Naizgled jednostavna ali važna ideja, koju često naglašavaju zvaničnici Evropske komisije, polazište je ovog kratkog osvrta na odnos ustavnih reformi i zahteva evropske integracije. Dosledno sprovođenja ustava i zakona samo po sebi predstavlja važan elemenat vladavine prava, koja je jedan od ključnih preduslova sadržanih u kriterijumima iz Kopenhagena za prijem novih država u članstvo EU-a. Staložena analiza prakse od zvaničnog proklamovanja 2000. godine do danas trebalo bi da bude važno merilo naše do sada izražene vokacije.

Vladavina prava se, međutim, ne može svesti na puki legalizam, pošto ona obuhvata i mnogobrojne druge elemente, kao što su slobodni i fer izbori, reprezentativni oblik vlade, snažne demokratske institucije, razdvajanje vlade i političkih partija, jednakost pred zakonom, zaštita ljudskih prava po međunarodnim standardima, nezavisno sudstvo, pošten krivični postupak ili demokratska kontrola snaga bezbednosti. Svi ovi elementi će uticati na ocenu da li se zemlja kreće u pravcu evropskih standarda ili ne. U pripremi te ocene će, pored tela EU-a, sve važniju ulogu imati - to se ponekad nedovoljno uviđa - i neke druge organizacije koje su takođe bitan elemenat evropskih integracija, kao što su OEBS i Savet Evrope.

Vajmarske paralele

Ali, da bi se najpre usvojile, a potom i valjano sprovodile u život, reforme koje vode u pravcu evropskih integracija moraju da uživaju visok stepen društvenog konsenzusa, što je opet moguće samo ako su vrednosti na kojima se zasnivaju duboko ukorenjene u preovlađujućem modelu političke kulture. Ukoliko ustav ne odslikava političku kulturu neke sredine, moguće su nesuglasice, a one se mogu razrešiti ili nepoštovanjem ustava ili postepenom promenom političke kulture. U sve češćim paralelama koje analitičari naše društvene zbilje prave sa Vajmarskom republikom vredi podsetiti da je ona ponekad karakterisana kao . Preti li opasnost da se kod nas proevropskim ustavnim reformama stvori proevropski ustavni ambijent bez istinskih Evropejaca?

Tekuće rasprave vezane za moguće ustavne reforme ne pokazuju da postoji dovoljno snažan društveni konsenzus na zadatu temu. Pitanja je, još uvek, mnogo više nego odgovora. Partija sa najvećim brojem poslanika u skupštini ne smatra da je potrebna promena ustava, već da su dovoljne određene modifikacije kroz ustavne amandmane. One partije koje se glasno zalažu za evropske integracije nemaju jedinstven pogled na neka temeljna pitanja budućeg ustava, poput oblika vladavine (republika ili monarhija) ili stepena regionalizacije države. Postoje izvesne naznake da je naš ustavni sistem u proteklih nekoliko godina faktički, bez promene ustavnog teksta, prešao iz dosta snažnog predsedničkog sistema u parlamentarni sistem kancelarskog tipa. Međutim, činjenica da još nije promenjen važeći Ustav Srbije, koji je očigledno pisan za drugo vreme i sa drugim namerama, nije samo neuspeh onih koji su 2000. godine njegovu promenu predstavljali kao prioritetan zadatak. Možda on signalizira da jak predsednički ustav vernije odražava istinsko stanje političke kulture u Srbiji od bilo kog drugog ustavnog modela.

Zakonima protiv neprijatelja

U mnogim zemljama ustavni sud može svojim tumačenjima kontroverznih odredaba takođe da revidira ustavni tekst kako bi odslikao izmenjene društvene okolnosti ili prioritete. Naše ustavno sudstvo, izgleda, upravo se suočava sa ovim krupnim izazovom. Način i stepen zastupljenosti nacionalnih manjina u političkom životu zemlje još je jedno od pitanja koje zavređuje ozbiljniju pažnju u ustavnim raspravama.

Nabrajanje svih ovih pitanja nema za cilj da umanji značaj debate o funkciji koju bi buduća ustavna reforma trebalo da ima na planu evropske integracije. Cilj ovog podsećanja je da ukaže na to da bi budući ustav trebalo da pruži podjednak, ako ne i još veći doprinos demokratskoj konsolidaciji društva. To bi trebalo da obuhvati i postepeno povećanje nivoa demokratske i političke kulture. Još se u pristupu zakonu i ustavu oseća tradicionalna logika da zakoni služe za , a ne za sveopštu korist od predvidljivosti društvenih zbivanja, što bi trebalo da bude suštinski cilj svakog pravnog sistema.

Postepene promene političke kulture nesumnjivo bi, posredno, dugoročno doprinele našem integrisanju u Evropu. Stoga je posebno važno da se u ovu debatu na pravi način uključi, pored naučne elite i političkih partija, i najšira javnost. Ukoliko se njoj ne pomogne da prepozna značaj ove teme, šanse za uspeh nisu velike.

Autor je do februara 2004. bio ambasador SCG pri OEBS-u