Pošto nema uniformne evropske kulture, jasno je da ni mi Srbi nećemo prihvatiti neku , kada se budemo odlučili za prisajedinjenje Evropskoj uniji. Međutim, narodi Evrope, skoro svi - čak i na Istoku, kao Poljaci - razvijali su se ponekad u istom pravcu. Oni čuvaju i danas ono bitno, svojstveno svom narodu i tradiciji, ali ipak se sve to kreće ka jednom približavanju, ujednačavanju, saobražavanju, prožimanju. Neka obeležja ostaju posebna, ali ipak ne toliko da bi bila u sukobu s drugim kulturama. Kad je reč o sistemu, tu je jasno šta je kod nas bilo ne-evropsko i šta je ostalo ne-evropsko - totalitarizam i nedemokratizam - mada se i to stalno menja, posebno posle 5. oktobra 2000. godine.

Uzmimo izuzetno trivijalne primere. Do nedavno stranac je plaćao dvostruku cenu u hotelima u Srbiji. Kako bi se Srbin osećao da uzima hotelsku sobu u Parizu i da treba da plati dvostruku cenu zato što nije Francuz? Mi bismo to shvatili kao čisti diskriminatorski, rasistički, imperijalistički postupak.

Evropa kao pitanje ljudskih prava

Uzmimo drugi primer: nepoverenje i kontrola stranaca; iako je nekada nevidljiva, ta kontrola pokazuje jedno posebno nepouzdanje prema Zapadu. I kad se kontrola formalno-pravno ukloni, ostaje psihologija nepoverenja, čega nema u odnosima između jednog Portugalca i jednog Nemca. Uzmimo na kraju jedan drastičan primer, a to je slobodno kretanje kapitala i aktivnost nadnacionalnih organizacija. Vrlo teško naši ljudi shvataju da je japanski kapital - bez prisustva neke političke zajednice kao što je Evropska unija - vrlo ozbiljno zastupljen u Sjedinjenim Američkim Državama, kao što je američki kapital više nego ozbiljno zastupljen u komunističkoj Kini. Svet je daleko više udružen i ujedinjen nego što se nama čini. Da i ne pominjem sadašnji talas osetljivosti i ugroženosti od terorizma, koji je postao univerzalan - od SAD-a do, nedavno, Španije.

Posle sistema treba da pogledamo ponašanje, a tu dolazi ono već pitanje ljudskih prava, što spada i u domen kulture. Ljudi uopšte, posebno kod nas, smatraju da je pitanje ljudskih prava - pitanje odnosa građana i vlasti. To je, međutim, tek mali deo i danas u Evropi gotovo ne postoji kao problem. Pitanje u načinu postupanja, gledano kroz prizmu ljudskih prava, jeste poštovanje ličnosti u svakom položaju u kome se nalazi. "Po evropskim standardima", čovek koji plati kartu u gradskom autobusu ne želi samo da se prevozi, nego i da na neki način u vožnji, da bude miran, da se odmara u vozu ili autobusu. U našim autobusima dosta često ljudi razgovaraju glasno iznad vaših glava, snažnim i nekada divljim glasovima, čuče nad svojim mobilnim telefonima, i na kraju - toga nigde nema u Evropi - ćaskaju izuzetno glasno sa vozačima. Ali, najvažnije je poštovanje ljudskih prava: da ne uznemiravamo putnike, bilo od strane drugih putnika, bilo od strane vozača.

Tolerancija različitosti

Dajemo trivijalne primere, kako bismo evropskim približili delić evropske kulture. A kad pređemo na samu kulturu, najneposrednije, vidimo da su naši problemi daleko ozbiljniji, ne samo danas nego i u prošlosti. Vodi se, recimo, , kao da postoji . Prvo, ćirilica nije samo srpsko nego i rusko i delimično grčko pismo. Grčka ćirilska azbuka živi i preživljava mnogo godina u Grčkoj, i nismo čuli da Evropska unija ćirilicu, odnosno grčku azbuku. Ali ako idemo dalje, bogatstvo Evrope nalazi se baš u toj pojavi: da je različita i u jeziku i u nacionalnim kulturama. Uzgred budi rečeno, Srbija je višenacionalna država, a i bez kosovskih Albanaca ima etničkih zajednica koje ne samo da govore posebnim jezicima (Mađari, i drugi) nego se služe latinicom kao svojim pismom.

Razvijajući tezu o evropejstvu dolazimo do onoga što bismo mogli nazvati društvenom svešću. Evropska društvena svest je u osnovi individualistička, dok je naša prvenstveno kolektivistička (otuda i neki uspesi u prošlosti). Taj naš kolektivizam razvijao se i razvija se više u pravcu anarhičnosti i konfrontacije nego u pravcu pluralizma. Pluralizam, međutim, nije samo politička kategorija nego i kulturna i ekonomska, pa i verska. Mi se moramo navikavati da poštujemo verska uverenja koja nisu naša i da ne gledamo - kako se kod nas već vekovima čini - na prelazak jednog pravoslavnog Srbina u, na primer, muslimane kao na . U Velikoj Britaniji Anglikanska crkva, koja je s Katoličkom od koje se odvojila još u XVI veku, posmatra s religioznim mirom one koji odu iz njenog kruga u Katoličku crkvu. To je evropska kultura, to je evropsko ponašanje. Treba dodati jednu značajnu opasku: takvi odnosi nisu postojali u Evropi u XVI veku. Ljudi su kroz decenije i vekove gradili tu evropsku kulturu - u ovom slučaju svoju britansku ili englesku kulturu - tolerancije, i političke i crkvene.

Dolazimo, čini mi se, u ovoj raspravi do toga da je naše kretanje prema u stvari rad na našoj sopstvenoj kulturi. Mi živimo danas, na žalost, ne u svojoj autentičnoj i autohtonoj kulturi nego u vulgarizaciji odnosa među ljudima, u kiču - bilo da je reč o našoj narodnoj muzici, o političkim odnosima ili o nedostojnom nastupanju izvesnih naših crkvenih aktivista među episkopima. Kad sve to dovedemo u red, izrazimo svoju sopstvenu kulturu na najkvalitetniji način, bićemo deo evropske kulture, jer potencijalno - istorijski, privredno, geografski, politički - mi odvajkada pripadamo Evropi.

Autor je predsednik prve Evropske kuće