Ustav svake države u prvom je redu namenjen vlastitim državljanima, znači, pripadnicima tačno određene zajednice koja funkcioniše u širem, međusobno takmičarskom sistemu država. Po svojoj definiciji, Ustav je temeljni društveni ugovor o odnosima unutar pojedine društvene zajednice. A Evropska unija (EU) nije klasična nacionalna država, več je naddržavna i nadnacionalna tvorevina u koju se uključuju pojedine zemlje. Da bi EU imala smisla i da bi bila efikasna, sve zemlje članice moraju preneti deo svog suvereniteta na tu nadnacionalnu instituciju. To posebno važi za zemlje koje se pridružuju, odnosno pristupaju Uniji.

Prilagođavanje nacionalnog zakonodavnog poretka Uniji je dvojako: osim zakonodavstva (acquis communautaire) mora se prilagoditi i ustavno uređenje, koje omogućava prihvatanje ugovora o članstvu, a isto tako i prenos dela vlasti na EU. Tek sa tim činom prilagođavanje zakonodavstva dobija legalnu potporu.

Republika Slovenija je svoj ustav donela 1992. godine, kao klasičan ustav nacionalne države. Uoči poslednje etape prilagođavanja EU-u, Slovenija je morala da promeni pojedine članove ustava, jer su oni onemogućavali prenos suvereniteta na EU (ili na bilo koju drugu međunarodnu organizaciju). Parlament je zato krajem oktobra 2001. formirao svoju ustavnu komisiju, a vlada je pripremila predloge promene četiri člana, što je trebalo da omogući međunarodno povezivanje i saradnju. Dopuna člana 3 Ustava trebalo je da obezbedi pristupanje Slovenije, na osnovu međunarodnog ugovora, međunarodnim organizacijama; promena člana 8 trebalo je da otkloni nejasnoće u vezi sa mestom međunarodnih ugovora u domaćem pravnom sistemu; promena člana 47 bi, uz inače zabranjeno izručivanje slovenskih državljana, omogućila da se u skladu sa međunarodnim ugovorom slovenački državljanin ipak može izručiti drugoj državi ili međunarodnom sudu; konačno, promenom člana 68 građani drugih zemalja članica EU-a bi mogli da stiču vlasnička prava nad nekretninama pod jednakim uslovima kao slovenački državljani.

Učešće građana

Pošto ustav ima karakteristike opštedruštvenog ugovora, njegova promena bi bila krajnje problematična, ukoliko ne bi dobila nesumnjiv legitimitet od svih državljana. Zato, iako je u Sloveniji moguće doneti ustavni zakon o promenama ustava ako za njega glasa apsolutna većina poslanika, to bi bilo - po mišljenju nekih pravnih stručnjaka - samo u parlamentu legalno, ali ne i legitimno. Ustav, naime, ne može biti društveni ugovor, ako građani ne učestvuju u njegovom donošenju, već ga samo "prime na znanje".

Zbog takvih sugestija stručnih i akademskih krugova, parlament je doneo odluku da će pitanje ulaska Slovenije u EU i promene ustava biti uslovljeni pozitivnim rezultatom na opštem referendumu. Ali, kod tog pitanja postavila se osnovna dilema: da li promena ustava pre referenduma ili posle? Menjanje ustava posle referenduma značilo bi da birači na referendumu glasaju za promene za koje još ne znaju kakve će biti. Ako bi se, pak, ustav prethodno promenio, referendum ne bi uopšte imao smisla. Treća opcija - odlučivanje o oba pitanja istovremeno - bila bi apsurdna, jer bi referendum mogao uspeti, a promena ustava ne. Jedno je, naime, odluka o ulasku u pojedini savez, a drugo promena ustava koja tek omogućava povezivanje.

Posle oštrih političkih debata u okviru Ustavne komisije i drugih radnih tela parlamenta, sa povremenom opstrukcijom od strane opozicije, politička elita u Sloveniji je složno postigla dogovor da će rezultati referenduma biti obavezni, a sam referendum neponovljiv, te da promene moraju biti donete pre referenduma, ali će njihovu valjanost potvrditi jedino uspešan referendum. U Sloveniji smo, u stvari, 23. marta 2003. imali dva referenduma, jer se istovremeno glasalo i za ulazak u EU i u NATO. Unapred je bilo usaglašeno, takođe, da se na ovom referendumu nevažeći birački listići ne tretiraju kao glasovi protiv.

Konačna rešenja

Posle više od godinu i po dana rasprava, Ustavna komisija je odlučila da predloži parlamentu da razmotri promenu člana 3 Ustava, kako bi se za svaki prenos dela suverenih prava države na međunarodne organizacije naddržavnog karaktera (reč je o takvim organizacijama uopšte - EU se ne spominje izričito) propisao i obavezno sproveo referendum.

U vezi sa promenom člana 47 treba reći da izručivanje slovenačkih državljana u principu nije moguće, osim u slučaju Međunarodnog krivičnog suda, ili ako tako nalažu međunarodnopravni propisi. Time je ukazano i na rešenje za član 8, koji je tek tehnički svrstao evropsko zakonodavstvo u domaći pravni sistem. Ustavna komisija složila se sa predlogom vlade da se izbriše onaj deo člana 68 Ustava, koji je u slučaju vlasništva nad nekretninama predviđao reciprocitet sa drugim državama. Predlozi ustavne komisije bili su usvojeni, a član 3. Ustava dobio je i dodatni, treći deo.

U slovenačkoj političkoj javnosti, kao i u akademskim i kulturnim krugovima, vodila se žestoka rasprava "za i protiv" promene ustava. Većina stručnjaka upozoravala je da treba izbeći nepromišljeno i često menjanje ustava. Za neke je menjanje takozvanih "evropskih članova" bilo sasvim nepotrebno, a i na štetu nacionalnih interesa i nacionalnog ponosa. Drugi su, opet, gledali na to kao na napredan i hrabar čin. U svakom slučaju, možemo zaključiti da je usklađivanje, odnosno prilagođavanje ustava sa EU-om nužan uslov punopravnog članstva. Za državu koja se želi uključiti u EU, opcije su, dakle, veoma sužene. Jedino otvoreno pitanje - koje se u Sloveniji pojavljivalo i kod donošenja prvog ustava - ostaje sledeće: da li je bolje u ustav odmah uneti odgovarajuću formulaciju o međunarodnom povezivanju zemlje, i tako izbeći buduće mučne debate prilikom naknadne promene ustava?