| Reč po reč
|
|
Reč po reč
Kosovo i Evropska unija
“Srbija će u jednom trenutku morati da prizna nezavisno Kosovo ukoliko želi da postane članica EU. S druge strane, ne bi trebalo očekivati dalje pregovore o statusu Kosova jer je proces određivanja konačnog statusa započeo i ide u pravcu nadgledane nezavisnosti i neće biti odlagan.” (Majkl Polt i Stiven Vordsvort, ambasadori SAD i Velike Britanije u Srbiji, “Blic“, 29. 3. 2007)
“Ne može se očekivati od Srbije da menja Kosovo i svoj teritorijalni integritet za evropsku budućnost. Mi branimo integritet Srbije na Kosovu učešćem u pregovorima, ali na evropski način definišemo evropski karakter našeg društva. Želimo da ukažemo Ahtisarijevom timu na sve slabosti njihovog predloga na jedan demokratski način, i to ćemo činiti do samog kraja. Ali, ne postoji mogućnost da Srbija menja deo svoje teritorije za članstvo u EU, to srpski političari niti mogu niti hoće da urade, i to nije predmet ovih pregovora.” (Boris Tadić, predsednik Srbije, “Večernje novosti”, 6. 3. 2007)
“Umesto insistiranja na tome da granice Kosova budu deo granice Srbije, bolje je raditi na tome da i Srbija i Kosovo budu za 20 do 25 godina u Evropskoj uniji.” (Andreas Cobel, ambasador Nemačke u Srbiji, Beta, 11. 4. 2007)
“Da li je Rusija zatražila da Srbija odustane od evroatlantskih integracija, u zamenu za veto u Savetu bezbednosti UN?
– Ni Rusija ni NATO nisu uslovljavali našu zemlju bilo kakvim pogodnostima u zamenu za nezavisnost Kosmeta. (Zoran Stanković, ministar odbrane Srbije, “Glas javnosti”, 11. 4. 2006.)
“Od ‘najvećeg Srbina’ mogli smo poslednjih dana da čujemo šta je srpski nacionalni interes – veto u Savetu bezbednosti. Nijedna reč o milion nezaposlenih, sedamsto hiljada siromašnih, smanjenom broju preduzeća i radnji, velikom spoljnotrgovinskom deficitu, rastu duga prema inostranstvu, izgubljenoj budućnosti velikog broja mladih koji se i dalje iseljavaju, enormnim gubicima privrede, nepostojećoj materijalnoj osnovi lokalnog i svakog drugog razvoja. Da li bi veto rešio ovako pobrojane probleme? Da li su građani Srbije spremni da ponovo žive u dobrovoljnoj izolaciji? Šta bi ‘najveći Srbin’ posle eventualnog usvajanja veta uradio svog prvog radnog dana?” (Aleksandar Denda, konsultant, “Danas”, 2. 4. 2007)
Proročanstvo
“Istoričari će 2057. godine zaključiti da je najpre, posle rešenja za ustav EU, Hrvatska ušla u redove Unije, potom je u drugoj deceniji XXI veka niz dobro pripremljenih učlanjivanja učvrstio mir i stabilnost na Balkanu, ugrađujući to nemirno područje u evropsku maticu. Kipar se 2013. ujedinio kroz pregovore u UN i najzad privlačna moć Evrope je dovela do toga da se i turskim reformatorima pomogne da stvore društvo sa pouzdanim temeljnim slobodama i stabilnom privredom. Turska se konačno pridružila EU, pošto je bespogovorno postala evropska zemlja, čvrsto privržena evropskim vrednostima, stub stabilnosti u nemirnom regionu i uzor, odrednica demokratije u muslimanskom svetu. Na stogodišnjicu Evropske unije 2057. godine došlo je i do rasprave o tome da li da EU prihvati molbu Amerike za članstvo i da sve govori da će, posle veoma podeljenih mišljenja, SAD biti ponuđeno – privilegovano partnerstvo.” (Oli Ren, komesar EU-a za proširenje, “Danas”, 26. 3. 2007)
“Srbija bi mogla da dobije status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji tokom 2008. To je ambiciozan scenario, moguć samo u optimalnim uslovima, odnosno samo ako Beograd pokaže da sarađuje s Hagom.” (Oli Ren, B92, 7. 3. 2003)
“Politika uslovljavanja i ucenjivanja Srbije od strane Evropske unije upala je u ćorsokak pošto obećava i/ili preti nečim potpuno neodređenim i neizvesnim. Na primeru Srbije to izgleda ovako: ako učini X – ona će ući u EU, doduše ne zna se kroz koliko godina, a ako ne učini – neće ni tada. Srbija maltene treba da ima razumevanje i za činjenicu da EU nije u stanju da usvoji Ustav, da su njeni ‘integracioni kapaciteti’ preopterećeni, da će neke njene članice ubuduće jedino na nacionalnim referendumima odlučivati o prijemu novih država, da nisu u stanju da prime Srbiju a istovremeno nastave s odbijanjem Turske. Samo, ko doista mari za obećanja, štaviše neodređena i neizvesna, sadašnjih političara i državnika kojih neće biti ni na vidiku a kamoli na položaju onda kad ih valja ispuniti.
Ali, da ne bude nesporazuma: ja ne preporučujem Forumu za nacionalnu strategiju da se zalaže za to da jednu krajnost (eventualnu servilnost) izbegavamo suprotnom (samoizolacijom). I pored opravdane kritičnosti prema politici uslovljavanja i ucenjivanja, naša zemlja treba da nastavi s promenama svog društvenog uređenja i stanja kako bi u vlastitom interesu bila što kompatibilnija sa razvijenom demokratskom Evropom.” (Dr Svetozar Stojanović, profesor, “Politika”, 9. 3. 2007)
Evropski forum br. 3-4. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 8451 od 26. aprila 2007. |
|