Srbija na evropskim kongresima i u mirovnim sporazumima

Bečki kongres (septembar 1814-juni 1815). Dogovor velikih evropskih sila o izgledu Evrope nakon Napoleonovih ratova. Prota Mateja Nenadović je obavestio austrijskog i ruskog cara o srpskim težnjama, tako da su Srbi dobili diskretnu podršku Rusije. Zbog zalaganja Britanije i Austrije za očuvanje Otomanskog carstva Kongres nije doneo nikakvu odluku o srpskom pitanju.

Berlinski kongres (juni-juli 1878) . Međunarodna konferencija održana pod predsedništvom nemačkog kancelara Bizmarka, radi uvođenja ravnoteže uticaja velikih sila na Balkanu, kao reakcija na odluke mira u San Stefanu (mart) kojim je stvorena Velika Bugarska, pod ruskim patronatom. Kongres je priznao nezavisnost Srbiji, Crnoj Gori i Rumuniji, a Bugarska je dobila autonomiju. Poredak na Balkanu stvoren Berlinskim kongresom važio je u glavnim crtama narednih trideset godina.

Mirovna konferencija u Parizu (januar 1919-januar 1920). Najvažniji deo konferencije bio je Versajski ugovor (donet na Vidovdan 1919). Glavnu reč na pregovorima vodili su Velika Britanija, Francuska, SAD i Italija. Do kraja maja delegacija Kraljevine SHS tretirana je kao delegacija Kraljevine Srbije. Kada su početkom juna Britanija i Francuska zvanično priznale Kraljevinu SHS, konferencija mira je priznala postojanje istoimene delegacije. Potpisivanjem Versajskog ugovora Kraljevina SHS je zvanično postala članica nove svetske organizacije - Društva naroda.

Dejtonsko-pariski mirovni sporazum. Njime je okončan građanski rat u Bosni i Hercegovini (1992-1995). U novembru 1995. održani su pregovori u vazduhoplovnoj bazi u Dejtonu, u Ohaju (SAD). Glavni američki pregovarač bio je Ričard Holbruk, a predsednik Srbije Slobodan Milošević je predvodio zajedničku delegaciju SR Jugoslavije i bosanskih Srba. Sporazumom je garantovan suverenitet BiH i unutrašnje ustrojstvo zemlje. Vojni delovi sporazuma potpisani su u Parizu u decembru 1995.