| Pravosuđe | |
Reforma koja čeka
Piše: Mr Vladimir Todorić
Sve nove reforme koje je Srbija sa mukom sprovela posle 2000. godine imale su za svoj uzor neki evropski standard i legitimitet u pridruživanju Evropskoj uniji. Reforme poreskog i bankarskog sistema, javnih nabavki, graničnih prelaza i druge jesu neki od malobrojnih uspešnih primera, a nasuprot njima imamo obrazovanje, zaštitu konkurencije, socijalnu zaštitu i – reformu pravosuđa. Sudstvo je možda najslabija karika u lancu državnih institucija gde dolaze na sprovođenje zakoni koji su najčešće plod kompromisa između formalnih i neformalnih centara moći.
Poverenje građana u mogućnost da će preko suda moći da obezbede neko svoje pravo je na veoma niskom nivou. Pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu više od 90 odsto slučajeva koje su podneli naši državljani odnosi se na nemogućnost ostvarivanja sudske zaštite.
Zašto su neke reforme uspele, a neke nisu? Kod uspešnijih reformi možemo videti da one nemaju izražen politički karakter, i da su ponekad samo korisna šminka koja se ionako retko nosi, kao kod sistema javnih nabavki. Promene u oblastima kod kojih je prvo neophodno ostvariti pun politički konsenzus bez stranačkog oportunizma daleko su teže, naročito u nestabilnim društvima, bez jasno definisane političke orijentacije. Zato je u principu nemoguće da se prvo računa na ostvarivanje benefita pridruživanja EU, kako bi se kasnije stvorio širok društveni konsenzus za Evropu, ili kao što se kaže: “da prvo kuca omiriše slaninu, pa će ući u kućicu”. Reforme moraju imati jaku političku osnovu da bi uspele, a sada je možda dobra prilika da se takva osnova ostvari na “istorijskim” parlamentarnim izborima u maju.
Nepotizam i nestručnost
Cenu krize naših odnosa sa Evropskom unijom platiće građani koji i dalje neće moći računati na preko potrebne promene u pravosuđu za koje su i sami, valjda svesno, glasali kada je usvajan novi Ustav. Za 2008. godinu bilo je planirano donošenje seta zakona koji bi osigurali reizbor sudija i uspostavili novu mrežu sudova, ali su i ti zakoni, zajedno sa svima drugima, povučeni dok se ne izaberu nova Skupština i Vlada. Praktično je još jedna godina izgubljena za napredak na ovom polju, čime se gubi kredibilitet u nameri da se okrene list u pravosuđu.
Previše je u sudstvu nataloženih vaninstitucionalnih interesa, nepotizma i nestručnosti da bi se stvari tu mogle poboljšati bez jasne vizije kuda država ide. Ili ćemo opet suditi Klintonu, Bleru i Širaku, pa po četrnaesti put otvarati slučaj Ibarske magistrale, ili ćemo jednom zauvek odlučiti da oslobodimo sudije političkih bukagija.
Istina je da je sadašnji nivo efikasnosti i stručnog kapaciteta sudstva ispod linije prihvatljivosti i to je opštepoznata činjenica. Međutim, ako bismo to grubo mogli da nazovemo nesposobnošću koja postoji u dužem periodu, ona bi se jedino mogla objasniti time da do sada ta nesposobnost nije predstavljala problem za ulogu koju je sudstvo imalo u političkom sistemu Srbije. Mehanizam za prevladavanje takvih sistemskih slabosti pravosuđe može imati kao suštinski samostalna grana vlasti koja se sama brine o kvalitetu svog rada. Ipak, da bi se to dogodilo potrebno je napraviti rez u pravosuđu u odnosu na ljude kojima tamo nije mesto i koji su tu zbog ličnih ili nečijih tuđih interesa, a to nisu interesi građana.
Zastoj na evropskoj stazi
Ova godina je počela neuspešno što se tiče naših evropskih integracija – Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju nije bio ponuđen na potpisivanje, a njegov fetiš u vidu famoznog Političkog sporazuma o saradnji mi sami nismo hteli da potpišemo. Znači, ništa novo. Sada je već osam godina od demokratskog “preporoda”, što je zaista puno, a Srbija još nije stupila na “stazu bez povratka” ka Evropi. Stvari u odnosima prema Evropi su pogoršane posle proglašenja nezavisnosti Kosova, jer se naši izolacionisti trude svim silama da za sve okrive Brisel i Vašington, bez ikakve namere da makar malo pogledaju sebe u ogledalu i priznaju greške i zločine koji su već zaboravljeni. Da li se još neko seća hladnjače iz Dunava kod Kladova i masovnih grobnica kod Batajnice? Svi se sećaju jako dobro, ali nema puno hrabrih i ludih da podsete druge, a da bismo imali evropsku politiku moramo se ograditi od politike koja nas je u devedesetim oterala od te iste Evrope.
Nijedan sektor države nije ostrvo u moru i ne može se samo jedan deo menjati a da se ceo sistem ne promeni nabolje.
Predstojeći izbori biće, nadam se, srećan “kraj istorije” za Srbiju, u smislu da se jedno teorijsko i praktično pitanje više neće postavljati: kojim putem Srbija može i treba da ide?
Neke činjenice, poput one da se mi nalazimo u Evropi u kojoj se živi bolje i sigurnije nego u Srbiji, zaista imaju tiranski i dogmatski karakter jer su neumoljive u svojoj tačnosti. Srbija jedino može da se kreće ka EU ili da se uopšte ne kreće. Onoliko koliko mi budemo želeli da budemo deo te Evrope, toliko ćemo moći računati na sopstveni boljitak, i valjda ćemo zajedno to opet potvrditi posle osam godina nedoumice.
Autor je asistent na Fakultetu za ekonomiju,
finansije i administraciju
Evropski forum br. 03. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 899 od 27. marta 2008. |
|