Balkan je dezintegrisan unutar sebe, a i u odnosu na Evropsku uniju. Dezintegrisanost je i privredna i politička, mada ne u istoj meri i na isti način. Evropska unija je glavni trgovački, a i finansijski partner Balkana. Dovoljno je pogledati tabele o trgovini robom pa ovo zapažanje postaje jasno. Čak i tamo gde mogu da se zapaze značajni trgovački tokovi između balkanskih zemalja, može da se očekuje da će se udeo te trgovine smanjivati kako se budu uklanjale barijere koje sada otežavaju trgovinu sa zemljama Evropske unije.

Pored trgovine robom, Evropska unija je veoma prisutna i u trgovini uslugama. Prihodi od turizma su značajni u mnogim balkanskim zemljama, jer ovaj region ima izuzetne pogodnosti kako za letnji tako i za zimski turizam. Najveći deo tih pogodnosti još nije iskorišćen, tako da se može očekivati da će izvoz u Evropsku uniju, po tom osnovu, u budućnosti rasti. U centralnim delovima Balkana tranzitne usluge igraju značajnu ulogu, a opet prihodi od njih u velikoj meri dolaze od preduzeća i kompanija iz Evropske unije.

Evropska unija – najznačajniji partner

Konačno, značajan je priliv sredstava iz Evropske unije. Balkan je migraciono područje, što će reći da izvozi ljude. Oni opet šalju novac kući, tako da privatne doznake u nekim zemljama igraju značajnu ulogu. Iz tebele 3 se vidi da je to veoma značajan izvor prihoda (podaci za Srbiju i Crnu Goru uključuju i Kosovo kada je reč o stanovništvu, ali ne i kada je reč o prilivu sredstava, tako da je udeo ovih transfera u BDP-u znatno veći, kao što je veći i priliv po glavi stanovnika). Ove doznake u najvećoj meri potiču iz zemalja članica Evropske unije (mada u nekim slučajevima prekomorske zemlje igraju takodje značajnu ulogu).

Što vazi za pojedine stavke tekućeg računa u bilansu plaćanja (trgovina robom i uslugama i imovinski transferi), važi i za finansijski deo bilansa plaćanja. Kada se izuzmu krediti međunarodnih finansijskih institucija, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, najznačajniji poverioci i investitori opet dolaze iz Evropske unije. Isti je slučaj i sa raznim vrstama pomoći i budžetskih transfera. I ovaj oblik integracije sa Evropskom unijom može samo da ima tendenciju rasta, koja bi trebalo s vremenom da uključuje više komercijalnih kredita i stranih ulaganja. Ovome bi svakako trebalo da posluže komercijalne i investicione banke, koje su na Balkanu uglavnom takođe iz Evropske unije. Proces transformacije bankarskog sistema i finansijskog tržišta uopšte na Balkanu nije završen, ali se već vidi da će on u najvećoj meri biti u stranom vlasništvu, a to znači u vlasništvu banaka i drugih finansijskih ustanova iz Evropske unije.

Ova privredna integrisanost nije na nivou na kojem bi mogla da bude, a ima i mnoge druge nedostatke. Zemlje Balkana su izgubile konkurentnost, tako da je deficit u razmeni značajan. Takođe, nagomilane su svakojake barijere, od onih formalnih do onih neformalnih. Te barijere utiču na trgovačke i finansijske tokove, tako da se nikako ne može reći da je dostignut onaj nivo privredne integrisanosti sa Evropskom unijom koji bi bio u skladu sa mogućnostima ovog regiona. Daljoj liberalizaciji trgovine i uopšte poboljšanju poslovanja značajnu prepreku stvara činjenica da je Balkan ostao izvan tekuće runde proširenja Evropske unije, a pojedine balkanske zemlje nemaju ni ugovore o pridruženom članstvu, pa ni bilo kakve ugovorne odnose sa Evropskom unijom. S obzirom na značaj privrednih odnosa sa Evropskom unijom i na neiskorišćene mogućnosti koje postoje, ovo bi trebalo da je prioritet privredne politike na Balkanu. Posebno zato što sada i neke susedne zemlje, koje imaju sve veći privredni značaj za balkanske zemlje, kao sto su Mađarska i Slovenija, postaju članice Evropske unije.

Višestruka dobit od unutrašnjeg povezivanja

Nasuprot privrednoj integrisanosti Balkana sa Evropskom unijom, kakva god da je ona, stoji privredna i politička dezintegrisanost samog Balkana. Ovde politička dezintegrisanost igra odlučujuću ulogu. Kao posledica raspada bivše Jugoslavije, neke zemlje koje su ranije imale razvijenu privrednu saradnju značajno su je sada smanjile. Neke zemlje ili područja, ipak, iskazuju viši nivo privredne saradnje nego što bi se to moglo očekivati. Kada se pogledaju tabele o udelu pojedinih zemalja i regiona u uvozu i izvozu pojedinih balkanskih (ili zemalja Jugoistočne Evrope), vidi se da postoje značajni poremećaji u trgovini unutar regije. Na primer, udeo uvoza iz Slovenije u ukupnom uvozu Bosne i Hercegovine je gotovo 14 odsto a udeo Hrvatske gotovo 19 odsto. Nasuprot tome, udeo izvoza BiH u ukupnom izvozu BiH je oko 5 odsto u slučaju Slovenije i 10 odsto u slučaju Hrvatske. Obrnuto, uvoz iz Srbije i Crne gore je oko 7 odsto ukupnog uvoza BiH, a izvoz gotovo 20 odsto. U poređenju sa njima, udeli su znatno izbalansiraniji kada je reč o Nemačkoj, Italiji ili Austriji. Ne ulazeći u detaljniju analizu ovih podataka, jasno je da oni ukazuju na postojanje izvesnih poremećaja u trgovini, mada naravno izvozni i uvozni partneri ne moraju da se podudaraju.

Ako se izuzme trgovina, zasnovana na ovim ili onim političkim ili tržišnim poremećajima, unutarbalkanska trgovina nije naročito velika. Ovde, naravno, nisu uključeni šverc i ostali oblici nelegalne ili neformalne trgovine, čije su poreklo ili destinacija takođe često u Evropskoj uniji. No, budući da podaci, kakvi-takvi, nisu dostupni, teško je nešto određeno o tome reći. U svakom slučaju, trebalo bi da se očekuje da će se ta vrsta trgovine smanjivati kako se budu normalizovale privredne i političke prilike na Balkanu.

Kada je reč o finansijskim odnosima, oni su još manje razvijeni od trgovačkih. Značajnija investiciona aktivnost se zapaža u slučaju Slovenije i Mađarske, a to su zemlje koje će se uskoro voditi kao Evropska unija. Postoje indicije da se novac ljudi iz regiona investira u region preko Kipra, Luksemburga, Švajcarske i drugih zemalja. Opet, nedostatak detaljnijih podataka onemogućava da se kaže koliko tih investicija “nema domovinu”, da se tako izrazim, a koliko se vraća u zemlju odakle je potekao. Vrlo verovatno - najveći deo, ali to se ne može nedvosmisleno zaključiti.

Iz ovoga što je do sada rečeno, mogu da se zaključe dve stvari:

Prvo, politička integracija Balkana u Evropsku uniju u skladu je sa najvažnijim ekonomskim interesima ovog regiona. Motor rasta i razvoja Balkana nalazi se u privrednojj saradnji sa Evropskom unijom. Činjenica, pak, da je Balkan, čak ovakav kakav jeste, već ekonomski integrisan u Evropsku uniju, govori o tome da je najvažniji dugoročni uslov za članstvo u Uniji već ispunjen. Politička dezintegracija je samo trošak koji snosi privredni napredak Balkana i dobrobit njegovih stanovnika.

Drugo, politička dobit od unutrašnje integracije Balkana je daleko značajnija od privredne. Regionalna saradnja doprinosi više bezbednosti i normalnom političkom životu nego rastu privredne aktivnosti. Naravno, tamo gde je taj nivo izuzetno nizak ili niži od potencijalnog, privredna korist takođe nije zanemarljiva. Još je, međutim, veća politička, bezbednosna i korist po civilno društvo i civilizovan život. Balkan je dezintegrisan unutar sebe, a i u odnosu na Evropsku uniju.