Srbija će u budućnosti biti punopravna članica evropske federacije. Srbija u budućnosti neće biti punopravna članica evropske federacije. Srbija će u budućnosti i biti i neće biti punopravna članica evropske federacije. Ritam sveta, nazivamo ga istorijom, održava polje verovatnoćâ za ove tri različite budućnosti. Sve tri su verovatne, samo će se jedna ostvariti. Razume se, ne možemo znati i koja. Konkretni oblici budućnosti načelno su nepredvidljivi, a slučaj u poslovima budućnosti igra presudnu ulogu. Međutim, iako načelno nepredvidljiva, budućnost je, naizgled paradoksalno, ipak određena.

Inicijalni uslovi nepovratno određuju svojstva ljudskog društva u budućnosti, njegov prostor kontigencija, verovatnoća, mogućnosti, kao i prostor njegove posebne istorije. Pre pet stoleća pokrenut je ritam promena dotadašnjeg sveta u pravcu sveta modernosti. Tako je određena opšta budućnost sveta, pa i posebna budućnost Srbije. Dodatno, budućnost je profilisao lanac odlukâ koje su donete kada su ljudi u svetskim i lokalnim poslovima birali između više mogućnosti i tako pokretali događaje koji su određivali "sudbinu" generacija u decenijama, čak i vekovima koji dolaze. Ljudska istorija je istorija ljudske budućnosti.

Budućnost sveta i lokalna budućnost

Naravno, svet modernosti nije bio i kraj istorije, pa se danas taj svet nalazi u prostoru svoje istorijske demisije i tranzicije prema nepoznatom, ali izvesno novom istorijskom obliku organizovanja. Savremenici smo najnovijeg od tek nekoliko zaista epohalnih preokreta u ljudskoj povesti - paleolitska revolucija, neolitska revolucija, revolucija modernosti, tekuća revolucija čiji ishod još nije poznat. Već živimo u prostoru četiri evolucije , dve "tradicionalne" - geo-biološka i kulturna evolucija - i dve nove koje je ljudsko znanje pokrenulo tokom druge polovine 20. veka - evolucij a artificijelnih oblika života i samo-oblikujuć a biološk a evolucij a .

Ponovo je aktuelna Zenon ova ideja idealne svetske države kao "države sazdane od humanosti ", koju su kroz stoleća obnavljali stoici, čak i neki vladari (Aleksandar Makedonski, Marko Aurelije, Fridrih II Hohenštaufen, Elizabeta I), a do danas generacije slobodnih mislilaca. Nekolicina državnika 20. veka (Vudro Vilson, Vinston Čerčil, Frenklin Ruzvelt, Mahatma Gandi, Josip Broz Tito), takođe su doprineli ovoj ideji. Društvo naroda u prvoj polovini 20. veka, a Organizacija ujedinjenih nacija u drugoj polovini tog stoleća, predstavljaju pokušaje praktične realizacije Zenonove ideje. Poseban dorinos njenoj operacionalizaciji dali su brojni mislioci, Imanuel Kant sa programom večnog mira , Tomas Pejn sa svetskom republikom i projektom ujedinjenja Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Evropskih Država, obojica na talasu revolucije 18. veka, zatim i Dimitrije Mitrinović koji je prvih decenija 20. veka zastupao univerzalnu svetsku zajedinicu , Bertrand Rasel koji je pedesetih godina 20. veka izneo argumente u prilog uspostavljanja svetske vlade , Maršal Makluan sa civilizacijom globalnog sela ... Dok se civilizacija globalnog sela transformiše u civilizaciju globalnog grada , na horizontu aktuelnih događaja već se ocrtava transhumani svet .Zenon ova ideja univerzalne svetske zajednice jedna je od nekoliko naših verovatnih budućnosti. Sve druge manje su povoljne. Jedna od njih nepovoljna je konačno. Kumulativno dejstvo različitih oblika aktuelne tranzicione krize sveta i prirodnih katastrofa, sasvim u skladu sa načelom kontigencije, može proizvesti događaje koji će staviti konačnu tačku na ljudski život pod zvezdama. Kako god bilo, jasno je da izvan mogućnosti koje je uspostavio naš svet ne postoji prostor za izuzetak koji se može strukturirati kao zatvoren sistem koji se održivo samo-reprodukuje izvan i protiv istorije. Ako se zamisli da je nešto tako moguće, posebno ako se krene u praktičnu operacionalizaciju ove zamisli, onda se stvaraju uslovi za našu konačnu budućnost, za nestanak čovečanstva. Ovo je pokazala istorija totalitarizma u 20. veku.

Srbija, takođe, demonstrira ovu načelnu nemogućnost postojanja izvan i protiv istorije . Usled dejstva brojnih nepovoljnih unutrašnjih i spoljašnjih okolnosti, (i) posebna istorija Srbije odvija se po talasnom obrascu smenjivanja dugotrajnih perioda zatvorene i spore i kratkotrajnih perioda otvorene i brze istorije. Reč je o ritmičkom smenjivanju periodâ parohijalnog izolacionizma , reakcionarnog konzervativizma i neslobode s jedne, a periodâ otvaranja prema svetu , inovativnosti i slobode s druge strane. Aktuelni ciklus, koga primerno krase ova opšta svojstva celokupne naše istorije, traje već 25 godina, dakle već četvrt veka.

S druge strane, kad god Srbija, uprkos snazi parohijalnog izolacionizma, demonstrira svoj kapacitet slobode , "nalazi svoju dušu", prepoznaje vlastitu ulogu u svetskim poslovima i za tu ulogu preuzimala punu odgovornost u društvu boljeg dela čovečanstva, potvrđuje se velika i jednostavna istinu. Budućnost sveta je budućnost Srbije .

Na temelju opozitnog seta argumenata, ovu činjenicu potvrđuje čak i posebna istorija našeg parohijalnog izolacionizma . On predstavlja nepresušni izvor individualne i kolektivne destrukcije i auto-destrukcije, uslov unutrašnjeg poretka neslobode kao poretka fatalno nepromenljive "sudbine" i glavni razlog onog poslovičnog kaskanja Srbije za magistralnim tokovima razvoja sveta. Održavanje i jačanje globalnih potencijala za konačnu budućnost kao nestanak čovečanstva glavna je globalna posledica (i) našeg parohijalnog izolacionizma. Jer, da bi se uspostavio poredak izvan i protiv istorije, bilo bi neophodno da Srbija nestane. Budućnost Srbije je budućnost sveta .

Lokalna prošlost i budućnost sveta

Primer je svež i poučan. Godine 1986. Evropska zajednica ponudila je Jugoslaviji, a Srbija je bila jedna od njenih šest republika, članstvo u projektu Eureka , programu naučno-tehnološkog razvoja zemalja Zapadne Evrope do godine 2000. Jugoslavija je, naime, imala veoma bliske odnose sa zemljama EZ, pa je čak uživala i posebno povlašćen status u toj zajednici. Ipak, ponuda EZ nije bila prihvaćena. Bez mnogo publiciteta, doneta je odluka da se Jugoslavija priključi konkurentskom projektu, Kompleksnom programu naučno-tehničkog napretka SEV do 2000. godine . Naime, jugoslovenska federacija je imala poseban status i u oviru istočnoevropskog Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV). Potpredsednici Saveta ministara SSSR zadušeni za nauku, tehnologiju i ekonomiju, kao i više članova Akademije nauka SSSR nalazili su se na čelu Kompleksnog programa kao njegovi rukovodioci.

Bio je ovo groteskno kratkovid i dugoročno štetan izbor. Već posle tri-četiri godine, na talasu događaja koji su promenili svet - kraj hladnog rata, ujedinjenje Nemačke, samo-raspuštanje komunističkih režima i samo-raspuštanje SSSR - Kompleksni program je nestao sa scene. Istovremeno, EZ je transformisana u evropsku federaciju. Nekadašnje članice SEV, među kojima i neke bivše republike bivšeg SSSR, danas nestrpljivo očekuju da budu primljene za članice ove federacije, dok se projekti naučno-tehnološkog razvoja na kojima se radilo u okviru Eureke , realizuju unutar federalnog programa STOA. Naravno, ovo nije bio i jedini slučaj groteskno kratkovidog izbora. Ponuda koju je EZ neposredno posle epizode sa Eurekom učinila tadašnjoj Jugoslaviji pozivajući je da postane punopravna članica ove asocijacije, takođe je bila odbijena. Razume se, sa još štetnijim posledicama.

Što se same Srbije tiče, u njoj je tada pobedio projekat budućnosti koji je vodio pravo izvan i protiv istorije. "Klasna borba" protiv "građanske desnice" vodila se u Srbiji već godinama, a upravo početkom 1987, sa najvišeg mesta, u trenutku pokretanja novog ciklusa te borbe, javnosti je predstavljen i njen opšti ideološki koncept. "Inače je poznato, iz prakse specijalnog rata protiv Jugoslavije, da je najbolje sredstvo za plašenje jugoslovenskih komunista prišivanje optužbi za staljinizam. Pred tom opasnošću od optužbe za čvrstu ruku mnogo puta se ustuknulo. Mi ne bismo smeli, zastrašeni optužbom za staljinizam, da lišimo naše društvo vrednosti i tekovina za koje je mnogo žrtava dato" - rekao je 16. februara 1987. godine Slobodan Milošević, tada prvi čovek jedine partije u Srbiji. Strateški izbor budućnosti i odluke koje su bile donete između 1980. i 1987. u skladu sa tim izborom doveli su do daljeg produbljivanja i akceleracije krize. Program parohijalnog izolacionizma i reakcije kao "nacionalna revolucija" izvan i protiv istorije, bio je odgovor na krizu. Naravno, taj retrogradni plan, transformisao je društvo u iracionalni poredak političkog mita, manipulacije, nasilja i neslobode, sasvim u skladu sa obrascem Zavera - Spasitelj - Zlatno doba - Jedinstvo nacije . Sovjetski komunizam bio je samo-raspušten, evropska federacija već izvesna, kada se lokalni poredak iracionalnog političkog mita transformisao u pseudo-srednjovekovni desetogodišnji rat.

Izbor

Rezultati rata suprotni su proklamovanim ciljevima ratujućih strana. Nimalo neočekivano, glavni rezultat je upravo poraz poretka protiv istorije. Svih pet novih država, nastalih na razvalinama zajedničke federacije, imaju sada da se organizuju ne kao jednonacionalne, jednokulturne, jednokonfesionalne suverene države sa čvrstim granicama, nego kao otvorena, multikulturna, multikonfesionalna, multinacionalna, demokratska i tolerantna društva poroznih granica. Kao pet malih replika druge Jugoslavije, nove države nastoje da ispune odgovarajuće uslove i postanu članice evropske federacije. Jedan od bitnih uslova koji imaju da ispune jesu uzorni unutrašnji i međusobni odnosi. Trčeći mrtvu trku za vlastitim repom, naš lokalni svet se tako ponovo našao tamo gde je već bio. Potvrđeno je ponovo da nema ljudske volje koja može preusmeriti ili promeniti vektore istorije pre nego što ona sama to ne dozvoli. Takođe je ponovo potvrđeno da se dejstvo vektora istorije može ubrzati ili usporiti . Već četvrt veka, u Srbiji dominira moć odlučna da istoriju uspori, ako već ne može da iz nje izađe. To je moć neslobode, straha, neznanja i maligne agresivnosti. Srbija je žrtva te moći.

Danas, Srbija je ponovo pred novim-starim izborom jedne od svojih budućnosti. Koja će se budućnost zaista i ostvariti zavisi od odluka koje su već donete, koje se donose ili tek treba da budu donete, u Srbiji i izvan nje. Ipak, u našim poslovima izbora budućnosti, odlučiće kapacitet slobode, moralni potencijal i znanje građana Srbije. Bilo bi dobro kada taj izbor ne bi obnovio iste ove okolnosti koje nas tokom proteklih četvrt veka drže zarobljene u bespuću izvan i protiv istorije.

Autor je doskorašnji direktor Akademije Nove iz Beograda