Kao što je bila prva balkanska hrišćanska država kojoj su velike sile odlučile da daju punu nezavisnost 1832. godine i da je priznaju kao prvu modernu hrišćansku kraljevinu na Balkanu, tako je i u XX veku Grčka postigla sličan uspeh - kao jedina balkanska zemlja koja je uspela da uđe u punopravno članstvo EEZ i EU. Od odlučujućeg značaja za ovakvo opredeljenje Grčke bila je činjenica da su u građanskom ratu (1946-1949) demokratske i prozapadne snage, uz prevashodnu podršku najpre Britanije, a zatim SAD (od 1947), pobedile komunistički staljinistički pokret. Tako je Grčka, uz jedan prekid (tokom režima pukovnika) sve do devedestih godina bila jedina demokratija na Balkanu. Međutim, celo desetleće borbi tokom četrdesetih godina, najpre protiv fašističke Italije i Trećeg rajha, a zatim u građanskom ratu, dovelo je do velikog pustošenja zemlje, i do značajnog kašnjenja ekonomske obnove u odnosu na druge, ratom iznurene evropske zemlje. Grčka je ušla u pedeste godine opustošena i teško podeljena.

Karamanlisov doprinos i Sporazum o pridruživanju EEZ: U odnosima sa EEZ jedna ličnost novije Grčke istorije odigrala je najveću i najzaslužniju ulogu. Bio je to Konstantin Karamanlis (1907-1998). Kao predsednik vlade Grčke (1955-1963) Karamanlis je uspeo da potpiše sa EEZ sporazum o pridruživanju 1962. godine, prvi te vrste koji je EEZ potpisala. Ovim sporazumom predviđeno je učlanjenje Grčke u EEZ do 1984, uz postepeno smanjivanje carinskih stopa. Sporazum je poništen nakon dolaska na vlast režima pukovnika 1967, a obnovljen nakon pada ovog režima 1974. Tada je predsednik vlade Helenske Republike ponovo postao Konstantin Karamanlis (do 1981.), koji je reorganizovao desnicu u novu stranku - Novu demokratiju. On je bio najveći zastupnik učlanjenja Grčke u EEZ, smatrajući da će na taj način biti ojačan spoljnopolitički položaj Grčke, i da će se nadomestiti praznina nastala napuštanjem oslonca na SAD, što je činilo osnovu spoljne politike Grčke od 1947. do 1974.

Dakle, motivi za učlanjenje Grčke za Karamanlisa su bili prevashodno spoljnopolitički. Njegovo geslo bilo je "Grčka pripada Zapadu", a učlanjenje u EEZ video je kao deo traganja za "organskim grčkim prisustvom na Zapadu". Pregovori o prijemu počeli su 1975. Karamanlis je iskoristio osećaj krivice u EEZ zbog pasivnog stava Zajednice prema režimu pukovnika, uspevši da ubrza učlanjenje Grčke. Pregovori su okončani potpisivanjem ugovora o pristupanju Grčke EEZ-u 28. maja 1979. Ugovor je počeo da važi 1. januara 1980, što znači da je Grčka član EEZ/EU preko 23 godine.

Ulazak Helenske Republike u EEZ nije naišao na opšte odobravanje grčkog javnog mnjenja. Za režim pukovnika se u Grčkoj verovalo, a i danas se uglavnom veruje, da su ga dovele i održavale na vlasti SAD. Zato je omrznutost prema režimu pukovnika prešla na SAD, a preko SAD na NATO, i, u manjoj meri, uopšte na zapadni svet. Netrpeljivost grčkog javnog mnjenja i većine medija prema SAD ima još dva važna uzroka. Američki izbor Turske za glavnog strateškog saveznika u istočnom Sredozemlju uvek je izazivao podozrenje u Atini. Osim toga, oslanjanje na SAD tokom pedesetih i šezdesetih godina bilo je toliko snažno da se nijedna važnija politička odluka nije mogla doneti bez prethodne saglasnosti ove velike sile, što je vređalo ponos Grka. Istovremeno, na zapadnoevropske države koje su ćutke prelazile preko kršenja ljudskih prava, hapšenja i progona, u vreme režima pukovnika, gledalo se kao na dvolične i iskvarene.

Andreas Papandreu: podrška referendumu: Javno mnjenje tražilo je alternativu, a ovakvim željama odazvali su se Panhelenski socijalistički pokret - PASOK i njegov vođa Andreas Papandreu (1919-1996). Papandreu je u prvi plan istakao nacionalnu suverenost i nezavisnost, i borbu protiv uticaja velikih sila, posebno SAD. Kao vođa opozicije Papandreu je oštro kritikovao pregovore Grčke da pristupi EEZ-u. Zahtevao je napuštanje NATO-a i zatvaranje četiri američke baze u Grčkoj, postavljene pedesetih godina. Pored toga, podržavao je pokret nesvrstanih pozivajući sve nesvrstane zemlje Sredozemlja da udruže snage protiv imperijalizma velikih sila.

Kada su se njegovi izgledi za dolazak na vlast povećali, Papandreu je, u proleće 1981, ublažio stav prema EEZ-u izjasnivši se za održavanje referenduma o grčkom pristupanju ovoj zajednici. Marksistička retorika prisutna u prvim godinama PASOK-a takođe je stavljena u drugi plan do izbora.

Papandreu je postao premijer Grčke 1981, ali od referenduma nije moglo biti ništa jer je na mestu predsednika bio vođa proevropskog opredeljenja u Grčkoj, Karamanlis (1980-1985), u čijoj je nadležnosti bilo rapisivanje referenduma. Zato je Papandreu sada nastojao da izmeni neke članove ugovora o pristupanju EEZ-u, koji bi uzeli u obzir grčke posebnosti. Savet ministara i Evropska komisija primili su, u martu 1982, "Grčki memorandum". Određeni zahtevi iz Memoranduma su prihvaćeni i to je ušlo u "Integrisane sredozemne programe" koje je Savet usvojio jula 1985.

Papandreu je brzo uvideo ekonomske prednosti članstva u EEZ, posebno kada je EEZ odobrila Grčkoj, 1982, godišnju pomoć od 800 miliona dolara za razvoj poljoprivrednih oblasti. Tako je EEZ nehotično podržala svog prvobitnog protivnika, jer je Papandreu zahvaljujući sredstvima EEZ-a obezbedio porast podrške u poljoprivrednim oblastima na izborima 1985. i 1989. godine.

Na kongresu PASOK-a 1984. godine Papandreu je zvanično odustao od napuštanja EEZ-a izjavivši se da bi napuštanje Zajednice imalo štetne posledice po ekonomiju. Sada su se grčki napori u EEZ-u usmerili na protivljenje francusko-nemačkim planovima o centralizaciji Zajednice i smanjenju prava članica da stavljaju veto. Grčka je postala aktivan član tzv. "nezadovoljne trojke" (Velika Britanija, Danska i Grčka). U Briselu je Papandreu nastavio da izaziva nezadovoljstvo spoljnopolitičkim ispadima. Mesto predsedavajućeg u EEZ-u, takođe, nije učinilo Papandreua popularnim, a Brisel je posebno naljutila njegova poseta generalu Jaruzelskom 1984. Podrška PLO i drugim radikalnim arapskim organizacijama, takođe, nije gledana sa poverenjem. Zato ne čudi da je, nakon osmogodišnje vladavine PASOK-a, delimična pobeda Nove demokratije, juna 1989, i potpuna pobeda, aprila 1990, primljena sa olakšanjem u krugovima EEZ-a.

Reformski stavovi Micotakisa: Reformski planovi vlade Konstantina Micotakisa, vođe Nove demokratije, za stabilizaciju grčke ekonomije, smanjivanje inflacije i privatizaciju neuspešnih državnih preduzeća naišli su na podršku EEZ. Ova vlada uspela je da značajno obori inflaciju, ali je pala pri pokušaju da privatizuje OTE, državno preduzeće za telekomunikacije. Kada je postalo jasno da će privatizacija OTE-a značiti uvođenje strane upravljačke strukture, nekoliko poslanika napustilo je ND, a sindikati su, uz podršku PASOK-a, razvili aktivnu antivladinu kampanju protiv privatizacije državnih preduzeća što je dovelo do prevremenih izbora i nove pobede PASOK-a.

Pobeda Papandreua (oktobra 1993.) nije primljena sa simpatijama u Briselu. Nije bilo izvesno da li će ostareli grčki premijer, koji je ranije imao tešku srčanu operaciju, biti u stanju da vodi državu i da predsedava EEZ-om u prvoj polovini 1994. Ipak, ministar za evropske poslove Teodor Pangalos uspeo je da od grčkog predsedavanja EEZ-om napravi važne poene za PASOK. Skandali iz privatnog života Papandreua i pogoršano zdravlje premijera doveli su do mnogobrojnih ostavki u PASOK-u i do komešanja u partijskim redovima oko izbora naslednika. Tokom 1995. PASOK se našao na raskrsnici: da li da nastavi sa socijalnom retorikom ili da pokuša da reformama postigne standarde EEZ-a za ulazak u Evropsku monetarnu uniju - EMU?

Izborom Kostasa Simitisa, protivnika populističke struje u PASOK-u, za predsednika vlade (januara 1996.) otvoren je put ka reformama, što je pozdravljeno u Briselu. Simitis je odmah popravio odnose sa SAD, koje je posetio aprila 1996. Pobedom na partijskom kongresu i na parlamentarnim izborima (septembar 1996), Simitis je konsolidovao svoju poziciju. Jedan od glavnih ciljeva ove vlade (1996-2000) bile su ekonomske reforme koje su vodile ka postizanju standarda za ulazak Grčke u EMU. Uvedene su mere racionalizacije i budžetske štednje što je izazvalo niz štrajkova, ali rezultat nije izostao: drahma je ušla u tzv. mehanizam evropskih valuta, marta 1998, a Grčka u EMU, 1. januara 2001.

Na spoljnopolitičkom planu, izbor Jorgosa Papandreua (februara 1999.) za šefa diplomatije značio je kontinuitet uspešne saradnje Atine i sa Briselom i sa Vašingtonom. Pokazalo se da grčke veze sa raznim državama i organizacijama na koje se gledalo sa podozrenjem u Briselu i Vašingtonu (Sirija, PLO, Srbija), mogu sada biti korisne. Veštim manevrisanjem između antiamerikanizma javnog mnjenja - koji je eksplodirao tokom intervencije NATO protiv SRJ, 1999. godine - i interesa Brisela i Vašingtona za posredničkom ulogom Grčke u problematičnim regionima Balkana i Bliskog istoka, Papandreu i Simitis su uspeli da iz osnova izmene imidž grčke spoljne politike na Zapadu, i da Grčku nametnu kao važnog sagovornika o balkanskim pitanjima.