| Predsedavanje Srbije Savetu Evrope | |
Ispuniti obaveze
Normalno je i poželjno da se ponosimo time što ćemo Srbiju bar nekoliko meseci gledati “na čelu Evrope”, ali bi bilo još bolje kad bismo se prepoznali kao nerazdvojni deo te zajednice
Piše: dr Jovan Teokarević
Predstojeće predsedavanje Srbije Komitetu ministara Saveta Evrope, od maja do novembra ove godine, događaj je zaista od velikog značaja za našu zemlju, ali i šansa za promociju naših interesa, koju ne bismo smeli da propustimo.
Nema države, koliko god moćna i velika bila, kojoj je svejedno da li će neko vreme biti na čelu neke međunarodne organizacije ili ne. Za jednu malu zemlju sa velikim problemima, doskoro izolovanu i još, nažalost, malo poštovanu, sa samo četvorogodišnjim članstvom u Savetu Evrope, ovo šestomesečno rukovođenje je još veća prilika i izazov. U situaciju da budemo evropski vođa nismo – kao ni drugi pre nas na ovom mestu – došli zbog sopstvenih zasluga i dostignuća, mada ćemo se i takvih interpretacija ovde sigurno nagledati i naslušati. Poredak slova u engleskoj abecedi bio je u ovom slučaju jedini kriterijum, pa posle Rumunije, Rusije i San Marina – eto i nas.
Očekivanja i mogućnosti
Prvo što bismo morali da uradimo povodom našeg predsedavanja je da očekivanja usaglasimo sa mogućnostima. To ne znači smanjivanje ambicija, ili odustajanje od prioriteta, ali podrazumeva da sve, počevši od sebe, počnemo realno da odmeravamo i procenjujemo s obzirom na kontekst. Biti privremeno na čelu Saveta Evrope ne znači ni da smo najbolji u Evropi, ni da ćemo sutra ući u Evropsku uniju, ni da ćemo povodom Kosova na našu stranu pridobiti većinu stalnih članica Saveta bezbednosti UN-a. To čak ne znači ni da će nam biti oproštene obaveze koje smo dobrovoljno prihvatili, pored ostalog i kad smo ušli u Savet Evrope pre četiri godine.
U javnosti koja prirodno malo zna o svemu ovome, ne bi se, dakle, smela podgrevati previše narasla očekivanja ovakve – pogrešne vrste. Normalno je i poželjno da se ponosimo time što ćemo Srbiju bar nekoliko meseci gledati “na čelu Evrope”, ali bi, iz dugoročne perspektive, bilo najbolje kad bismo se prepoznali kao nerazdvojni deo te zajednice i kao neko ko želi da doprinese nastajućem evropskom identitetu. Neće biti lako, jer će se, igrom sudbine, naše predsedavanje preklopiti sa finalom rešenja budućeg statusa Kosova. To će biti izazov broj jedan i nama i Savetu Evrope, a najgore bi bilo ako bi neko odavde naše šefovanje Evropom potpuno podveo pod rubriku “Kosovo i Metohija”.
Druga vrsta sameravanja tiče se svega što ćemo kao predsedavajući uraditi u sledećih šest meseci. Toga je, prema sadašnjim planovima, zastrašujuće mnogo, pa će za uspeh, a ne za puko otaljavanje posla, biti potrebno mnogo napora i prave posvećenosti velikog broja ljudi iz mnogo vladinih departmana. Pravi izazov, u stvari, nije samo održavanje tolikih planiranih sastanaka u našoj zemlji, već izbegavanje da to budu samo protokolarni diplomatsko-birokratski događaji, bez angažovanja širokog kruga ljudi iz svih mnogobrojnih oblasti kojima se Savet Evrope bavi – od demokratije i zaštite ljudskih prava, kulturnog nasleđa, životne okoline do obrazovanja i sporta…
Javnost u Srbiji mora, dakle, da na jedan ili drugi način oseti efekat našeg predsedavanja i da učešćem u mnogim kulturnim, obrazovnim i drugim aktivnostima koje će pratiti diplomatske susrete, oseti da je deo i ovakve evropeizacije Srbije. A ako šest meseci samo u centru Beograda, ali ne i u centru Surdulice, gledamo plakat koji će nas podsećati na to čime se važnim naša zemlja bavi, biće to samo jedan od mogućih previda.
Završiti hašku priču
Na kraju – o najvažnijem, odnosno o tome kako da predsedavanje najbolje iskoristimo. Poboljšanje još veoma lošeg imidža naše zemlje u stranim očima, naravno, odmah svakome pada na pamet i zaista niti je skoro bilo, niti će uskoro biti bolje prilike da sebi i drugima pokažemo da smo ozbiljna i efikasna država.
Još važnije od toga je da završimo ispunjavanje svojih obaveza iz članstva u ovoj organizaciji, što sasvim konkretno znači unapređenje demokratije, vladavine prava i zaštite ljudskih prava u našoj zemlji. Najbolje bi, naravno, bilo da samo predsedavanje Komitetu ministara započne okončanjem haške priče, što je i obaveza prema Savetu Evrope. Spektakularniji i za Srbiju korisniji početak šefovanja u Strazburu jednostavno ne postoji.
To, međutim, nije sve, jer nas čeka mnogo posla pri usvajanju i primeni konvencija i ugovora Saveta Evrope, kojih ima skoro dve stotine. Ako se hvalimo sa 52 ratifikovana takva dokumenta u poslednje četiri godine, moramo da imamo u vidu da je njih 13 odavno potpisano (pre dve godine, kad je već bio rok za njihovu ratifikaciju), ali nije ratifikovano. Koliko će ozbiljno biti predsedavanje Savetu Evrope, ako Srbija ne samo što ne sarađuje sa Haškim tribunalom već i kasni sa ispunjavanjem drugih članskih obaveza? O tome su naše vlasti očigledno morale da razmišljaju na vreme, tj. mnogo ranije.
Takođe, za razliku od naše, mnoge države bi požurile sa formiranjem vlade posle parlamentarnih izbora, između ostalog i zbog tolikog posla i odgovornosti u vezi sa predstojećim čelnim mestom u Komitetu ministara. Tri nedelje pre uspona na “krov Evrope”, kada se “Evropski forum” šalje u štampu, javnosti nisu poznati mnogi važni detalji, od prioriteta našeg predsedavanja do potpunog programa aktivnosti, cene ovog poduhvata, a da o informativnoj kampanji prema našim i evropskim građanima i ne govorimo. Srećno nam bilo predsedavanje!
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-a
Evropski forum br. 3-4. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 8451 od 26. aprila 2007. |
|