Mi znamo da ta dva procesa moramo voditi paralelno; da ne možemo čekati da izvršimo u potpunosti SSP, pa tek onda da počnemo prilagođavanje i organizovanje na način da bi izvršili onaj preostali deo obaveza za punopravno članstvo kako bismo došli do našeg internog cilja - da do kraja 2006. ostvarimo unutrašnju spremnost za članstvo. To znači da dostignemo političke, ekonomske, institucionalne i pravne kriterijume za ulazak u EU. U ovom trenutku zahtev za članstvo je prvi korak. Nakon toga dolazi priča o tome kada će Savet ministara uputiti, odnosno dati mandat Komisiji da počne izradu avis-a, ocene hrvatskog zahteva za članstvo. Potom je pred nama sledeći korak: kako što brže našim učešćem u izradi avis-a pripomoći da se taj rok skrati na oko godinu dana, koliko obično traje, i da negde u leto 2004. Hrvatska dobije status novog, sledećeg kandidata za članstvo u EU. Naš best case scenario predviđa da do kraja 2004. počnemo i stvarne pregovore o članstvu.

Hrvatska se u sprovođenju procesa stabilizacije i prudruživanja EU pokazala kao svojevrstan lider među zemljama Zapadnog Balkana. Kako bi vaša iskustva mogla da se iskoriste u Srbiji i Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Albaniji i Makedoniji?

-Jedan od razloga za podnošenje zahteva za članstvo je bila i naša sopstvena ocena sprovođenja sporazuma u prošloj godini. Već u prvoj godini smo obavili 60 odsto od ukupnog posla predviđenog SSP-om za rok od šest godina (što je prelazno razdoblje za vreme kojeg Hrvatska treba da dostigne pun nivo pridruženog članstva). Ta činjenica je u svakom slučaju dobra podrška našem zahtevu za članstvo, i po načinu na koji izvršavamo sporazum, počeli smo i sami da više verujemo u sopstvene potencijale.

Proces stabilizacije i pridruživanja ima vrlo izraženu regionalnu dimenziju - stvaranje stabilnog okruženja na Zapadnom Balkanu. Po onome što smo na tom planu dosad uradili, mislim da se sa sigurnošću može reći da Hrvatska treba da odigra ulogu kako ekonomskog lidera u regiji, tako i političkog modela koji može biti motivišući za druge zemlje. Spremni smo da svoja iskustva prenesemo, od pregovaračkih za samo sklapanje SSP-a, preko organizacionih koja smo imali tokom ove godine, pa sve do mehanizama sprovođenja koje smo uspostavili nacionalnim programom integrisanja u EU i izradom plana sprovođenja sporazuma.

Opšte organizovanje posla u jednom ministarstvu koje koordinira i pomaže ostalim ministarstvima u obavljanju svog dela posla, dalo je dosta iskustava koje se nataložilo u Ministarstvu za evropske integracije i koje smo spremni da podelimo sa svima u regionu.

Najbolji scenario koji ste napravili predviđa da Hrvatska postane punopravna članica Evropske unije 2007. godine, zajedno sa Bugarskom i Rumunijom.

-Mislim da je realno postavljen cilj ostvarivanja spremnosti za članstvo do kraja 2006. godine. On proizilazi iz procene naših sopstvenih mogućnosti i kapaciteta, i mislim da do tada možemo da ispunimo kriterijume iz Kopenhagena. To nije datum kada mi očekujemo da će Hrvatska i formalno postati članica EU. Čak to nije ni datum kada bismo mogli završiti pregovore za članstvo. Ti bi pregovori mogli početi krajem 2004. ili početkom 2005. godine: moglo bi doći do razlike u vremenu dostizanja spremnosti za članstvo i vremena kojim će EU, kroz završetak pregovora, priznati tu činjenicu. Zbog toga, naš globalni, generalni cilj je ući u Uniju u drugom krugu proširenja, u kojem će biti Bugarska i Rumunija, možda i još neko. Ali mi ne želimo da se takmičimo sa Rumunijom i Bugarskom. Mi se takmičimo sa samim sobom, da naše sopstvene potencijale pokušamo da dovedemo na maksimalan nivo i da ostvarimo spremnost za članstvo, pa da EU, pre ili kasnije, a bilo bi bolje pre, prizna tu činjenicu.

Zbog toga mislim da će takav pristup značiti i eventualno odlaganje drugog kruga proširenja. Možda neće biti baš 2007, možda ni 2008… Najvažnije je dati sebi rok do kada ceo posao “kod kuće” treba završiti, a onda, kad to uspemo, ostvarujemo i nacionalni prioritetni cilj: ostvarivanja drugačije, reformisane Hrvatske. Ja bih to rekao: boljeg života u boljoj Hrvatskoj. Kada to ostvarimo, onda samo članstvo, došlo godinu, dve ili tri posle toga nije toliko bitno.

Mislite li da je tehnički moguć individualan pristup Evropske unije prema zemljama obuhvaćenim procesom stabilizacije i pridruživanja kada je u pitanju samo učlanjenje u Uniju?

Kad jedna zemlja iz procesa stabilizacije i pridruživanja podnosi zahtev za članstvo normalno da se javlja pitanje kako će se EU postaviti prema tome. Jasno je da treba uspostaviti delikatnu razvnotežu između činjenice da jedna zemlja individualno aplicira, i potrebe da se zadrži regionalna kohezija celog procesa kako bi se ostvarili i njegovi konačni ciljevi – pre svega stabilizacija susedstva Evropske unije. Mislim da ta dva cilja nisi kontradiktorna. Odnosno, aplikacija za članstvo i davanje statusa kandidata jednoj od zemalja unutar PSP-a, može samo dati dodatnu vrednost celom procesu i pokazati da je proces u dugoročnom smislu održiv ukoliko može stvoriti (bar) jednog kandidata za članstvo. To je, na kraju krajeva, i cilj celog procesa - da svaka od zemalja učesnica postane i članica EU.

Važno je znati da Hrvatska, kao verovatno prvi kandidat iz ove grupe zemalja, ne želi da se tim činom "izvuče" iz PSP-a i izbegne svoje obaveze prema regionalnoj stabilnosti i saradnji. Jednostavno, kao budući kandidat, mislim da ćemo biti još više odgovorni za regionalni doprinos. Čak i u konačnoj varijanti ulaska u članstvo EU, Hrvatska ne može pobeći iz regionalnog okruženja. Mi imamo i veći interes od Evropske unije da imamo politički i ekonomski stabilno susedstvo, i mi sami tome moramo doprineti. Zato na našu kandidaturu, ni u Briselu, ni u regionu, ne treba gledati kao na pokušaj bekstva sa Balkana. Mislim da EU ima dovoljno mehanizama da nas u tom procesu zadrži čvrsto, ma koliko mi to želeli ili ne.

Ipak, ne može, po meni, ni EU tako lako reći da neće individualno razmatrati hrvatski zahtev za članstvo, već da će čekati sve druge zemlje PSP-a kad budu spremne. Mislim da to nije princip koji će EU slediti, već da će ući u individualnu ocenu hrvatske molbe uz istovremeno insistiranje da novi kandidat bude dovoljno vezan za regionalne obveze predviđene u formalnom ugovoru.

Kakva je vaša poruka Srbiji i Crnoj Gori - u kom pravcu bi mi trebalo da idemo?

Mislim da je jako važno stvoriti uslove za što skoriji početak pregovora o sklapanju SSP, a preduslov za to je približavanje ekonomskih sistema, kako bi EU mogla da pregovara sa jednim privrednim entitetom. Brzina tog dogovora će uticati na brzinu pregovora sa EU. Za Hrvatsku je interes da Srbija i Crna Gora što pre krene u pregovore i postane stvarni deo procesa stabilizacije i pridruživanja, u smislu stvaranja ugovornih odnosa koji će ubrzavati put ka punopravnom člatsvu.

Za mene se definitivno pomirenje i suživot na području bivše Jugoslavije, svih zemalja nastalih iz nje, može ostvariti samo u okviru EU. Zato je naš interes da svaka zemlja bivše Jugoslavije krene tim putem. Mislim da je EU dimenzija jako važna i za rešavanje nekih pitanja koja se pojavljuju i u jednom i u drugom delu državne zajednice Srbije i Crne Gore - koliko je na dugi rok održiv takav ustavni aranžman. Ubrzano približavanje EU može da reši ta pitanja, to može da bude kohezioni element koji će Srbiju i Crnu Goru upututi na zajednički put ka Evropskoj uniji. Model EU može biti poprilično blagotvoran za rešavanje pitanja koje se izvan konteksta Evropske unije teško mogu rešiti.

Autor je koordinator projekata za mlade u BeCEI-u