Kao dokaz antimodernizma se citira čuveni govor nekog seljačkog radikalskog demagoga protiv železnice, držanog u opozicionoj fazi te stranke, a zaboravlja da su železnice najviše građene upravo kada su radikali došli na vlast, kao i industrija. Kao dokaz antievropejstva se navode Pašićevi razgovori sa ruskim diplomatama, a zaista je neobično očekivati da bi Pašić u razgovoru sa ruskim zvaničnicima trebalo da veliča britanski parlamentarizam.

Isto tako se danas olako srpskoj državi 19. veka pripisuju nacionalistička indoktrinacija i ekspanzionistička državna ideologija. Najnovija pažljiva izučavanja srpskih školskih programa iz 19.veka pokazju sasvim suprotnu sliku. Najveća diskusija se u to vreme nije vodila oko nacionalnih sadržaja u školskim programima, već oko toga da li da se u školama više uče latinski i grčki ili prirodne nauke. A što se nacionalizma tiče, on je bio u skladu sa opštom nacionalističkom klimom 19. veka, čak i malo prigušeniji, jer malena Srbija naravno, nije baš ni smela da u okruženju tako moćnih suseda preterano maše svojim nacionalnim stegovima.

Jugoslavija kao tragična greška Srba?

Onda dolazi Jugoslavija. Druga struja u našoj istoriografiji vidi Jugoslaviju kao tragičnu grešku Srba, koji su, eto, svoju divnu i uređenu državu utopili u večito nestabilnu zajednicu sa narodima koji su stalno bili nezadovoljni tom zajednicom. Da li je to tako? Prvo, pripadnici te struje dele naivno verovanje da je Srbija, kako se izrazio jedan moj profesor, >mogla šestarom da povuče svoje granice< koje bi obuhvatile homogenije oblasti od Jugoslavije. Drugo, kažu oni, srpske žrtve su bile prevelike, a posledice su da su na srpskim kostima nikle tuđe države. Ovde opet imamo posla sa selektivnim pamćenjem. Srbija je svoju nacionalnu homogenost izgubila već u balkanskim ratovima.

Osim toga, ni jedan jedini glas (sem recimo, nekog Živojina Perića, koji je inače bio kolaboracionista tokom Prvog svetskog rata) se u srpskoj javnosti nije čuo protiv stvaranja Jugoslavije, a u početku su čak i ekstremni hrvatski nacionalisti bili za tu državu. U tom >nultom momentu< se nisu mogli predvideti ustaše, separatizmi i sve ono što je kasnije usledilo. Što se žrtava tiče, pitanje je da li bi one bile manje sve i da je srpski državni program bio skromniji. Ali, vratimo se na našu osnovnu temu približavanja i odaljavanja od Evrope. Jugoslavija je već letimičnim pogledom na geografsku kartu bila dublje u Evropi od bilo koje moguće uskosrpske državne varijante. Da ne govorimo o privrednom, kulturnom i društvenom >mirazu< koji su bivše austro-ugarske zemlje unele u novu državu.

Što se evropske orijentacije tiče, ta država na nivou zvanične politike takođe nije imala dilema, ali su se na kulturnom planu desile zanimljive promene. Antievropski i antizapadni duh - skoro nepoznat u Srbiji 19. veka - pojavio se iz dva izvora. Jedan izvor se nalazio u samoj zapadnoj Evropi. Naime, posle Prvog svetskog rata širom Evrope je, posebno u Nemačkoj, nastupilo doba preispitivanja i poricanja svih temeljnih zapadnoevropskih vrednosti u svim oblastima života (Špengler, na primer). Demokratija, liberalne vrednosti, evropska kultura - sve to je odjednom stavljeno pod znak pitanja.

Drugi izvor antievropskih i antizapadnjačkih ideja su ideje ruskih desnih mislilaca, koje su ruski emigranti rasejali širom Evrope. Zanimljivo je da su u samoj Jugoslaviji ruski emigranti imali uglavnom vrlo >evropeizirajuću< ulogu u razvoju nauke, umetnosti, širenju novih znanja. Ideje ruskih desničara su >reeksportovane< preko zapadne Evrope gde se na primer, sklonio Berđajev. Međutim, desničarsko antizapadnjaštvo će sve do Drugog svetskog rata biti potpuno marginalna pojava. Država se upinjala svim silama da se modernizuje, što je u to vreme bilo jednako evropeizaciji, ali je politički, a pogotovo ekonomski tajming bio vrlo nepovoljan, tako da nije lako proceniti koliko se Kraljevina Jugoslavija primakla Evropi u odnosu na Kraljevinu Srbiju.

Komunisti kao evropejci

Sledeći talaz evropeizacije su pokrenuli komunisti, kada su došli na vlast. Ma koliko to danas paralo uši, oni su stvorili najjaču i najozbiljniju državu ovog tla (bar kada je 20. vek u pitanju). Samim tim, ta država je igrala veću ulogu u evropskim poslovima svih vrsta od bilo koje druge države na ovom prostoru pre i posle toga. Neki danas površno napadaju nesvrstanu politiku te zemlje kao znak antievropske orijentacije. A to u stvari, nije tačno. Ta politika nije mnogo koštala, a donosila je ekonomske i pre svega diplomatske prednosti, kakve nije imala nijedna druga zemlja te veličine. Naravno da je bilo mnogo megalomanije u tom svetskom držanju Jugoslavije, ali se ne može poreći da je i u spoljnopolitičkom marketingu zvučno ime itekako vredan ulog. I pored svih otvorenih puteva, i pored skoro idealnog tenutka u razvoju svetske privrede, ta država ipak nije uspela da ozbiljnije pomeri svoje mesto na razvojnoj lestvici. SFRJ ne samo da na toj lestvici nije napredovala u odnosu na Kraljevinu Jugoslaviju, već su je prestigle Turska i Portugalija i to pre krize iz osamdesetih godina. S obzirom da je naša ekonomska istorografija praktično zamrla, nema ko da nam pruži relevantne odgovore na tu zagonetku.

Dok se i politička i privredna, a pogotovo društvena evropeizacija Titove Jugoslavije može poricati, postoji jedna oblast u kojoj su se Jugoslavija i Srbija u njoj našli u Evropi više nego na bilo kom drugom polju. To je kultura. Već smo pomenuli Vukov uspeh, koji je ipak bio pojedinačan i srazmerno kratkotrajan. U drugoj polovini 20. veka, pak, mnoga srpska imena odjekuju Evropom u raznim oblastima stvaralaštva - od književnosti, preko filma, do slikarstva i arhitekture. I dan-danas, posle potpunog sloma srpskog društva i države, srpska kultura je prisutnija u Evropi i svetu od kultura nekih mnogo većih naroda kao što su Ukrajinci ili Rumuni na primer. Trenutno nije jasno da li je to samo inercija iz >Periklovog doba< (kako je Titovo vreme nazvao Živojin Pavlović), ili je u pitanju kultura koja je dovoljno snažna da izdrži i strašne udarce. U svakom slučaju, naša istorijska sudbina je napravila neobičan krug. Kao što je Vuk u doba potpunog sloma Srbije posle 1813. godine krenuo u kulturno osvajanje Evrope, tako naši stvaraoci ostaju na mrtvoj straži u Evropi u današnje vreme, kada smo iz nje izbačeni u svim drugim oblastima.

Izvan ili ispod Evrope

Na žalost, mereno ostalim dostignućima, reći da je Srbija danas izvan Evrope je pomalo neprecizno, čak eufemistički. Izvan Evrope su i Koreja i Japan. Srbija, sa još par gubitnika je figurativno rečeno ispod Evrope, ili još bolje, ona je sa celim >Zapadnim Balkanom< zapušteno zadnje dvorište. Podrazumeva se da najveću - ali ne i jedinu -krivicu za takav položaj snose srpske elite osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Ne treba da zaboravimo očiglednu ulogu sankcija u kriminalizaciji društva. Da i ne pominjemo olako igranje sa priznavanjem nezavisnosti država pre postizanja standarda. Ipak, veća je krivica naših, jer se u vremena boljih država na našem tlu nije moglo ni zamisliti da zbunjeni, nezainteresovani i neobavešteni evropski birokrati imaju toliki uticaj na sudbinu zemlje. Ironija sudbine je u tome da su se države bivše Jugoslavije otcepljivale radi više suvereniteta i samostalnosti, a da je većina njih na kraju došla u stanje ograničene samostalnosti nižeg stepena nego u bilo kom periodu, pa i u SFRJ.

Tako se završilo kružno putovanje u Evropu. Krenuli smo sa ivica tadašnje Evrope 1804. godine i uglavnom smo se približavali. Naše ime je odjekivalo Evropom često i jače nego što bi to opravdala naša brojnost. Taj odjek je bio uglavnom povoljan. Sada smo opet na ivicama Evrope, ali će naš ulazak po svoj prilici biti manje svečan nego u vreme Vuka, kralja Aleksandra ili Tita.

Gledao sam kako u velikim evropskim gradovima puštaju beskućnike da zimi spavaju po hodnicima i predvorjima banaka i drugih velelepnih objekata. Tako nekako zamišljam i naš budući ulazak u Evropu, sa ostalim >socijalnim slučajevima<, više kao čin milosrđa. Čak i zvanično se pominje argument da je bolje da se taj nemirni >Zapadni Balkan< pusti unutra i stabilizuje, nego da se ostavi kao >crna rupa< puna kriminala, nestabilnosti i sukoba izvan >evropske kuće<.

Ali, ne treba nad tim mnogo da tugujemo: bilo je u istoriji slučajeva da su potpuno uništene i prokažene zemlje korak po korak popravile svoj položaj. Tajna je u onome >korak po korak<.