U odnosima Srbije i Evrope često dolazi do nesporazuma. Pojavljivali su se u više oblika, vodili krizama i sukobima i ostavljali za sobom manje ili više teške posledice. Može li se ovo stanje popraviti, i kako? Što se naših nacionalnih interesa tiče, prava reč je - mora, i ona se pre svega odnosi na Evropsku uniju kao današnjeg institucionalnog i simboličnog predstavnika Starog kontinenta. Srbija zaista nema i u dogledno vreme neće imati važnijeg partnera od ovog rastućeg političkog i ekonomskog džina, a nema ni važniji spoljnopolitički cilj od pridruživanja Evropskoj uniji.

Ka pučini

Neke važne promene koje su se desile i u Srbiji i u Evropi pružaju nadu da se ovog puta, u sadašnjoj i narednim decenijama, može u najgorem slučaju zakasniti, privremeno skrenuti s puta, ali da se ne može fatalno pogrešiti i mnogo štete napraviti, što je inače obeležilo srpsko-evropske odnose u prošlom desetleću. Evropa je u međuvremenu, uz sve teškoće, stala na sopstvene noge i izgradila sopstveni identitet u post-blokovskoj eri, ujedinjenija nego ikad u istoriji, jača i u svetu važnija pre svega zbog novog načina na koji prikuplja i ka drugima emituje svoju moć.

Srbija je u određenoj meri za sobom ostavila svoju nedavnu neslavnu prošlost, ali dobar deo trauma i zabluda još vuče sa sobom, u istom paketu sa nerešenim problemima, pre svega sa nedefinisanom državom. Iako će teški izazovi - kao najnoviji progon Srba na Kosovu - podsticati na pribegavanje metodama iz 1990-ih, čini mi se da je upotreba sile kao načina za rešavanje problema sahranjena kao zvanična doktrina padom Miloševićevog režima pre tri i po godine. Bez obzira na promene vlada koje ćemo imati, one će sve, na jedan ili drugi način, biti partneri, a ne neprijatelji Evrope i Evropske unije.

To će, kao i kod ostalih nacija i država, sve manje zavisiti od psiholoških profila ili političkih preferencija onih na vlasti, a sve više od snage integracionog talasa u Evropi, čiji smo i mi deo. Iskustvo drugih a nama sličnih je potpuno nedvosmisleno: kad se jednom zagazi u integraciju, talasi vode sve dalje, ka pučini - na koju stranu se i svi oko nas kreću. Srbija još nije zaplivala, ali mi se čini da smo se već dosad dovoljno pokvasili i da najzad treba da skočimo.

Ignorancija i arogancija

Često Srbima govorim o Evropi, a Evropljanima o Srbima i primećujem da deo naših nesporazuma potiče iz puke neobaveštenosti i slabog uzajamnog poznavanja. Snagu međusobnih predrasuda je, takođe, gotovo nemoguće preceniti. One često nisu manje u Evropi u odnosu na nas, od naših sopstvenih predrasuda prema Evropi. I dalje smo u glavama i izjavama mnogih uticajnih Evropljana ekskluzivni krivci (i to kolektivno, kao nacija) za nasilni i krvavi raspad Jugoslavije, što iz ovakve pogrešne perspektive nije čudno jer smo - "kao što je opšte poznato" - navodno već ranije izazvali oba dosadašnja svetska rata.

Ako hoćemo da iskorenimo tuđe predrasude o nama, moramo i mi nešto da uradimo, naročito sada kada na celom Balkanu više gotovo da i nema stalnih dopisnika najuticajnijih svetskih medija. Ne tako davno Srbi su za istinu bili u stanju maltene i rat da objave, a stvar je samo u tome da se nauči kako da se ona plasira na način koji odgovara ovim, a ne nekim dalekim prošlim godinama, dakle - ovom i ovako ustrojenom svetu. Naša intelektualna, diplomatska i politička elita imaju ovde još mnogo da nauče i urade.

Na našoj strani, glavni problem sa informisanošću nije, naravno, da li Srbin zna kako tačno funkcioniše Evropska unija - to ne zna, naime, ni većina stanovnika država članica EU-a. Problem je, na žalost, mnogo veći: Srbi u stvari nemaju ni osnovne predstave o tome kako svet generalno funkcioniše još od raspada komunizma i Sovjetskog Saveza. Baveći se svojim problemima (i tada kao i danas - Kosovom), mi smo 1989. godinu - kao početak nove ere - jednostavno prespavali. Zato i dalje svet, Evropu i susede gledamo i procenjujemo ih iz perspektive hladnog rata, odnosno prema vrednostima i merilima tog doba kojeg se sa setom sećamo.

Na ovo se, pojačavajući konfuziju u glavama i javnosti, nadovezao deceniju dugi izgon iz sveta u toku kojeg smo dodatno propustili ne samo jedan tehnološki ciklus, nego i svojevrsni "duh vremena". U tom istom vremenu vlast je podsticala ono najgore što Srbi imaju, a uveravala nas da smo najbolji, te da smo u stvari sve bolji što nas drugi manje razumeju i više mrze.

Mi ovaj svet oko nas zato i dalje ne poznajemo, ne snalazimo se u njemu, on nas plaši i samo dodatno podstiče nagomilane frustracije i - za male narode tipične - komplekse. Zato su naši ljudi - naročito mladi ljudi koji su sazrevali tokom prošle decenije i nikada nisu putovali van granica svoje zemlje - nesposobni za ravnopravnu i normalnu komunikaciju sa Evropom i svetom, sa "drugima". Oni im ili potpuno povlađuju ili im se arogantno suprotstavljaju po svim pitanjima, a vrlo često jedni isti ljudi čine čas jedno, čas drugo.

Iako ima više problema od mnogih drugih, pa zato i više šansi da se sukobi, Srbija naravno nije jedina koja sa Evropskom unijom ima nesporazume i koja u njihovom prevazilaženju trpi zbog sopstvenih i tuđih nedostataka. Učeći se da čuva svoje interese i da pokuša da ih upravo preko EU-a nameće, Srbija mora da za sobom ostavi težak teret zabluda. Jedna vrlo rasprostranjena i opasna tvrdi, recimo, da ćemo u Uniju biti primljeni po automatizmu ili zbog sopstvene važnosti, a da za uzvrat ne moramo baš ništa da učinimo. U stvari, ništa i ne treba uraditi, da bi stvari mogle da budu što gore, a onda će EU raširiti ruke i kao nagradu uručiti nam člansku kartu i, podrazumeva se, mnogo para.

I ovde, kao i u mnogim drugim predstavama koje u javnosti i dalje šire naše intelektualne i političke elite, nema ničeg što je dalje od istine i pameti. Bolje odnose sa Evropom nećemo imati upravo bez istine i pameti. Vreme je za buđenje.