Verujem da je politički razvoj u Jugoslaviji jasno pokazao da budućnost lezi u saradnji sa Evropskom unijom i konačnim uključenjem u nju...
Romano Prodi
 
   
 
dr. Jovan Teokarević
  
 
OD BALKANSKE ZEMLJE U EVROPI DO EVROPSKE ZEMLJE NA BALKANU
Grčke evropske lekcije
Kao prva članica EU sa Balkana Helenska republika je razbila mit o predodređenosti regiona da zauvek ostane evropska periferija
  
 
 
Grčka je zemlja koja nam je od svih članica Evropske unije po mnogo čemu najsličnija. Može se slobodno pretpostaviti da će i efekti evropske integracije naše zemlje takođe ličiti na iskustva koje Grčka ima sa Evropskom zajednicom/Unijom od 1961. godine kada je sa EEZ potpisala sporazum o pridruženom članstvu, odnosno od 1981. godine kada je postala deseta po redu članica tog danas sve manje ekskluzivnog kluba.
Navedimo nekoliko najvažnijih evropskih lekcija koje Grčka nudi i nama i Balkanu, pa i Evropskoj uniji. Kao prva i zasad jedina država članica sa Balkana, Grčka je svojevremeno napravila presedan i razbila mit o navodnoj istorijsko-kulturnoj predodređenosti ovog regiona da večno ostane zaostala i zatucana evropska periferija. Ako pre dve decenije to i nije bilo sasvim jasno, danas sa sigurnošću možemo da kažemo da su one političke snage u Grčkoj koje su u to vreme insistirale na evropskoj opciji za svoju zemlju odradile i dobar deo posla ostalih balkanskih naroda. Ukorenjivanje Evropske unije na Balkanu početkom 1980-ih imaće dugotrajno pozitivno dejstvo, bez obzira na sve balkanske - i grčke - antievropske epizode koje su se u međuvremenu dogodile.
U sadašnjim okolnostima, kada se perspektiva evropske integracije prvi put realno ukazuje i ostalim balkanskim nacijama, Helenska republika je - često i protiv svoje volje - uzor susedima, ili u najmanju ruku potvrda da se isto toliko, ako ne i više, u evropskom poslu može i drugde. Iz istih razloga Grčka je i jedan od najvećih uspeha Unije, kao što i mi sa našim susedima imamo uslove da to isto postanemo u deceniji koja je pred svima nama.
Drugo, kao država drugačijeg kulturnog i civilizacijskog nasleđa u odnosu na većinu iz EU, Grčka je, bogateći sebe modernim evropskim sadržajima, istovremeno bogatila i evropski kulturni i politički prostor. Sa njom kao sastavnim i nerazdvojnim delom, Evropska unija je na delu pokazala da je njena politika "otvorenih vrata" kamen temeljac jednog novog ustrojstva Starog kontinenta.
Treće, najviši dometi evropskog iskustva Grčke dostignuti su tek posle prve polovine prošle decenije, kada je helenski glas u EU prestao da štrči po starim pravilima i inerciji. Umesto toga, Atina je - na korist svih - odabrala da ne snižava jačinu glasa, već da ga iznutra usklađuje sa evropskim partnerima, da bi sazvučje bilo što bolje, a efekti zajedničkih odluka što jači i trajniji. Zato i danas treba podržati opredeljenje Grčke da ne bude sponzor pojedinih država i nacija u okruženju, već da u Evropskoj uniji insistira da EU bude sponzor svih nas, odnosno najviše onih koji su u evropskim integracijama najuspešniji. Grčka jeste i biće na mnogo načina balkanska kapija u EU, ali će u tome biti uspešna samo ako ostane verna ovoj novoj politici.
Četvrta pouka tiče se sposobnosti korišćenja ambijenta Evropske unije za jačanje sopstvenih političkih institucija i za konsolidovanje demokratije nakon diktature. Teško da bi demokratija u Grčkoj imala tako veliku šansu posle tzv. pukovničkog režima bez podsticaja i potpore iz Brisela. Pozitivno zračenje iz istog smera je, takođe, ranije duboko podeljene političke aktere ujedinilo oko ideja demokratije i evropske integracije. Socijalisti, koji su zajedno sa komunistima svojevremeno demonstrativno izašli iz parlamenta za vreme ratifikacije sporazuma sa EU, danas, posle potpunog preobražaja, ambiciozno predsedavaju Unijom. Oni ne samo da dele ciljeve evropske opcije sa drugom stranom grčkog političkog spektra, već su i simbol novih domaćih i međunarodnih uspeha Atine.
Peta stvar koju bismo mogli da baštinimo iz grčkog evropskog iskustva tiče se odnosa prema susedima sa kojima postoje dugi i naizgled nerešivi konflikti. Poput osnivača Evropske zajednice, Grčka je pre nekoliko godina počela da koristi evropski kontekst za prevazilaženje nasleđenih sukoba koji su i region i Evropu predugo opterećivali i zaustavljali u razvoju. Upravo ona je, naime, postala ključni zagovornik ulaska Turske u Evropsku uniju. Uvidevši da bi svako drugo rešenje bilo manje delotvorno i za obe zemlje i za kontinent, Grčka - suprotno mnogim starim članicama EU - smelo promoviše evropski put za Tursku, poručujući nam da to treba da postane politika i naše zemlje i naših suseda.
Tako je omogućeno da decenijama stari problem podeljenog Kipra najzad počinje da se rešava. Za sve sporne teritorije na Balkanu gotovo i da nema drugog recepta osim ovog: potrebna je nova perspektiva, evropska perspektiva, ali ona je nedovoljna bez inovativnosti i uzajamnih ustupaka, dolaženja na miran način do zajednički prihvatljivih rešenja. To je, pored ostalog, i jedna od najboljih definicija Evropske unije, odnosno opisa njenog istorijskog doprinosa.
Najzad, od našeg nekadašnjeg suseda i sadašnjeg važnog partnera u evropskim integracijama možemo naučiti i kako jedna nerazvijena zemlja zakasnele demokratije može da se preobrazi u ekonomskog i političkog lidera regiona. Formula za uspeh krije se upravo u članstvu u evroatlantskim integracijama. Evropski okvir je, naravno, samo pretpostavka za modernizaciju i ekonomski razvoj, što je Grčka možda mogla i više da iskoristi, ali je i to deo lekcije ako hoćemo da se i za nas jednog dana, kao i za nju sada, kaže da smo od balkanske zemlje u Evropi postali evropska zemlja na Balkanu.
Autor je direktor Beogradskog centra za evropske integracije
Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME broj #634 od 27. februara 2003.