kažu da smo za sve to opet sami krivi jer, eto, ne umemo da igrački pratimo evropske melodije kao narodi iz centralne Evrope. Morali bi, ipak, da vide da mi na evropske melodije igramo sa ekserom u cipeli (Haški sud) dok se spremaju da nam jednu nogu prebiju (Kosovo) ili unakrsno vežu pertle na obe cipele (Crna Gora), i dok traže da se nosimo sa našim unutrašnjim protivnicima – radikalima i miloševićevcima.
No, to je već stara priča, koja nikada nije bila objašnjena: zašto se demokratske snage u Srbiji ne pomažu dovoljno, već uslovljavaju i kažnjavaju previše? Čemu ili kome to koristi? Šta je cilj svega toga i čemu to vodi?
Upravo mi se javlja jedna strašna misao. Možda se neko (EU konzervativci?) trudi da nas toliko hendikepira, da zaista nećemo uspeti u svojim naporima da se približimo EU-u, pa bi nas onda mogli legitimno odbaciti kao kandidata koga, u stvari, nikada iskreno nisu ni želeli!
Neću da verujem u to, ali bih rado video pozitivan dokaz koji govori u prilog istinske želje da Srbija uđe u EU. Dosta je bilo uslovljavanja i batina.
Autor je sociolog i politički analitičar,
direktor Centra za proučavanje alternativa
Evropski forum br. 3. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 795 od 30. marta 2006. |
|