Znaci zapostavljanja (u vreme autoritarne vlasti snažno branjenih) ideja civilnog društva u Srbiji - o nezavisnom sudstvu, stvarnim garancijama ljudskih prava i pravnoj demokratskoj državi - vremenski su se podudarili sa prvim znacima političkog rascepa u nekada vladajućoj političkoj koaliciji DOS, koji su prešli u otvoreno neprijateljstvo još krajem 2001. godine. Vrhunac je dostignut u vreme vanrednog stanja (posle ubistva premijera Đinđića) a naročito po njegovom okončanju. Posle završetka policijske (i para-pravosudne) akcije Sablja može se već govoriti o dekadenciji ideje nezavisnog pravosuđa i pravne države. Broj destruktivnih primera legislativnih i administrativnih aktivnosti političke elite, praćen necivilizovanim javnim govorom, pa i govorom neskrivene mržnje, toliki je da se mora postaviti pitanje u kojoj meri je takva vrsta javnog govora doprinela degradaciji pravnih instituta i institucija u poslednje dve godine.

U vreme autoritarne vlasti, pod govorom mržnje se najčešće podrazumevao fenomen pretećeg i potcenjivačkog obraćanja "drugome", u kojem je po pravilu viđen pripadnik druge nacije, "izdajnik", "neprijatelj". Od rascepa DOS-a, pojam "drugog" - najpre polako, a zatim sve brže - evoluira u napetost prema svakom drugačijem političkom mišljenju, a naročito prema stavu vlasti u odnosu na saradnju i uslovljavanje saradnje sa evropskim institucijama i sa institucijama UN-a, najviše prema Međunarodnom tribunalu u Hagu. Sa svoje strane, predstavnici vlasti tokom akcije Sablja identifikuju "drugog" sa pripadnicima organizovanog kriminala, ne hajući previše za činjenicu da još nijedan nije pravnosnažno osuđen, pa je, primera radi, ministar pravde sebi dozvolio da osumnjičene naziva "bitangama", "kriminalcima" i sl.

Mržnja izražena kroz javni govor, još u vreme vlade koja je danas u ostavci, pretočena je u neke pravne akte, sa značajnim emotivnim nabojem nazvane "paničnim krivičnim zakonodavstvom", a zapravo reaktivnim zakonodavstvom teško ugrožene države. Samo nekoliko dana po prijemu Srbije i Crne Gore u Savet Evrope, u Skupštini su izglasane izmene i dopune Zakona o organizovanom kriminalu, koje su bile izrazito protivne članu 6 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pod pritiskom, što javnosti u zemlji, a što međunarodnih institucija, najkritičniji delovi ovog teksta stavljeni su van snage.

Danas, kada se uspostavlja nova Vlada, najavljuje se odlučan obračun sa Zakonom o lustraciji, i to se obrazlaže ne samo preteranim ocenama, već i nečim što spada u opipljivu mržnju. Tvrdi se, naime, da je ovaj zakon "najveća bruka XXI veka", da je naneo najviše štete pravnom poretku - iako još nije ni počeo da se primenjuje. Najnoviji oblik govora mržnje pritom poprimio je oblik "govora mrzovolje", koja preti da ubrzo bude pretočena u legislativnu politiku nove vlasti.

Tako se, na primer, do sad obavljena tenderska i aukcijska privatizacija nazivaju "pljačkaškom", da bi se najavila "strategija" njene promene i oblik koji za sada nije jasan, izuzev da treba da bude "nepljačkaški". Strategija buduće Vlade prema Haškom tribunalu biće zasnovana na tome da li se traži akcija države prema nekom ko je optužen na osnovu principa "komandne odgovornosti" ili na osnovu neposredne odgovornosti - sve uz činjenicu da još važeći Zakon o saradnji sa Međunarodnim tribunalom ovakvu razliku ne poznaje.

U pogledu pravnih dejstava u javnom političkom govoru izjednačavaju se u celosti posledice dvanaestogodišnje vlasti autoritarnog Miloševićevog režima sa trogodišnjom vlašću DOS-a, kao da, pored doktrinarne razlike između autoritarizma i kakve-takve demokratije u poslednjim godinama, nema nikakve promene. Kao da SCG nije članica UN-a, kao da nije primljena u Savet Evrope, kao da još caruje od vlasti proizvedena inflacija, kao da se nikakva promena ne oseća u svakodnevnom životu ljudi. Pritom, čak i kad je politički govor "samo" mrzovoljan, kadrovske promene nose u sebi očiglednu dozu političkog resantimana: onaj ko je nekad bio predsednik Narodne skupštine morao se vratiti na to mesto, makar privremeno; nekadašnji viceguverner Narodne banke, tesno povezan sa nekadašnjim guvernerom, mora zameniti aktuelnog. Kao da su, dakle, prvi kadrovski koraci motivisani emocionalnom, a ne racionalnom strategijom.

No, kadrovski raspored se još i može ostaviti po strani. Ono što ne bi smelo da se zanemari jeste pretakanje napetosti, mrzovolje i ličnog resantimana u zakonske akte. A to se, nažalost, upravo najavljuje.

Autorka je profesor Fakulteta za poslovno pravo
i direktorka Instituta za uporedno pravo