Verujem da je politički razvoj u Jugoslaviji jasno pokazao da budućnost lezi u saradnji sa Evropskom unijom i konačnim uključenjem u nju...
Romano Prodi
 
   
 
Zapadni Balkan 2004.
Pomoć, kohezija i nove granice Evrope: poziv na političke reforme
  
(Iz izveštaja Evropske inicijative za stabilnost, novembar 2002)
 
   

Kako se period obnove i stabilizacije približava kraju, Zapadni Balkan se suočava sa pretećom krizom socijalne i ekonomske dislokacije koja ugrožava neke od najvažnijih interesa Evropske unije u ovom strateškom regionu. Kriza je na pomolu upravo kada se postojeća evropska pomoć smanjuje, i kada se zemlje regiona nalaze isključene iz procesa proširenja Evropske unije. Da region ne bi postao ostrvo nestabilnosti unutar evropskog projekta, postojeći instrumenti evropske politike moraju prerasti u istinsku i dugoročnu obavezu bavljenja hroničnim ekonomskim i socijalnim problemima regiona. Evropska unija bi trebalo da pošalje snažan signal zemljama Zapadnog Balkana da obećanje o evropeizaciji nije iluzija.

Samit Evropske unije, Zagreb II, planiran za jun 2003. godine pod grčkim predsedavanjem, predstavlja idealnu priliku da se pošalje takav signal, i trebalo bi da označi prekretnicu u odnosima izmedju Evropske unije i Zapadnog Balkana:

  • Evropska unija bi trebalo eksplicitno da najavi da njena posvećenost ekonomskoj i socijalnoj koheziji širom Evrope uključuje i Zapadni Balkan, te da je spremna da pomogne ovim društvima da održe korak sa novim članicama EU posle 2004.
  • Proces stabilizacije i pridruživanja treba da se razvija tako da uključi politike ekonomske kohezije. Takva obaveza zahtevala bi dodatne napore kako Evropske unije, tako i zemalja Zapadnog Balkana. Bilo bi potrebno reformisati metodologije i instrumente pomoći, kao i realokaciju postojećih finansijskih sredstava i ljudskih resursa.
  • Svaka buduća pomoć Zapadnom Balkanu treba da bude pružena u skladu sa načelima razvoja, koji predstavljaju osnovu strukturalnih fondova Evropske unije: lokalno sufinansiranje, institucionalizovano partnerstvo izmedju Komisije, nacionalnih i sub-nacionalnih organa vlasti, kao i efikasno višegodišnje programiranje razvojnih napora. Ova načela bi trebalo da se podjednako primenjuju u celom regionu od 2004. godine nadalje na rastući udeo pomoći Evropske unije. Ova načela ne bi trebalo da budu vezana za napredak pojedinih zemalja ka konačnom pristupanju EU.
  • U finansijskom smislu, Unija bi trebalo da preuzme obavezu da se ukupna pomoć Zapadnom Balkanu neće smanjiti uporedo sa konsolidacijom političke stabilnosti i uspešnim završetkom rekonstrukcije. Podršku Zapadnom Balkanu treba zadržati na nivoima iz 2000. ili 2001. godine (oko 900 miliona evra godišnje). Za ovo postoje dva izvora: sredstva iz CARDS programa (za koja se trenutno planira smanjenje na 700 miliona evra u 2003. i na 500 miliona evra u 2005/6.); i od 2004. godine, oko 400 miliona evra godišnje od ukupno 3 milijarde evra namenjene zemljama kandidatima u periodu pre priključenja - sredstva koja bi mogla biti dostupna nakon što postojeći kandidati postanu punopravni članovi.
  • Da bi ovo ostvarila, Evropska unija bi trebalo da ponovo osmisli svoja postojeća institucionalna sredstva. Zemlje Zapadnog Balkana mogle bi doći pod nadležnost Direktorata za proširenje nakon 2004. godine. Takođe, posle 2004. Evropska agencija za rekonstrukciju mogla bi da bude transformisana u Evropsku agenciju za razvoj, sa drugačijim mandatom koji bi obuhvatio sve zemlje regiona. Pakt stabilnosti mogao bi da postane Pakt zapošljavanja i kohezije. Stub Evropske unije UNMIK-a na Kosovu i Kancelarija Visokog predstavnika u Bosni mogli bi da dobiju drugačije uloge. Alternativno, Unija bi mogla da okonča ove post-konfliktne inicijative i proglasi njihov uspeh u trenutku kada se region kvalifikuje za kategoriju kandidata za predpriključenje.
 
 
Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME broj #634 od 27. februara 2003.