| Nauka | |
Bez dobre strategije
Piše: Srbijanka Turajlić
Evroskeptici bi pitanje “Zašto je pristupanje Evropskoj uniji važno za Srbiju?” odmah preformulisali u “Šta je sveukupno važno za nauku u Srbiji?”. Nema, međutim, razloga za sporenje oko formulacije, jer je odgovor ionako nemoguće izvući iz nepostojećih analiza stanja nauke u našoj zemlji, nejasne strukture izuzetno malih ulaganja u istraživanje, odsustva strategije razvoja i drugih parametara neophodnih za argumentovano zauzimanje bilo kakvog stava. Jer, Srbija ne živi na racionalnim procenama, već na predstavama zasnovanim na dva ili tri primera za koje je neko čuo.
Tako ćemo na osnovu uspeha nekolicine briljantnih studenata zaključiti da imamo najbolje obrazovanje na svetu, na osnovu nekoliko referentnih naučnih rezultata objavljenih u veoma cenjenim časopisima – da nam je nauka na najvišem svetskom nivou, i tako redom. I koliko god da neko možda i ne deli to ubeđenje, on ne može, nažalost, da se suprotstavi ničim drugim nego sopstvenim osećajem, zasnovanim na nekolicini drugačijih primera.
Otuda je većina diskusija, na ovu temu, unapred osuđena na neuspeh. Bez pravih argumenata, izvesno je da nijedna strana neće biti u stanju da promeni mišljenje.
Paradoksalno je, ali istinito, da je mnogo lakše dati odgovor na pitanje “Šta je važno za nauku u Evropi?” Razlog je veoma jednostavan.
Evropska unija strategije razvoja zasniva na analizi podataka, a ne na osećaju. Prepoznajući XXI vek kao vek znanja, zemlje članice EU imaju punu svest o tome da će privredni i društveni razvoj svake zemlje zavisiti od sposobnosti društva da uspostavi komparativnu prednost u boljoj proizvodnji znanja kroz istraživanje i razvoj, diseminaciju znanja kroz obrazovanje i primenu znanja kroz inovacije.
Identifikujući istraživanje kao jednu od ključnih tačaka u tom trouglu znanja, uočen je jedan paradoks. Naime, iako su zemlje članice Evropske unije prve u svetu po indeksu citiranosti objavljenih naučnih radova, EU je na trećem mestu po privlačenju investicija u nauku i istraživanje i po atraktivnosti za istraživače iz drugih krajeva sveta. Brojne analize, kao i direktni razgovori sa investitorima, ukazali su da fragmentirane istraživačke aktivnosti ne mogu da privuku preko potrebne investicije iz industrije, kao i da se bez objedinjavanja resursa neophodnih za sve skuplja i skuplja istraživanja ne mogu stvoriti centri izvrsnosti koji bio mogli da konkurišu već odavno ukrupnjenim i koordiniranim istraživanjima u drugim delovima sveta. U skladu sa time, zaključeno je da Evropa može opstati u toj utakmici na tržištu znanja samo ako objedini svoje istraživačke napore stvaranjem jedinstvenog evropskog prostora istraživanja (ERA).
Preciznim akcionim planovima i brižljivo odabranim indikatorima za praćenje procesa formiranja ERA, EU se tokom poslednjih osam godina u velikoj meri približila željenom cilju. Pokretanjem projekata FP7 i stvaranjem Evropskog naučnog saveta prošle godine, kao i formiranjem Evropskog instituta za inovacije i tehnologiju (EIT), što je objavljeno ovih dana, čini se da se koncept zaokružuje. Uprkos tome, u svim dokumentima se i dalje navodi da ubrzavanje globalizacije istraživanja i tehnologije, kao i činjenica da nove naučne i tehnološke sile (pre svih Kina i Indija) privlače sve veći deo investicija u razvoj i istraživanje, zahtevaju da dalji razvoj ERA zadrži najviši prioritet. Ne sporeći da ovaj svetski trend donosi nove mogućnosti i Evropi i čitavom svetu, ističe se da on istovremeno otvara i pitanje evropske sposobnosti da izdrži konkurenciju na polju znanja i inovacija, koje predstavljaju ključ uspeha u ostvarivanju održivog ekonomskog rasta, kreiranju novih radnih mesta, kao i preuzimanju vodeće uloge u rešavanju globalnih svetskih problema.
Evropa, dakle, strepi da li će ujedinjena, u punoj meri posvećena razvoju istraživanja, sa pomnim praćenjem rasta ulaganja i traženjem načina da on postigne zacrtana tri odsto BDP-a (u Srbiji se izdvaja manje od 0,5 odsto!), moći da ostane u svetskoj utakmici. Da li onda uopšte ima smisla odgovarati na pitanje šta Srbija sama, ako ostane izvan ERA, bez politike razvoja istraživanja, sa neznatnim ulaganjima, i zastarelom opremom, može da uradi?
Nedavno pristigli rezultati projekata FP7 finansiranih od strane EU, u kojima je Srbija imala mogućnost da učestvuje, pokazuju da su naši istraživači i u ovom konkursnom krugu pokazali zavidne rezultate.
Mnogobrojni prihvaćeni projekti u saradnji sa različitim istraživačkim institucijama širom Evrope sa sobom donose ne samo mogućnost saradnje u istraživanjima na izuzetno aktuelnim temama, već i značajnu opremu koja našim ustanovama nedostaje. Teško je verovati da bi naši istraživači i pored nesumnjive naučne kompetencije imali sredstava i infrastrukturu koja bi im omogućila da se samostalno upuste u takve poduhvate.
Sudeći po interesovanju za ove projekte i broju prijava, reklo bi se da su i oni sami svesni te činjenice. Za njih je, van svake sumnje, evropska integracija preduslov bez kojeg nema daljeg razvoja nauke. Otuda je pitanje da li je za Srbiju važno da uopšte ima nauku, zapravo jedino pitanje na koje je, pri opredeljivanju za ili protiv evropskih integracija, neophodno dati odgovor.
Evropski forum br. 03. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 899 od 27. marta 2008. |
|