Pored mnogih drugih posledica, ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića imaće uticaj i na perspektive regionalne saradnje i integracije na Balkanu, čime se bavimo u ovom broju Evropskog foruma. Od tri nivoa sa kojih se te perspektive mogu posmatrati – nacionalnog, regionalnog i evropskog – onaj prvi čini se najvažnijim. Za građane Srbije atentat na Đinđića bio je brutalno buđenje iz iluzije da će reforme, nakon prethodnog diktatorskog i kriminalnog režima, biti lake i da neće zahtevati previše energije, odricanja i vremena. Ako smo svi bili zavedeni mirnim prelaskom u demokratiju u oktobru 2000, posle atentata od 12. marta više nemamo prava da se zavaravamo: prečica u bolju budućnost možda ima, ali ne bez suočavanja sa sopstvenom prošlošću. A ta prošlost je gora nego što naša javnost želi da zna i prizna, ali i jača nego što smo svi mislili. Upravo zato samo borba protiv njene suštine - organizovanog kriminala - može da bude današnje ime reformske politike u našoj zemlji.

o ne znači da ostali vidovi reformi treba da budu potisnuti, već da će biti poništeni i obesmišljeni bez sistematskog i ambicioznog rada na uspostavljanju vladavine prava. Treba biti vrlo jasan: u evropsku i regionalnu integraciju ne može se ni korak dalje ukoliko mračne senke prošlosti nastave da skrivaju drugi i bolji lik naše zemlje, koji je afirmisan i velikom zaslugom Zorana Đinđića. Balkan i Evropa s pravom traže – i žele da podrže – samo kredibilne partnere iz Beograda i Podgorice. Kredibilnost za saradnju sa drugima znači danas, pre svega, ambicioznu i realističnu viziju sopstvenog puta u budućnost i bezrezervnu posvećenost reformama. Ako se budućnost može kratko definisati kao članstvo u Evropskoj uniji, na dnevnom redu reformi je konsolidacija demokratije, koje nema bez iskorenjivanja vaninstitucionalnih oblika moći, što je dosad odlikovalo naročito najosetljivije ali i najzapuštenije oblasti – policiju, vojsku, pravosuđe.

Država jakih institucija

Iako se regionalna saradnja danas ne svodi samo na saradnju država, nje takođe ni nema bez država koje su jake zbog snažnih institucija, a ne zbog količine moći kojoj teže. Takvu državu, ne samo i ne pre svega zbog regionalne saradnje, treba da izgradimo i mi i naši susedi. Široki društveni konsenzus za to izgleda da nije tako veliki problem, što najbolje pokazuje velika politička mobilizacija javnosti Srbije za borbu protiv organizovanog kriminala, koja dodatno raste zbog podrške iz inostranstva. Problem može i dalje da bude nedostatak političke volje ili pak nevešto upravljanje reformama od strane vlasti, i kod nas i kod suseda.

Što se regionalne saradnje i integracije poslednjih godina tiče, po inicijativama i posvećenosti naša zemlja je trenutno sigurno lider u regionu, kako se to obično kaže. Na to sa ponosom treba podsetiti upravo uoči balkanskog samita šefova država ili vlada, koji se početkom aprila održava u Beogradu, na kraju jednogodišnjeg predsedavanja naše zemlje Procesom saradnje u Jugoistočnoj Evropi. Aktivniji smo od drugih suseda, međutim, u kontekstu čija je glavna karakteristika još uvek - na žalost - izostanak saradnje. Strogo gledano, zbog odsustva saradnje i integracije, Balkan ne postoji kao jedinstveni region, a nasleđenim linijama podela iz ranije i bliske prošlosti dodaju se nove, između ostalih stvorene i kao posledice nejednakog tempa koje države imaju u evro-atlantskim integracijama.

Funkcionalno povezivanje

Postoje dva načina za postizanje više saradnje i integracije u našem regionu. Jedan je funkcionalno povezivanje, u okviru kojeg se po strani ostavljaju krupna i nerešena politička pitanja, a favorizuju ekonomska i druga saradnja u oblastima od značaja za praktičan život građana sa bilo koje strane državnih međa. Pretpostavlja se da će se na ovaj način saradnja s vremenom produbljivati, kao što je sličnim malim koracima – praćenim velikom vizijom - začeta i Evropska zajednica pre pola veka. Potpisivanjem serije bilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini, kao i drugim sličnim inicijativama (energetika, saobraćaj, evroregioni…) funkcionalni metod je proteklih meseci doneo pristojne početne rezultate, pre svega u okviru Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope. Započela je i saradnja policijskih, pravosudnih i carinskih organa balkanskih država u borbi protiv kriminala koji je ne samo zajedničko zlo, već po obimu i najveći prekogranični fenomen u regionu.

Na duži rok, puni rezultati će možda izostati ako funkcionalni pristup ne bude dopunjen jednim generalnim i paralelnim pristupom Balkanu od strane međunarodne zajednice, kao dugoročni i strateški odgovor na dva problema i dve specifičnosti u odnosu na ostale regione postkomunističke Evrope. Balkan je, naime, drugačiji jer je ekonomski nerazvijen i jer je osnovni zajednički problem svih ovde, takođe - bezbednosne prirode. Zato rešenje nijedne od te dve specifičnosti ne može da zavisi samo od inicijativa odozdo, od trenutnih odnosa političkih snaga unutar ili preko granica ili od posebne situacije unutar ove ili one zemlje. Nije reč o uspostavljanju međunarodnog protektorata nad regionom, već o strategiji koju dele i za koju su odgovorne i međunarodna zajednica i države iz regiona i čiji je jedan od najvažnijih elemenata upravo saradnja i integracija unutar regiona.

Bezbednosna zajednica

Takva “velika slika” je istovremeno i pretpostavka za drugi metod favorizovanja saradnje i integracije. Reč je o stvaranju bezbednosne zajednice na Balkanu, što podrazumeva tri stvari: zajedničke vrednosti vlada u regionu, predvidljivost ponašanja i mogućnost da se na krizu deluje zajedno i brzo. Očigledno je reč o veoma niskim standardima, ali je čak i njih veoma teško ispuniti: nedostaju regionalne institucije i politička volja za saradnjom, ali zato međusobnih predrasuda, nepropusnih granica i prepreka svake druge vrste ima na pretek.

Formula u kojoj se načela funkcionalnog pristupa i bezbednosne zajednice dopunjuju reafirmiše na našem prostoru model posleratne integracije u Zapadnoj Evropi, sa svim specifičnostima našeg regiona danas. Reč je o formuli “Evropa na Balkanu” koja će funkcionisati onoliko koliko svi to zajedno želimo. Kriza izazvana atentatom na srpskog premijera preti da smanji i onako malu saradnju. Ona bi morala da bude iskorišćena kao povod za više saradnje na Balkanu.

Autor je direktor Beogradskog centra za evropske integracije (BeCEI)