| ANAND MENON U INTERVJUU "EUROAKTIVU" | |
Neće više biti proširenja Evropske unije
Ne mogu da zamislim da Francuzi glasaju u korist proširenja, ali taj opšti strah – o tome šta proširenje na siromašne regione srednje, istočne i južne Evrope znači za zapadnoevropske države – nije ograničen na Francusku
Hajde da govorimo o proširenju 10+2 kroz koje prolazi Evropska unija. Da li je to bila dobra odluka? Da li to dobro funkcioniše? I kuda će to odvesti Evropu?
ANAND MENON: Ja na to gledam tako, da je pravo pitanje – za koga je to dobro? Mislim da je proces bio koristan kad je reč o ukorenjivanju demokratije i stabilnosti u ovim zemljama. Postoje i dobici Evropske unije zbog povećanja tržišta, itd.
Plašim se, međutim, da EU-25, a onda i EU-27, neće moći da funkcionišu dobro. Strah se zasniva na dve stvari. Prvo, pitanje veličine je važno: što je više igrača oko stola, teže je postići sporazum. To će vam reći i najprostija teorija ekonomskih dobitaka. Što se igrači više razlikuju, problem je još teži, a sada je u Evropskoj uniji zaista veoma raznolika grupa država.
A proširenje se odigrava u isto vreme kada se EU sve više bavi sve osetljivijim aspektima politike, tako da je ovo kombinacija glavnih pitanja kojima se EU bavi, i veličine Unije.
Posle nedavnog proširenja, veoma sam pesimističan u vezi sa sposobnošću Evropske unije da donosi odluke ili da bude efikasna kao što je nekada bila. To smo skoro videli povodom poljskog stava o preuzimanju njihovih preduzeća od strane drugih iz EU-a. Sad ima još više uslova da sistem donošenja odluka EU-a ne funkcioniše efikasno kao nekada. Na neki način, teško je to reći, zato što smo na Zapadu stvorili lažni konsenzus o tome da je proširenje dobro, pa ako se suprotstavljaš proširenju, kao da si neka vrsta nepromenjenog ratnika iz hladnog rata, koji misli da bi ove države trebalo vratiti Sovjetskom Savezu.
Čini mi se da postoji izbor između proširenja, na jednoj strani, i Evropske unije koja ne funkcioniše dobro na drugoj strani – neko drugačije rešenje u okviru kojeg bi EU imala tesne odnose sa srednjom i istočnom Evropom, a i funkcionisala bi dobro. Čudno je da druga magućnost nije bila pažljivo razmotrena, za šta je bilo dobrih razloga. Ima dosta hipokrizije ovde, zato što su sami razlozi, iz kojih sledi da ne treba da se bavimo poslednjim proširenjem, izostali iz retorike političara kada pričaju o Turskoj. Čini se da smo dali ista obećanja, i nismo bili vezani istim stvarima.
Nedavno ste rekli da više neće biti proširenja, nakon što se Uniji priključe Bugarska i Rumunija. Kako biste to objasnili?
Jednostavan razlog je što je predsednik Širak u Francuskoj učinio da bude usvojen ustavni amandman koji zahteva da svako naredno proširenje posle 2007. godine bude u Francuskoj ratifikovano na referendumu. Ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bi Francuzi glasali za proširenje. Turska je očigledno najčistiji, ali ne i jedini slučaj u kojem bi to moglo da se pokaže tačnim.
A Hrvatska?
Ne mogu da zamislim da Francuzi glasaju u korist daljeg proširenja, i tačka. Francuski stav o Turskoj se tiče i kulture i vere i – mada ne volim da to kažem – i rase, ali to je i opšti strah koji nije ograničen na Francusku, o tome šta proširenje na siromašne regione srednje, istočne i južne Evrope znači za zapadnoevropske države.
Videli ste sjajan primer ovoga nekoliko meseci pre holandskog referenduma. Evrovizijsko takmičenje za najbolju pesmu postalo je tema na holandskom referendumu, jer su istraživanja javnog mnjenja utvrdila visoki stepen protivljenja stanovništva u Holandiji zato što su nove države članice glasale samo jedne za druge na ovom takmičenju. Holanđani su shvatili ovo kao paralelu onoga što bi se dešavalo u Evropskoj uniji. To bi značilo da će se centar gravitacije u evropskoj integraciji promeniti. Povezana s tim je i francuska zabrinutost za potkopavanje njihovog tržišta rada jeftinom radnom snagom iz srednje i istočne Evrope. Strah je veoma stvaran, čak i ako je bespredmetan.
Hoće li Rumunija biti spremna 2007. ili 2008 godine? Da li EU treba da čeka dok zemlja ne bude spremna, ili da jednostavno primi Rumuniju, nadajući se da će ona usput nadoknaditi nedostatke?
Problem sa “spremnošću” je šta pod tim podrazumevate. To je slično primeru pet testova Gordona Brauna o tome da li je Britanija spremna za evro. O tome da li ste položili testove odlučujete kada vam to odgovara. Isto je kad kažete da Rumunija nije spremna i to možete da produžavate deset godina, ako zaista insistirate na tome.
Neko je “spreman” kad Evropska unija kaže da je spreman. Nemojmo da se zavaravamo: mnoge zemlje srednje i istočne Evrope koje su pristupile Uniji – Grčka , Portugal – nisu bile spremne. Nisu ispunile ceo akt. Mnoge države osnivači to još nisu uradile. Francuska nije spremna za Evropsku uniju, sudeći po tome kako često krši zakone Unije.
To je pre subjektivan nego objektivan sud, u tome je stvar. Dakle, pretpostavljam da je odgovor – i da i ne.
Moje osećanje u vezi sa budućim proširenjem je da odlučivanje unutar Evropske unije ne može da bude gore. I ne vidim da je mnogo važno kada se kaže “ne treba da primimo ove zemlje zato što je loše odlučivanje”, jer razlika između 25 i 27 zemalja nije velika. Druga strana medalje je što stvarate mnogo neprijateljstva na svojoj periferiji tako što obećavate nešto, a onda kršite obećanja. Zato bih ja bio za to da se ove dve zemlje (Rumunija i Bugarska) prime u EU.
Anand Menon je profesor evropske politike i direktor
Evropskog istraživačkog instituta Univerziteta u Birmingemu.
Evropski forum br. 3. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 795 od 30. marta 2006. |
|