| Decentralizacija | |
Vlast bliža građanima
Piše: Dr Jovan Komšić
Standardi života u okruženju, materijalna i organizaciona pomoć evropskih država, uključujući i perspektivu pridruživanja Srbije EU, bili su neki od najznačajnijih faktora pozitivnih promena u ekonomiji, pravu i politici nakon oktobra 2000. godine. Ratifikacija Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, novi zakoni i ustavna garancija (2006) ograničenja državne vlasti pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu (Član 12) mogu se uzeti za indikatore takve “pripadnosti evropskim principima i vrednostima”.
Danas, međutim, mnogo toga govori da bi, u slučaju parlamentarne pobede “evroskeptika” i faktičkih protivnika ulaska Srbije u EU, teme decentralizacije, transparentnosti upravljanja i participacije građanstva u politici bile toliko marginalizovane da bi se Srbija mogla ubrzo suočiti sa reprizom ne tako davnog stanja populizma, pseudodemokratije i “nacional-patriotske” uzurpacije ključnih resursa društva.
Tu leže glavni razlozi da se naglasi da Srbija samo na putu ka ujedinjenoj Evropi može izgraditi svoj puni, moderni identitet i ponuditi prave šanse svojoj deci.
Budući da za naciju, kao i za njene sastavne delove, nema perspektive u (samo)izolaciji i negaciji dominantnih vrednosti epohe, to znači da će, umesto bespogovornog obožavanja monopola sile, pravo lice države biti prepoznato u efektivnim garancijama ljudskih prava i javnom servisiranju građanskih interesa. Nezamenjivu ulogu u takvoj interakciji države sa društvom imaju autonomne institucije lokalnih i regionalnih zajednica i princip subsidijarnosti, koji se svodi na uputstvo da sve što je moguće valjano uraditi na nižem nivou vlasti ne treba dizati na nivo zadataka i nadležnosti viših instanci teritorijalne vlasti.
Da je pored “Evrope nacija”, “Evrope građana” i “Evrope manjina”, današnja Evropa postala i “Evropa regiona”, pokazuje ne samo suma od oko 300 evropskih regija. U toku je sve intenzivniji proces prekogranične (“interteritorijalne”) saradnje regija i lokalnih zajednica, uključujući i formiranje brojnih evroregija.
EU je, u periodu 2000–2006, kroz program “Interreg”, finansirala transnacionalnu saradnju graničnih i drugih regiona sa 4,875 milijardi evra, što uverljivo svedoči o šansama Srbije i potencijalnim dobitima njenih građana i regija od pridruživanja EU.
Otkad je uveden (1975), udeo regionalne politike u budžetu Zajednice iznosio je 1,2 odsto, da bi se u 1989. godini popeo na 7,8 odsto. Kohezioni i strukturni fond dostigli su 36 odsto ukupnih sredstava Unije, a zajedno sa poljoprivrednim fondom čine 80 odsto ukupnih budžetskih troškova EU.
Najnovija verzija strukturno-političkih principa regionalne politike EU svedena je na tri osnovna cilja: (1) unapređivanje zaostalih regiona, a to su oni koji ne dostižu više od 75 odsto proseka EU; (2) privredni i socijalni preobražaj područja sa strukturnim problemima kao što su: deindustrijalizacija, nezaposlenost, smanjenje stanovništva i slično; (3) prilagođavanje i modernizacija politike i sistema obrazovanja, školovanja i zapošljavanja.
S obzirom na to da “samo oni narodi koji imaju malo ili nimalo pokrajinskih institucija poriču njihovu korisnost” (kao što davno reče politički filozof Tokvil), za budućnost demokratije i politike, po meri interesa građana, veoma je bitno da se Srbija, sve njene institucije i građanstvo otvore za što širu i raznovrsniju interakciju sa socijalno-političkim strukturama i obrascima života i politike u EU. Svojim modusom slobode i odgovornosti, evropski standardi decentralizacije pomoći će građanima Srbije da se uvere u stvarne prednosti “uzlazne vlasti” ili demokratije “odozdo” i “odozgo”.
Moglo bi se, dakle, zaključiti da nam Evropa nudi sledeće vrednosti i mogućnosti:
(1) odgovornost i izbornost vlasti;
(2) bliskost zvaničnika vlasti sa svojim građanima; veće mogućnosti neposredne komunikacije, transparentnosti i kontrole od strane civilnog društva;
(3) značajniju participaciju građana u poslovima od javnog interesa;
(4) šire mogućnosti mobilizacije građanstva;
(5) primarnu političku socijalizaciju i “obuku za više i veće stvari”;
(6) školu ljudskih prava i civilne političke kulture;
(7) lakše sporazumevanje o zajedničkim interesima;
(8) neposrednije mogućnosti harmonizacije tradicionalnog i modernog i izražavanja višestrukih identiteta pojedinaca i grupa;
(9) zaštitu prava kulturnih manjina i njihovu delotvorniju participaciju u odlučivanju o problemima sredine;
(10) obezbeđenje osećaja sigurnosti, pripadnosti zajednici i solidarnosti;
(11) slobodu organizovanja, pluralizaciju i autonomiju;
(12) ograničenje, podelu i balansiranje vlasti;
(13) takmičenje, međusobnu kontrolu i saradnju različitih nivoa teritorijalne (vertikalne) organizacije vlasti;
(14) razvoj uzlazne vlasti i društvene demokratije u smislu proširenja demokratskih oblika odlučivanja sa političke na širu, društvenu sferu;
(15) adekvatnost organizovanja vlasti, supsidijarnost i veću efikasnostu rešavanju problema lokalne sredine;
(16) alternativni izvori informacija i javno mnjenje koje je manje podložno kontroli političkih moćnika;
(17) veće mogućnosti društvenog eksperimentisanja, uključujući lakše i brže ispravljanje grešaka nego na višim nivoima vlasti.
Zato, na tragu EU iskustava, valja nam slediti onu poznatu misao francuskog političkog filozofa Konstana: “Raznoobraznost je organizacija; jednoobraznost je mehanika. Raznoobraznost je život; jednoobraznost je smrt.”
Evropski forum br. 03. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 899 od 27. marta 2008. |
|