| Suverenitet | |
Malo za mnogo
Svaka zajednica zasnovana na pravilima podrazumeva odustajanje od dela suvereniteta, a EU nije nikakav izuzetak. Ako pak od nje još dobijete i pomoć da bi ste se menjali nabolje- u ovom poslu ste, moglo bi se reći, jako dobro prošli.
Piše: Dr Jovan Teokarević
Jedan od najčešćih argumenata protiv integracije u Evropsku uniju kaže da države na taj način gube suverenitet. To je tačno, ali nije tako jednostavno. Da jeste, kako bi se inače objasnila tolika gužva za ulazak u Uniju, ili činjenica da nijedna država nije odande izašla za pola veka otkad ova organizacija postoji, ili da se samo mi u Srbiji još dvoumimo u vezi s njom, od svih nama sličnih?
Da li stvarno može da se pretpostavi da danas pola milijarde ljudi, iz dvadeset sedam država “starog kontinenta”, od kojih su mnoge svetski uzori u demokratiji i ekonomiji, ne čezne više ni za čim drugim nego da postane nečije “obespravljeno roblje”, tako što će svoj suverenitet – i sav paket prava koji uz to idu – predati nekom neodređenom gospodaru? Zar ništa ne znači što tamo dobrovoljno hrle, sve se utrkujući i usput ispunjavajući silne zahteve, i veliki i mali, i katolici i pravoslavci, i hrišćani i muslimani, i oni sa severa i oni sa juga, i oni koji imaju mnogo i oni kojima treba mnogo?
Naravno da sve ovo nešto znači, ali ne i u Srbiji, gde su izolacionisti jedva dočekali osamostaljenje Kosova, kao savršen izgovor da se sada produži tamo gde se u oktobru 2000. godine zastalo. Pre toga je, po njihovoj interpretaciji, ili bar po logici, Srbija čitavu deceniju baš bila primerno suverena zemlja, ničim nesputana, kao i Guliver pre nego što su ga Liliputanci na prevaru vezali dok je spavao. Ne daju naši anti-Evropljani da i Srbiju tako danas obmanu ovi moderni i još podmukliji EUliputanci, da nas smotaju sa svih strana, osujete naš progres u svim pravcima i da nas tako sputane predaju opasnom briselskom čudovištu.
Bolje je, ponavljaju nam, da ponovo vlada suverenitetska idila iz devedesetih: ratovi, zločini, beda, izolacija, to jest u prevodu na njihov jezik: puni i ničim okrnjeni suverenitet. U nekoj umobolnoj interpretaciji, Srbija je tada – u najsramnijoj deceniji svoje istorije – zaista i bila suverena u odbijanju svake razumne politike i ideje, u udaljavanju od sveta po svakom kriterijumu normalnosti i ljudskosti, po samozatvaranju koje je bilo, a i danas može da postane, kroz sankcijske i druge rente, najefikasnije sredstvo brutalnog pljačkanja i podjarmljivanja običnih ljudi.
Tadašnja “suverenost” je takođe podrazumevala da, sve dok su trajale sankcije, nismo mogli ništa da izvozimo, a da uvezemo smeli smo samo hranu i lekove. Bili smo i izvan Ujedinjenih nacija i svih drugih međunarodnih organizacija, bez normalnih odnosa sa susedima i ranijim najvažnijim ekonomskim i političkim partnerima. Zaista, gotovo da nismo mogli da budemo “suvereniji” od ovoga. I gotovo da nije moglo da nam bude gore nego što nam je bilo.
Posle smo polako počeli da se vraćamo pameti, da obnavljamo stare veze i uspostavljamo nove sa državama koje su u međuvremenu, dok smo mi bili “van sveta” (a i van sebe) nastale zahvaljujući i nama, slično Kosovu. Ponosno smo se vratili u Ujedinjene nacije, OEBS, Međunarodni monetarni fond, ušli u Savet Evrope... i, tačno, time smo gubili deo po deo svog suvereniteta. Sa članskom kartom svetske organizacije pristali smo bezuslovno da poštujemo neosporivi autoritet njenog Saveta bezbednosti u pitanjima mira i bezbednosti. U zamenu za ekonomsku pomoć, pristajemo da smanjujemo budžetski deficit ili visoku inflaciju, kad nam MMF to zatraži. A ako kod domaćeg suda nismo u stanju da isteramo pravdu, sada možemo, jer je naša država članica Saveta Evrope, da je tužimo kod Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu. Sve ove prednosti koje smo dobili, dobrovoljno i sračunato lišavajući se delova sopstvenog suvereniteta, sasvim neposredno koriste svim ljudima bez razlike, kakva god politička uverenja da imaju.
Na sličan način bismo i sa Evropskom unijom razmenili deo sopstvenog suvereniteta za neke prednosti. Na primer, postali bismo deo moćne grupacije država koja ima obavezu da nas štiti (pa i od secesije pojedinih delova naše sopstvene zemlje). Odnedavno, sa Lisabonskim ugovorom, Unija je tako čak počela da liči i na vojne saveze, ali se njene članice od početka brane mnogo efikasnije, jer čine carinski blok i jedinstveno tržište prema svima drugima u svetu. Ne, ne bismo sa članskom kartom Unije mogli da imamo sopstvenu, drugačiju trgovinsku politiku prema Rusiji. Da, morali bismo da pristanemo i na sijaset drugih pravila kojima se reguliše funkcionisanje svih tridesetak privreda koliko će ih, verovatno, biti kada mi pokucamo na briselska vrata. Ali, zašto bi to bio problem za Srbiju, ako nije za Nemačku, Španiju ili Rumuniju?
U nekim oblastima, kao što su poreski sistem ili spoljna politika, zadržaćemo pravo da pokušamo sa drugima da dođemo do konsenzusa, jer tu preglasavanja unutar Unije jednostavno nema. Tačno je da će naš glas odgovarati našoj veličini i ugledu – dakle biće sićušan. Naše učešće u odlučivanju biće, međutim, zagarantovano strogim pravilima koja već poznajemo.
Svaka zajednica zasnovana na pravilima podrazumeva odustajanje od dela suvereniteta, a EU nije nikakav izuzetak. Ako pak od nje još dobijate i pomoć da biste se menjali nabolje – u ovom poslu ste, moglo bi se reći, jako dobro prošli.
Evropski forum br. 03. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 899 od 27. marta 2008. |
|