Evropska integracija nikada nije bila samo projekat "odozgo na dole". Uloga sub-državne saradnje je zaboravljena u popularnim raspravama o Briselu i eurokratama u zemljama članicama EU, a sve više i u zemljama kandidatima.

Kada su mladi Nemci i Francuzi 1950-ih simbolički skinuli graničnu rampu između dve države, oni ne samo da su tražili ubrzanu integraciju država članica Evropske zajednice, već su i ukazali na najvidljiviju prepreku integraciji - državne granice u Evropi. Ove granice nisu samo fizičke, već se šire i na većinu drugih oblasti života. Nije EU/EZ bila ta koja je na ovom nivou sagradila mostove između zemalja članica, pre stvaranja Šengenske zone (sa svim poznatim nedostacima za one koji žive izvan tih granica), već zasluga za to pripada subregionalnoj saradnji. Ti oblici saradnje mogu da uključe širok spektar partnerstava, od saradnje zbratimljenih gradova do saradnje duž glavnih vodenih puteva (npr. Dunavska radna zajednica) ili većih regiona (npr. Radna zajednica Alpe-Adria), ili saradnje evroregiona.

Samo regioni Poljske učestvuju u nekih devet evroregiona. Naročito su poznati baltički evroregioni: postoji tuce evroregiona i prekograničnih organizacija, uključujući delove baltičkih država i njima susedne Finske, Švedske, Rusije, Belorusije, Poljske, pa a čak i Danske i Nemačke. Samo regioni Poljske učestvuju u nekih devet evroregiona. Naročito su poznati baltički evroregioni: postoji tuce evroregiona i prekograničnih organizacija, uključujući delove baltičkih država i njima susedne Finske, Švedske, Rusije, Belorusije, Poljske, pa a čak i Danske i Nemačke.

Ovakva regionalna saradnja može imati različite oblike. Neki evroregioni imaju status pravnog lica (privatnog i javnog prava), dok su drugi, naročito u Centralnoj i Istočnoj Evropi, samo radne zajednice ili zajednice interesa sa pravnim subjektivitetom.

Na Balkanu je znatno manje evroregiona. Godine 1997. osnovan je evroregion Dunav-Kereš-Mureš-Tisa (DKMT), koji je uključivao delove južne Mađarske, Rumunije i Vojvodine. Iako postoji pet godina, DKMT nije postigao uspeh sličan onima drugih evroregiona, što teško da iznenađuje imajući u vidu ulogu vladavine Miloševića do 2000. i izolaciju Srbije.

Uopšteno govoreći, evroregioni i sub-državna saradnja su u bivšoj Jugoslaviji bili blokirani, kao posledica antagonističkih odnosa između većine zemalja naslednica, visokog nivoa centralizacije i surevnjivosti država prema bilo kojoj prekograničnoj saradnji na regionalnom nivou.

Glavni razlog zašto je sub-regionalna saradnja ostala slaba, čak i nakon prestanka ratova i pada autoritarnih režima, leži u neformiranoj prirodi država bivše Jugoslavije, naročito u slučaju Srbije, Crne Gore, Bosne i Makedonije. Evroregioni su na Baltiku počeli da funkcionišu sa izvesnim uspehom tek onda kad su se države konsolidovale polovinom 1990-ih, a prekogranična saradnja između pretežno ruskih regiona sa Rusijom nije više predstavljala stvarnu ili pretpostavljenu bezbednosnu pretnju.

Poslednjih godina, East-West institut je pomagao stvaranje novih evroregiona i drugih vidova prekogranične saradnje na Balkanu, uključujući - na južnom Jadranu - Crnu Goru, Bosnu i Hrvatsku, zatim trougao Niš - Skoplje - Sofija; Dunav - Drava - Sava evroregionalnu saradnju (Novi Sad - Tuzla - Osijek); Preševo - Gnjilane - Kumanovo mikro regionalnu inicijativu i Prespa-Ohrid evroregionalnu saradnju. Cilj ovih integracija je, u najvećoj meri, bio porast saradnje između regiona Srbije i Crne Gore i njenih suseda, gde je tokom proteklih dvanaest godina prestala ranija saradnja.

Trougao Niš-Skoplje-Sofija

Inicijativa za evroregion u trouglu Niš-Skoplje-Sofija, pokrenuta oktobra 2002, na primer, započela je saradnju u oblastima regionalnog ekonomskog razvoja, ekologije, visokog obrazovanja i kulture. Saradnjom koordinira Prekogranični savet, koji čine zvaničnici, eksperti i predstavnici građanskog društva.

Dok je Karpatski evroregion, koga je takođe inicirao East-West institut, bio veći i po teritoriji i po ambicijama, i finansiran preko Karpatske fondacije, novi evroregioni duž granica Srbije, Makedonije i Crne Gore su skromniji u svom pristupu, manji po veličini i upravljeni uglavnom ka saradnji u određenim oblastima politike. Oblasti saradnje su, najzad, preciznije skrojene za potrebe regiona, kao u slučaju borbe protiv požara na južnom Jadranu.

Iako ovi evroregioni mogu da imaju stabilizacioni efekat na ranije nestabilne granične regione, oni će moći da budu operativni tek kad se postigne relativno visok nivo stabilnosti a regioni budu ovlašćeni i motivisani da se uključe u prekograničnu saradnju. Veličina je takođe važna. Baltički evroregioni uglavnom su mali, a Karpatski i Dunav-Kereš-Mureš-Tisa evroregioni veliki, što smanjuje mogućnost za njihov jedinstven nastup, a i onemogućava procese "odozdo".

Za razliku od Zapadne Evrope, gde evroregione finansiraju sami članovi, sredstva za balkanske - kao i drugde u Centralnoj i Istočnoj Evropi - moraju da dođu spolja. Međutim, za takve projekte je bilo malo sredstava, pa su nevladine organizacije i građansko društvo imali vodeću ulogu tokom najvećeg dela 1990-ih u podršci lokalnim i regionalnim vlastima. Čak i kad su sredstva dostupna, ostaje prisutna opasnost da prioriteti finansiranja neće biti u skladu sa interesima onih koji žive u evroregionima. Evroregioni upotpunjuju saradnju među državama, ali njihova sposobnost za saradnju zavisi od vlada država.

Ovakvi projekti će imati veću šansu za uspeh na Balkanu tek kad države počnu manje da se plaše autonomije svojih regiona, a EU da pridaje veću važnost podršci evroregiona, posebno onih koji premošćuju jaz između Šengenske zone i ostatka kontinenta.

Autor je urednik "European Balkan Observer-a", novog dvomesečnika na engleskom jeziku, zajedničkog izdanja BeCEI-a i Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije