Zamislite da neko reši da se o Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora informiše ne iz medija, ili na neki drugi sličan način, nego - samo iz ustavnih dokumenata Zajednice. Ako je taj neko već čitao ustave drugih država, jedan od njegovih zaključaka sigurno bi se ticao izuzetno čestog spominjanja Evropske unije u Ustavnoj povelji i Beogradskom sporazumu. Reč je o zaista sasvim neuobičajenoj pojavi koja nema ni približno sličan pandan kako u ustavima sadašnjih članica Unije, tako ni u onima iz država koje bi želele da postanu članice ove organizacije. S obzirom na broj mesta na kojima se u pomenutim dokumentima mogu naći ove dve reči, može se govoriti o sasvim posebnom - čak privilegovanom - mestu koje EU zauzima u ustavnom sistemu Državne zajednice. Sudeći po slovu i duhu Povelje i Sporazuma, Unija ima nekoliko veoma važnih funkcija u odnosu na SCG.

EU kao cilj i standard: EU je, pre svega, cilj srpsko-crnogorske zajednice. U čl. 3 Ustavne povelje piše, naime, da je EU, odnosno tačnije - pridruživanje Evropskoj uniji, jedan od šest tamo navedenih ciljeva. Tamo se o ovom cilju eksplicitno kaže: "uključivanje u evropske strukture, a naročito u Evropsku uniju". Dok smisao može biti jasan i prihvatljiv je za ubedljivu većinu naših građana, samoj formulaciji se, dakako, može puno zameriti. Niti je jasno šta su to "evropske strukture" (ne čitaju svi građani, na žalost, "Evropski forum"), niti zašto je - umesto adekvatnijih termina kao što su "pridruživanje" ili "članstvo" - upotrebljena reč "uključivanje".

Ovako formulisani cilj mogao bi se tumačiti i na još jedan način: htela se, izgleda, izbeći upotreba konkurentskog termina "evroatlantske integracije", jer u vezi sa članstvom u NATO-u kod nas ne postoji konsenzus ni u političkoj eliti ni kod građana.

Osim što je cilj, Evropska unija je za ustavotvorce naše zajednice takođe i standard . To se lepo vidi iz dva stava istog, trećeg člana Ustavne povelje. Oba su u stvari delovi člana Povelje, koji govori o ciljevima srpsko-crnogorske unije, ali ih možemo interpretirati i na sledeći, nešto drugačiji, način. Da je stvarno reč o standardu, odnosno modelu koji SCG želi da dostigne i sama primeni, jasno se vidi iz konkretnih formulacija.

U prvom slučaju kaže se da je cilj SCG "usklađivanje propisa i prakse s evropskim i međunarodnim standardima". Standarda je danas, naravno, mnogo, tiču se najrazličitijih stvari, važe na različitim mestima. Sve u svemu, izraz "evropski i međunarodni standardi" je zbog ovolike neodređenosti gotovo neupotrebljiv. On možda nagoveštava nešto samo u političkom smislu, ili u kontekstu naše prošle decenije, kad smo i propisima, a naročito praksom, bili i van i protiv "evropskih i međunarodnih standarda", a sada valjda želimo da kažemo da takvi više nećemo biti.

Nešto više jasnoće u to šta se pod standardima misli daje još jedan stav istog člana Ustavne povelje. Državna zajednica tu, naime, kroz svoj najviši akt izjavljuje da je njen cilj "uspostavljanje i obezbeđivanje neometanog funkcionisanja zajedničkog tržišta na svojoj teritoriji, kroz koordinaciju i harmonizaciju ekonomskih sistema država članica u skladu s principima i standardima Evropske unije". Drugim rečima, sama Državna zajednica je zamišljena kao neka vrsta kopija Evropske unije. Jedna unija je, dakle, uzor drugoj. Malopre pomenuti problem se ponovo javlja: na šta se tačno misli kad se govori o "principima i standardima" EU-a? Čak i ako se oni odnose samo na funkcionisanje zajedničkog tržišta i harmonizaciju ekonomskih sistema nejasnoće i dalje ostaju. A ako se zaista želi kopija EU-a, ova organizacija je danas mnogo više od zajedničkog tržišta.

U istu kategoriju - EU kao standard - može se takođe svrstati i deo rečenice iz Beogradskog sporazuma koji kaže da će SCG "prihvatati rešenja koja će najbrže dovesti do integracije u EU". Povelja je, znači, na osnovu Sporazuma kao političkog dokumenta, trebalo da donese takva rešenja koja nam pomažu da hvatamo prvi i najbrži voz za Brisel. Dobar deo neuspeha u ovom poduhvatu, kao i stalna debata sa Briselom, bavi se upravo činjenicom da su mnoga rešenja iz Povelje upravo onemogućila ili bar otežala brzo i lako prispeće na briselsku stanicu.

EU kao nadglednik, arbitar i garant: Osim što je cilj i standard, EU je i neka vrsta monitora nad Srbijom i Crnom Gorom, to jest nad njihovim međusobnim odnosima. Sporazum kaže: "Evropska unija će pomagati u ostvarivanju ovih ciljeva i redovno nadgledati ovaj proces". Šta bi druge zemlje dale da u političkom dokumentu potpisanom i od strane Evropske unije dobiju ovakvo njeno obećanje o pomoći! To se, međutim, može čitati i kao potvrda nesposobnosti i nespremnosti Beograda i Podgorice da se drže obećanja iz Sporazuma. Svega smo toga inače i bili svedoci tokom beskrajnih pregovora o Sporazumu i Povelji. Zanimljiviji je, naravno, drugi deo iste rečenice, jer EU tu preuzima - da sada upotrebimo našu reč - ulogu nadglednika nad odnosima Srbije i Crne Gore. Nije ovde neobična samo uloga, već potreba da se neko nadgleda. Ne gore oni u Briselu od želje da nas nadgledaju; problem je što mi i dalje radimo tako da neko mora da nas nadgleda čak i u ovakvim stvarima.

Još čudniji, sasvim bez presedana, je naredni kostim koji EU oblači u našem "komadu sa pevanjem i pucanjem". Ona se (valjda na osnovu naših molbi) obavezuje da bude arbitar u međusobnim odnosima Srbije i Crne Gore. Sve piše, crno na belo: "Ako jedna od članica smatra da druga članica ne ispunjava obaveze koje proizlaze iz ovog Sporazuma u pogledu funkcionisanja zajedničkog tržišta i harmonizacije trgovinske i carinske politike, zadržava pravo da pokrene to pitanje kod EU u kontekstu procesa stabilizacije i asocijacije, u cilju preduzimanja odgovarajućih mera." Umesto jačanja sopstvenih institucija koje bi trebalo da budu zadužene za prevazilaženje nesporazuma i sukoba, mi dakle za to zadužujemo Evropsku uniju - a ona, da stvar bude čudnija, prihvata - da presuđuje u našim sporovima.

Osim što je cilj, standard, nadglednik i arbitar, EU nam je i garant . U Beogradskom sporazumu povodom toga piše sledeće: "EU daje garancije da, u slučaju ispunjavanja drugih uslova i kriterijuma za SAP (proces stabilizacije i asocijacije) dogovoreni principi ustavnog uređenja neće predstavljati prepreku za brzo zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji". Ovde je očigledno reč o specifičnosti same konstrukcije Državne zajednice, odnosno o tome da Unija pristaje na njeno približavanje EU članstvu (ne i na samo članstvo), iako se ne radi o državi u tradicionalnom smislu reči, dakle o jedinoj vrsti partnera sa kojim je Unija do sada uspostavljala ovu vrstu odnosa. Kao da kroz tu rečenicu provejava i zajednička sumnja da će naš neuobičajeni ustavni dizajn moći sa tim da izađe na kraj.

Naš imaginarni junak sa početka priče, sa ustavnim dokumentima u ruci, a bez dodatnog znanja o nama, verovatno bi zaključio da EU nema važnijeg partnera i posla od SCG, te da su naši međusobni odnosi razvijeniji nego odnosi Unije sa bilo kojom drugom zemljom. Istina je, na žalost, sasvim drugačija, tačnije - suprotna: mi ćemo voz za Brisel po svoj prilici uhvatiti među poslednjima na Starom kontinentu. Lišićemo našeg junaka te informacije, ali nam ostaje da se nadamo da će Evropska unija potrajati, suprotno mnogim nagoveštajima o njenoj sadašnjoj krizi. Kao što smo videli iz svega šta nam ona predstavlja i šta sve treba da uradi za nas, bez nje nam nema ni sadašnjosti ni budućnosti.