| EVROPSKA UNIJA I ZAPADNI BALKAN: OD SOLUNA DO SALCBURGA | |
Partnerstvo umesto članstva
Čvrsta uveravanja Brisela, izrečena pre tri godine na samitu u Solunu, da zemlje regiona očekuje “evropska perspektiva”, sad su – posle neformalnog sastanka u Salcburgu – relativizovana, i umesto članstva u EU-u nude nam se “privilegovano partnerstsvo” i “proširena CEFTA”
Piše: Aleksandra Mijalković
U trenucima najdubljih političkih i ekonomskih kriza – a takvih nije bilo malo – sve zemlje Zapadnog Balkana su u poslednje tri godine imale pred sobom jasan podsticaj da probleme reše na miran, konstruktivan način, u skladu sa evropskim standardima. Obećanje Evropske unije, dato u junu 2003. godine na samitu u Solunu i ponovljeno mnogo puta nakon toga, da će ih podržavati i pomagati sve dok ne postanu njene punopravne članice (doduše bez roka, već “jednog dana kad ispune neophodne uslove”) predstavljalo je najveće ohrabrenje za složene, sveobuhvatne i često bolne reforme u regionu. Čvrsta uveravanja Brisela o “evropskoj perspektivi” za region, bez kojeg “mapa Evrope neće biti potpuna” (setimo se reči Krisa Patena, tadašnjeg evropskog komesara za spoljnu politiku, i Havijera Solane, specijalnog izaslanika EU-a za spoljnu politiku i bezbednost) mnogo puta su odigrala odlučujuću ulogu u nadvladavanju starorežimskih, nacionalističkih, izolacionističkih snaga, i održale Srbiju i Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Hrvatsku i Albaniju na “demokratskom kursu” ka zajedničkom cilju – Evropskoj uniji.
“Verujete li da bi hrvatski general Ante Gotovinu bio izručen Sudu za ratne zločine u Hagu, da ove zemlje nisu imale nikakvu perspektivu za pristupanje Uniji?”, upitao je ovih dana Oli Ren, komesar EU-a za proširenje, poslanike Evropskog parlamenta, koji su se našli pred velikim pritiskom socijaldemokrata i demohrišćana u svojim redovima da preispitaju dalju politiku proširenja EU-a i povuku, odnosno relativizuju solunska obećanja data zapadnobalkanskim državama. Otuda i sva ova podsećanja: “evropska perspektiva” za Balkan bila je ne samo podsticaj za unutrašnje političke, ekonomske, socijalne i administrativne reforme, garancija poštovanja ljudskih prava i zaštita manjina već i faktor očuvanja stabilnosti i mira u regionu, i kao takva deo evropske strategije bezbednosti. Kad god je trebalo vlasti pomenutih pet država (kao i Turske) privoleti da poštuju preuzete međunarodne obaveze, buduće članstvo u EU-u bilo je ona slatka šargarepa koja ih je ubedila da ispune očekivanja, baš kao što je mogućnost uskraćivanja tog članstva nebrojeno puta učinila da odustanu od nepromišljenih poteza koji se neće svideti Briselu.
Ugrožena bezbednost
Ako se Zapadnom Balkanu uskrati ta izvesnost da će postati punopravni deo “porodice evropskih naroda”, koji će argument ubuduće zvaničnici EU-a i međunarodna zajednica koristiti? I koliko će im ovdašnji politički lideri i građani regiona verovati, već razočarani prekršenim obećanjima?
Dugo je trebalo izmučenim žiteljima bivših jugoslovenskih republika da povrate poverenje u Evropu, za koju su smatrali – svako iz svojih razloga – da ih je izneverila tokom ratova devedesetih godina prošlog veka, i da, podstaknuti upravo budućim članstvom u Evropskoj uniji kao zajedničkim ciljem, prevaziđu međusobna neprijateljstva i obnove veze sa svojim susedima. Da li će ta krhka savezništva odoleti izazovima ukoliko izostane evropski kontekst?
Mnogi su, recimo, uvereni da je za SCG ovo najgori trenutak u kojem bi se to dogodilo: pregovori sa Briselom o potpisivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU-u zastali su na pola puta (sa realnom šansom da budu odloženi na duži rok, sve dok se Ratko Mladić ne nađe u Hagu), a oni sa NATO-om, o našem pristupanju Partnerstvu za mir, iz istog razloga nisu ni počeli.
Iz redova Evropske unije sve su glasniji zagovornici nove politike EU-a prema Balkanu. Isti oni koji su Tursku godinama držali u neizvesnosti oko toga kada će započeti pregovore o pristupanju Uniji, a u ugovore sa Rumunijom i Bugarskom uneli “sigurnosnu klauzulu”, po kojoj ne samo da se njihov ulazak u EU može pomeriti sa 1. januara 2007. na 1. januar 2008, već se i nakon toga prava od članstva mogu ograničiti. Isti oni koji su jedva dočekali propast Evropskog ustava na lanjskim referendumima u Francuskoj i Holandiji da bi mogli da se pozovu na otpor građana EU-a prema daljem širenju Unije i postave pitanje “apsorpcionih kapaciteta EU-a”. Sad umesto punopravnog članstva pretendentima sa Balkana nude alternativu: privilegovano partnerstvo i ulazak u proširenu Centralnoevropsku zonu slobodne trgovine (CEFTA) u kojoj bi, uz sve neosporne prednosti takvog povezivanja, zemlje regiona razvijale međusobne ekonomske odnose i odnose sa EU-om – ali, podalje od jedinstvenog tržišta “dvadesetpetorke”.
Posebni odnosi
Ponuda “posebnih odnosa” koji mogu, ali i ne moraju voditi članstvu u Uniji čak ni po ispunjenju svih kriterijuma iz Kopenhagena (što je dosad bio glavni uslov za prijem u EU) gotovo da je uvredila Turke, pre nego što su prošle jeseni ipak dobili “zeleno svetlo” za početak pregovora o pristupanju Uniji. Sad se takvo “privilegovano partnerstvo” pominje kao zamena za punopravno članstvo u EU-u i kad je reč o državama Zapadnog Balkana, zapretivši da pomrače sva ona umirujuća obećanja Brisela o dobrodošlici upućivana Hrvatskoj, Makedoniji, Albaniji, BiH i SCG u poslednje tri godine, od Solunskog samita EU-a naovamo.
Grupa poslanika Socijaldemokratske partije Nema č ke u Evropskom parlamentu zatražila je nedavno da se ovih pet država ne primi u EU sve dok su na njihovoj teritoriji angažovane strane trupe kao garant mira i stabilnosti. Elmar Brok, predsedavajući Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta, u izveštaju povodom nove strategije proširenja Unije, podnetom 15. marta, predočio je zatim mogućnost da države regiona – ako to žele – prihvate neku vrstu specijalnih multilateralnih odnosa sa EU-om pre nego što postanu njene članice. A onda je nemačka kancelarka Angela Merkel izašla sa idejom o “privilegovanim odnosima” Evropske unije sa zemljama regiona, kao svojevrsnom zamenom za punopravno članstvo, kojom se želi očuvati politička stabilnost u ovom delu Evrope.
Termin doskora rezervisan za države iz okruženja EU-a, o čijem eventualnom ulasku u Uniju zasad nema ni govora (Ukrajina, Moldavija, Belorusija...), ne bi toliko duboko zabrinuo građane Zapadnog Balkana, da to nije čvrsti stav jednog od najuticajnijih evropskih lidera, i to izrečen nakon što je Savet ministara EU-a u više navrata ponovio uveravanja da je ovom regionu mesto među ostalim članicama Unije. I da nije stigao upravo u trenutku kad je Evropska unija otvorila debatu o sudbini svog daljeg proširenja, o unutrašnjim institucionalnim, političkim, socijalnim i finansijskim mogućnostima da “svari” nove članice (na to se misli kad se pominju “apsorpcioni kapaciteti” EU-a) i kad se u zapadnoevropskim medijima, pod uticajem socijalnog nezadovoljstva koje se širi Unijom, i u strahu od “preopterećenja” ili “prevelikog istezanja” EU-a, sve češće postavlja pitanje da li zaista svaka evropska država ima pravo da pretenduje na članstvo u EU-u.
Edmund Štojber, premijer Bavarske i predsednik nemačke Hrišćansko-demokratske unije, smatra da je odgovor odrečan. On zahteva da se «učini kraj automatizmu pristupanja EU-u» i da se – do daljnjeg – odstupi od ranijih obećanja datih Zapadnom Balkanu. To bi, prema Štojberovim izjavama, značilo da nakon prijema Rumunije i Bugarske, a zatim i Hrvatske, treba «staviti tačku» na ulazak novih država u Uniju. Članstvo bi, dakle, bilo uskraćeno ne samo SCG, BiH i Albaniji, nego i Makedoniji i (pogotovo!) Turskoj, koje već imaju status kandidata.
Nemačkim stavovima pridružuju se i druge evropske demohriščanske i konzervativne stranke i političari. Dominik de Vilpen, premijer Francuske, izmoren socijalnim i rasnim protestima na ulicama Pariza i, pre toga, poražen ubedljivim odbijanjem njegovih zemljaka da prihvate Evropski ustav, poručio je da se Evropa ne može beskonačno proširivati, stajući na stranu onih političara “dvadestpetorke” koji smatraju da bi Unija trebalo privremeno da zaustavi svoje planove o prijemu novih članica, i više se pozabavi sopstvenom sudbinom u sadašnjem sastavu.
Sve to dodatno doprinosi da dogovor između lidera EU-a i Zapadnog Balkana, postignut na samitu u Solunu, počinje da biva sve labaviji, a obećano članstvo sve nedostižnije, uprkos ponovljenim uveravanjima, kakva su se čula na Savetu ministara EU-a u februaru, zatim posle neformalnog sastanka evropskih šefova diplomatija u Salcburgu i, najzad, u istupanju Ursule Plasnik, šefice diplomatije Austrije, zemlje koja trenutno predsedava Evropskoj uniji, posle dvodnevnog sastanka šefova država i vlada EU-a 23. i 24. marta u Briselu.
Ublaženo uslovljavanje
Savet ministara EU-a je, uz mnogobrojne pohvale napretku regiona u procesu evrointegracija, zemljama Zapadnog Balkana u februaru poručio da bi trebalo što pre da otklone i poslednje (političke) prepreke na svom putu ka EU-u. Hrvatska je to i učinila izručivši Haškom tribunalu generala Gotovinu, dok je Beogradu i Sarajevu upućeno “poslednje upozorenje” da i oni moraju da “pred lice pravde” izvedu svoje haške optuženike, Ratka Mladića i Radovana Karadžića. SCG je dobila rok do kraja marta za dokaz o “punoj saradnji” sa sudom u Hagu. Kako je gotovo izvesno da ovaj uslov neće biti ispunjen (to potvrđuju izjave potpredsednika srpske vlade i glavnog pregovarača Srbije sa Unijom Miroslava Labusa, kao i direktorke Kancelarije vlade Srbije za pridruživanje EU-u Tanje Miščević) već se računa s tim da neće biti aprilske runde pregovora sa EU-om o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Biće održan samo novi sastanak takozvanog unapređenog stalnog dijaloga.
Insistirajući na punoj saradnji sa Hagom, Savet ministara EU-a je svesno odabrao najblažu formulaciju (“poremećaj u pregovorima”) ukoliko ona izostane (tu ocenu će glavna haška tužiteljka Karla del Ponte saopštiti Oliju Renu), istovremeno ističući da ostaje privržen “evropskoj perspektivi” za region, kako bi osigurao mir, stabilnost i nastavak demokratskih institucionalnih, ekonomskih i administrativnih reformi u zemljama Zapadnog Balkana, a da bi građanima regiona pokazao da zaista misli to što kaže, najavio je ublažavanje viznog režima i novu finansijsku pomoć. Ove i druge povlastice, uključujući otvaranje novih, pretpristupnih evropskih fondova i prelazak na “belu” šengensku listu, trebalo bi da se povećavaju i produbljuju uporedo sa našim približavanjem članstvu u EU-u i ispunjavanjem zadatih obaveza, odnosno usvajanjem novih akcionih planova za sprovođenje prioriteta iz “evropskog partnerstva”. Ali tih beneficija ne bi bilo, bar ne u toj meri i takvog kvaliteta, kad bismo ostali u okvirima “privilegovanog partnerstva”.
Da li su uslovljavanja iz Brisela ublažena zato što perspektiva našeg članstva u EU-u ionako već bledi pod pritiscima zagovornika zatvaranja “tvrđave Evrope”? Da li smo već propustili šansu da, poput Hrvatske, na vreme uradimo ono što se od nas očekuje i tako našim prijateljima iz EU-a pružimo dokaz da ozbiljno mislimo, da smo pouzdani i odgovorni, i da nas zato svakako treba primiti u Uniju? Mnogi strani posmatrači i stručnjaci veruju da smo, nažalost, suviše otezali, i da će sad Evropska unija otezati da ispuni svoj deo pogodbe. Kako primećuje Gerald Knaus, direktor Evropske inicijative za stabilnost (ESI), to je postalo očigledno naročito posle neformalnog samita u Salcburgu, na kojem ne samo da nije, kako smo priželjkivali, dat novi podsticaj “solunskom procesu” već su i dosadašnja obećanja razvodnjena, sa neizvesnim ishodom.
ANTRFILE:
Poremećaj pregovora SCG–EU
« Savet Evropske unije primio je sa zabrinutošću nedavne komentare glavne tužiteljke Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Karle del Ponte o nezadovoljavajućoj saradnji Srbije i Crne Gore sa Tribunalom. Savet snažno podržava skorašnje poruke koje je Komisija prenela Beogradu i Sarajevu, da puna saradnja sa Tribunalom mora da bude ostvarena kako bi se obezbedilo da se ne poremete pregovori o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.”
Jedan od zaključaka sa sastanka šefova diplomatija EU-a, 27. februar 2006.
ANTRFILE :
Evropska inicijativa za stabilnost
Salcburg: propuštena prilika
U subotu 11. marta 2006. ministri spoljnih poslova članica Evropske unije sreli su se u Salcburgu sa svojim kolegama sa Zapadnog Balkana. Bila je to prilika da se regionu ponovi da njegove evropske perspektive ne klize u daleku budućnost. Prilika je propuštena.
Umesto pravog samita Evropske unije i Balkana – poput onih u Zagrebu 2000. i u Solunu 2003. godine – ovo je bio samo neformalni sastanak. Umesto deklaracije, doneti su neformalan zaključci.
Sami zaključci su bili razočaravajući. Umesto snažne reafirmacije solunskog obećanja o budućem punom članstvu u Evropskoj uniji, ovaj zavet je razvodnjen pozivanjem na “unutrašnju evropsku debatu o budućnosti proširenja”, čiji ishod ostaje neizvestan. Prvi put se takođe spominje “apsorpcioni kapacitet Evropske unije”, kao moguća prepreka za pristupanje.
U Solunu je Evropska unija još uzimala u obzir važnost koju su narodi iz regiona pridavali dobijanju liberalnijeg režima viza. Sada je svako pominjanje liberalizacije viza nestalo, u korist neodređenog obećanja olakšica u dobijanju viza . Potencijalni kandidati na Balkanu će verovatno biti tretirani manje velikodušno nego Rusija, uprkos velikom napretku koji je postignut u regionu. Postoji rizik da će cena viza, u stvari, porasti.
U svom tekstu iz januara “Zapadni Balkan na putu ka Evropskoj uniji” Evropska komisija je tvrdila da bi “politike EU-a prema regionu trebalo da se usredsrede na uravnotežen i održiv ekonomski razvoj”. Ničega, međutim, nije bilo u salcburškim zaključcima o tome kako bi ovo moglo da se pretvori u konkretnu akciju. Situacija seoskog stanovništva na Balkanu – koje uključuje mnoge manjine i većinu povratnika – pogoršavaće pošto će subvencionisani uvoz nastaviti da eliminiše lokalne proizvođače.
Neformalni sastanak u Salzburgu učinio je malo da smiri zabrinutost na Zapadnom Balkanu. Ako će se uopšte pamtiti, biće to kao propuštena prilika.
Berlin , 13. mart 2006.
ANTRFILE
Uslovi iz Kopenhagena i apsorpcione sposobnosti EU-a
…”Evropski parlament:
– Podseća da apsorpciona sposobnost Unije, kao što je utvrdio Kopenhagenski savet 1993. godine, ostaje jedan od uslova za pristupanje novih zemalja; veruje da je definisanje prirode Evropske unije, uključujući njene geografske granice, osnovno za razumevanje koncepcije apsorpcione sposobnosti; zahteva da Komisija podnese izveštaj do 31. decembra 2006. godine, sa osnovnim načelima te koncepcije; poziva Komisiju da unese taj element u plan pregovaranja; poziva Spoljnopolitički odbor i Odbor za ustavne poslove Evropskog parlamenta da i sami naprave izveštaj o ovoj temi.
– Misli da zaustavljanje ratifikacije Ugovora za Ustav Evrope sprečava povećanje apsorpcione sposobnosti Unije.
– Podseća Savet da pre donošenja konačne odluke o pristupanju bilo koje nove države članice, mora da obezbedi odgovarajuće budžetske izvore koji će omogućiti finansiranje politika Evropske unije. (...)
– Poziva Komisiju i Savet, ukoliko bi ova perspektiva zahtevala širi spektar praktičnih mogućnosti, da za sve evropske zemlje koje trenutno nemaju perspektivu članstva podnesu predloge o tesnom multilateralnom odnosu sa Evropskom unijom; podvlači da zemlje sa priznatom perspektivom članstva mogu da se pridruže tom multilateralnom okviru kao prelaznom koraku ka punom članstvu.”
Iz izveštaja Elmara Broka, Evropski parlament, 15. mart 2006. godine
Evropski forum br. 3. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 795 od 30. marta 2006. |
|