U krugu od oko 400 kilometara od Beograda nalazi se čak pet prestonica susednih zemalja. Nekada se od Beograda najbrže stizalo do Zagreba, Sarajeva i Skoplja relativno dobrim saobraćajnicama koje su povezivale tadašnje jedinstveno tržište bivše Jugoslavije. Veze s Budimpeštom i Sofijom bile su znatno gore, pored ostalog i zbog toga što su prelazile tadašnju "gvozdenu zavesu" dok se trgovina odvijala indirektno, posredstvom barter-aranžmana s nekadašnjim Savetom za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV). Danas su i "gvozdena zavesa" i SEV i Jugoslavija prošlost, a od Beograda do Sofije i, naročito, Budimpešte stiže se mnogo brže i lakše nego do bivših jugoslovenskih centara između kojih su posle desetogodišnjih građanskih ratova podignute "tvrde" granice. Uprkos tome što je pri kraju bivše države između Beograda i Zagreba izgrađen jedan od najmodernijih autoputeva u ovom delu Evrope, saobraćaj na ovom ogranku transevropskog koridora 10 je simboličan i u svakom slučaju daleko ispod nekadašnjih 40.000 vozila, koliko je njime dnevno prolazilo u letnjim mesecima krajem osamdesetih godina.

Uprkos promenjenim političkim okolnostima, trgovina i regionalna ekonomska saradnja Srbije i Crne Gore sa "starim" susedima dosta sporo napreduje a razlog tome nisu samo još uvek loše regionalne saobraćajnice nego i nasleđe pola veka privrednog razvoja, koji je njihove privrede pre učinio konkurentnim nego kompatibilnim. Glavni trgovinski partneri većine zemalja jugoistočne Evrope i dalje su Nemačka, Italija i Rusija, dok međusobna razmena ovih zemalja najčešće ne prelazi pet odsto njihove ukupne spoljne trgovine. Iako su EU i, naročito, Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope uložili mnogo truda da unaprede regionalne ekonomske veze, posebno kroz liberalizaciju međusobne trgovine, gotovo sve ove zemlje radije traže spoljnotrgovinske partnere na tržištu Unije nego Balkana.

Iza "šengenske zavese"

Štaviše, predstojeće širenje Unije može doneti nove podele u regionu, u kojem bi staru "gvozdenu zavesu" mogla zameniti nova, "šengenska zavesa", koju ponegde već nazivaju i "zlatnom zavesom" zbog toga što deli razvijene od nerazvijenih i Evropu od "ne-Evrope". U slučaju granice Srbije i Crne Gore s Mađarskom, na koju je preusmeren najveći deo saobraćaja na transevropskom koridoru 10, to će se dogoditi već početkom septembra ove godine uprkos obostranoj želji Beograda i Budimpešte da očuvaju dobre ekonomske i političke veze koje su uspostavljene naročito posle 2000. godine.

Ukoliko se pretpostavi da će predstojeće širenje Unije do kraja napregnuti njene političke i ekonomske resurse, između ostalog i zbog toga što će većina novoprimljenih zemalja biti neto korisnici njenih strukturnih fondova, zemlje Zapadnog Balkana bi se do kraja ove decenije mogle naći u dosta nepovoljnom položaju kao poslednja grupa evropskih zemalja koja bi ostala izvan Unije. To je verovatno razlog zbog koga je Hrvatska požurila da preda svoju aplikaciju za članstvo u Uniji i što bi to u najskorije vreme mogla učiniti i Makedonija.

Istovremeno, razmišljanja o narednom krugu širenja NATO-a na liniji zaključaka grupe iz Viljnusa i tzv. Jadranske inicijative okupila su tri zemlje zapadnog Balkana – Hrvatsku, Makedoniju i Albaniju – i to bi moglo ukazivati na pravac narednog kruga širenja evropskih i evroatlantskih integracija na jugoistoku Evrope. Međutim, spremnost svih pet zemalja Zapadnog Balkana za ulazak u ove integracije zavisiće u prvom redu od brzine i rezultata njihovih privrednih i političkih reformi i, svakako, od njihove sposobnosti da uspostave stabilne i ekonomski uspešne regionalne odnose barem u meri u kojoj su to tokom devedesetih godina učinile druge regionalne grupacije u srednjoj i istočnoj Evropi, počev od "Višegradske grupe" nadalje.

Trojni sastanak

U ekonomskom pogledu, razvoj regionalne privredne saradnje ima najveće izglede na uspeh upravo u krugu zemalja Zapadnog Balkana zbog visokog stepena kompatibilnosti njihovih privreda i razvijene infrastrukture izgrađene tokom postojanja bivše zajedničke države. Uspeh obnove ekonomskih veza između Slovenije i ostalih bivših jugoslovenskih republika ukazuje da bi razvoj regionalne privredne saradnje u ovom krugu zemalja, zapravo obnova ekonomskih veza prekinutih početkom devedesetih godina, mogla biti značajan generator privrednog rasta. Za razliku od razvoja regionalne ekonomske saradnje između zemalja koje su ranije pripadale različitim ekonomskim grupacijama i koja iziskuje značajna ulaganja u infrastrukturne projekte i strukturu njihovih privreda, regionalna saradnja na Zapadnom Balkanu ne iziskuje značajnija ulaganja, što potvrđuje i relativno brz rast međusobne trgovine unutar ove grupe zemalja posle 2000. godine.

Glavne prepreke su, međutim, političke prirode i predstavljaju nasleđe nedavne prošlosti, a naročito su vidljive unutar zemalja tzv. Dejtonskog trougla – Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije i Crne Gore – koje su činile okosnicu privrednog sistema bivše Jugoslavije. Na ekonomskom forumu u Davosu početkom 2001. godine, tadašnji specijalni predstavnik generalnog sekretara UN za Bosnu i Herceovinu, Žak Klajn, pokrenuo je inicijativu da se održi sastanak na vrhu ove grupe zemalja, ali ona u to vreme nije mogla biti realizovana upravo iz političkih razloga. U međuvremenu su politički odnosi između Sarajeva, Zagreba i Beograda dosta brzo napredovali, a formiranjem Saveta za međudržavnu saradnju između Bosne i Hercegovine i SR Jugoslavije uspostavljen je redovni politički dijalog koji je omogućio potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini početkom prošle godine. Tek sredinom 2002. godine, samit zemalja "Dejtonskog trougla" je održan u Sarajevu na inicijativu novog visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu Pedi Ešdauna, ali su na njemu dominirale teme vezane za povratak izbeglica i sanaciju posledica građanskog rata.

Na predlog bivšeg jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice odlučeno je da se na narednom samitu, koji je trebalo da se održi oktobra meseca prošle godine, na dnevni red stavi obnova privrednih veza u ovom krugu zemalja. Razlog što ovaj sastanak nije održan u zakazano vreme bila je serija izbora u ovim zemljama tokom jeseni 2002. godine, koja je pažnju političkih činilaca usmerila na domaće prioritete i donekle usporila uspešno započeti proces međusobne saradnje. U međuvremenu je pod uticajem Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope u ovom pravcu pokrenuto još nekoliko regionalnih i subregionalnih inicijativa – na primer, saradnja u slivu Save - ali su njihovi izgledi na uspeh takođe vezani za proces političke normalizacije na ovom prostoru ali i za materijalnu podršku Evropske unije. Ova podrška, međutim, i sama je u velikoj meri uslovljena rešavanjem zaostalih problema u odnosima zemalja "Dejtonskog trougla".

Ukratko, obnova regionalne privredne saradnje u području zapadnog Balkana nije samo potencijalni generator privrednog rasta ovih zemalja nego i važan privredni i politički preduslov njihovog približavanja evropskim i evroatlantskim integracijama.

Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu