| Intervju: Žan - Pol Kosta, predsednik Evropskog suda za ljudska prava | |
Kad građani tuže svoju državu
Većina predstavki se proglašava neprihvatljivim, jer podnosioci predstavki još ne razumeju da prvo treba da se iscrpu domaća pravna sredstva pre nego što se dođe u Strazbur, a postoji i veliki broj tužbi povodom događaja koji su se desili pre ratifikacije i zato ne spadaju u vremensku jurisdikciju Suda
Srbija je jedna od najmlađih članica Saveta Evrope. Koliko ima predstavki protiv Srbije u Evropskom sudu za ljudska prava? Na šta se one odnose? Jesu li drugačije od onih iz drugih postkomunističkih država?
Trebalo bi, pre svega, da objasnim da je Sud podeljen u pet odeljenja, u okviru kojih postoje odbori od tri sudije i veća od sedam. Moj kolega Dragoljub Popović, sudija iz Srbije, nalazi se u drugom odeljenju, koje se u načelu bavi slučajevima iz vaše zemlje. Ja nisam u istom odeljenju i u svakom slučaju; kao predsednik Suda, ne učestvujem u raspravi o slučajevima pred većima, osim o onima iz moje zemlje. Ja, dakle, neću suditi ni u jednom slučaju iz Srbije, ukoliko oni ne dođu pred Veliko veće od sedamnaest sudija.
U odgovoru na vaše pitanje, i na osnovu informacija dobijenih od arhive, mogu da kažem da trenutno imamo oko 950 predstavki iz Srbije. Šezdeset među njima je poslato Vladi na razmatranje: to je prvi stadijum za predstavke koje se po proceduri odbora ne smatraju neprihvatljivim.
Što se sadržaja ovih predstavki tiče, mnoge se odnose na garanciju na fer suđenje, po čl. 6 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 1950. godine, i na naročito preterano produžavanje građanskog i krivičnog postupka, kao i na nesprovođenje konačnih presuda. Ovo su prilično tipične kategorije slučaja koje se mogu naći u mnogim drugim državama ugovornicama (potpisnicama Konvencije). Ima i slučajeva zamrznutih deviznih štednih uloga, pretvorenih u javni dug, a bilo je, takođe, i onih u kojima se pokreću pitanja protivpravnog stavljanja u pritvor, klevete, očinstva ili starateljstva nad detetom.
Možete li nam reći nešto više o slučajevima protiv Srbije koji su već okončani?
Pre svega, oko 1200 predstavki proglašeno je neprihvatljivim po proceduri odbora, otkad je Srbija ratifikovala Konvenciju u martu 2004. Generalno gledano, većina predstavki se proglašava neprihvatljivim – više od 90 odsto – ali se to obično dešava u prvim godinama posle ratifikacije, jer podnosioci predstavki još uvek ne razumeju dobro uslove prihvatljivosti, kao što je, na primer, obaveza da se iscrpu domaća pravna sredstva pre nego što se dođe u Strazbur. Obično postoji veliki broj tužbi povodom događaja koji su se desili pre ratifikacije i zato ne spadaju u vremensku jurisdikciju Suda.
Do sada je u dva slučaja protiv Srbije doneta presuda na osnovu pravno relevantnih činjenica. Jedan se ticao pretpostavke nevinosti, garantovane čl. 6 Konvencije. Okružni sud je, iznoseći razloge za zadržavanje osumnjičenog u pritvoru, tvrdio da je on u stvari počinio prekršaje za koje je bio optužen. Drugim rečima, proglašen je krivim pre suđenja i donošenja presude. Njegova tužba Vrhovnom sudu, u kojoj se tvrdilo da je o ishodu naknadnog krivičnog postupka bilo unapred rešeno, odbačena je. U Strazburu Evropski sud za ljudska prava našao je da je narušeno pravo podnosioca predstavke da pre suđenja bude smatran nevinim. Ovo je vrsta slučaja koju javnost ponekad ne razume. U Strazburu nije reč o tome da li je podnosilac predstavke pravilno osuđen, niti o tome da li je kriv ili nevin; Evropski sud nije apelacioni sud. On mora da utvrdi da li je proces koji je vodio osudi bio fer, a u ovom slučaju pretpostavka nevinosti bila je centralna stvar procesa.
Drugi slučaj ticao se starateljstva nad detetom i nesprovođenja privremene mere o pravu na viđenje deteta. Majci, koja je bila HIV pozitivna, onemogućeno je da vidi svoju ćerku više od osam godina, uprkos privremenom nalogu kojim se omogućava susret sa detetom, iz jula 1999. godine. Građanski postupak koji je ona pokrenula da bi dobila starateljstvo trajao je osam godina (od kojih dve godine i jedanaest meseci posle ratifikacije Konvencije, pa je zato moglo da se razmatra u Sudu). Ona se, između ostalog, žalila na dužinu postupka (čl. 6 Konvencije) i posledice toga na njen porodični život (čl. 8 Konvencije), kao i na nesprovođenje privremene mere. Odgovarajuće Veće zaključilo je da je reč o povredama oba člana.
Kao i mnogi drugi slučajevi pred Sudom, i ovaj pokazuje efikasnost funkcionisanja sudskog sistema. Osnovni cilj Konvencije i našeg Suda je da garantuje postojanje vladavine prava unutar demokratskog društva, što pretpostavlja i dobro funkcionišući sudski sistem, koji procesuira i rešava slučajeve, a i nameće primenu tih rešenja, na vreme, da bi ne samo osigurao da pravda ne dolazi sa zakašnjenjem, pa se dakle zbog toga i ne uskraćuje, već i da bi zadržao poverenje javnosti u Sud.
Broj tužbi pred Evropskim sudom za ljudska prava stalno raste. Koliko u proseku traje ceo proces? Šta biste preporučili pojedincima koji se spremaju da podnesu tužbu, kao i sudovima u njihovim zemljama, kako bi pravda postala efikasnija?
Tačno je da broj slučajeva i dalje raste – za oko 11 odsto u 2006. godini, sa oko 50.000 novih tužbi. U 2000. godini bilo je ukupno 30.000 tužbi. Iako će ubedljivo najveći broj ovih tužbi biti proglašen neprihvatljivim, to je još uvek ogroman broj slučajeva, ako ih uporedite sa stanjem u sličnim sudovima.
Prošle godine Sud je odbacio 29.600 predstavki, od kojih je 28.160 rešeno na osnovu odluka o prihvatljivosti. Postoji, dakle, značajna razlika između broja slučajeva koji pristižu i onih koji se rešavaju, što znači da se slučajevi stalno nagomilavaju. U vezi sa dužinom procesa očigledno postoji problem, naročito u slučajevima iz zemalja sa najviše žalbi.
Sud je postavio cilj od tri godine od podnošenja predstavki do presude, ali za mnoge podnosioce predstavki taj rok će, nažalost, biti duži. To je neprihvatljiva posledica preopterećenja sistema. Sud, Savet Evrope i vlade članica Saveta Evrope već neko vreme traže rešenje za ovaj problem, ali se još niko nije pojavio sa magičnim lekom. Sada čekamo stupanje na snagu Protokola 14, koji su ratifikovale sve zemlje potpisnice Konvencije, osim Ruske Federacije. Ovaj dokument donosi niz neophodnih proceduralnih inovacija, što će nam pomoći da ubrzamo procesuiranje slučajeva. Nadamo se da će Duma poslušati mnoge glasove koji je ohrabruju da ratifikaciju obavi brzo. Najnoviji predlozi mogu se naći u tzv. Izveštaju mudraca, o čemu će biti raspravljano na sastanku Komiteta ministara u maju.
Što se saveta pojedincima tiče, prva i najvažnija stvar je, naravno, da se iskoriste sva raspoloživa sredstva na nacionalnom nivou pre nego što se pokuša da se dođe u Strazbur. U svakom slučaju, ako to ne uradite, vaš slučaj će biti proglašen neprihvatljivim zato što niste iscrpeli domaće pravne lekove. Štaviše, to će se desiti jer je sistem Konvencije supsidijarnog karaktera, sa namerom da pre svega funkcioniše na nacionalnom nivou i uvek će biti efikasniji ako stvari tako stoje. Međunarodna zaštita je neizbežno spora. Naš posao je da podstičemo – i ako je potrebno kroz Savet Evrope da nateramo – zemlje potpisnice Konvencije da uvode pravne lekove na nacionalnom nivou, tako da ljudi više ne moraju da dolaze u Strazbur, kako bi dobili obeštećenje. To možda zvuči utopijski i svakako je u nekim državama još daleko od mogućnosti da postane realnost, ali je reč o cilju na čijem ostvarenju svi moramo da radimo. Nacionalni sudovi moraju da razumeju da Konvencija nije strano telo, već deo zakona koji oni moraju da primenjuju svakodnevno, i isto tako deo njihovog pravnog nasleđa, kao što je i našeg.
EF
Evropski forum br. 3-4. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 8451 od 26. aprila 2007. |
|