Koliko zaostaje Balkan? Kada je reč o tranziciji u poslednjih desetak godina, tri vrste kriterijuma su najvažnije: politički, institucionalni i privredni. Oni su važni i pri ocenjivanju pripremljenosti za članstvo u Evropskoj uniji. Ovde se oni ne mogu razmatrati detaljno, stoga će samo biti reči o nekim najopštijim poređenjima između nekih zemalja srednje Evrope i zemalja bivše SFR Jugoslavije, s tim da će Slovenija biti pripisana prvoj, a ne drugoj grupi.

Balkanizacija:

Poređenje nivoa političke razvijenosti je najjednostavnije zato što su sve zemlje srednje Evrope pozvane da pristupe Evropskoj uniji, što znači da se ceni da su to stabilne demokratije. Ni za jednu bivšu jugoslovensku državu, osim Slovenije, to se ne može reći. Zapravo, sa izuzetkom Hrvatske, ni za jednu se ne može reći da je država u punom smislu te reči. Ovo je tako zato što je u srednjoj Evropi usvojena strategija tranzicije koja se može opisati jednom rečenicom: "prvo demokratija, posle ekonomska tranzicija".

U dva slučaja to je podrazumevalo stvaranje novih država. U slučaju Slovenije, secesija je viđena kao način da se obezbede demokratski razvoj i ekonomske reforme. Kada je, opet, reč o Češkoj i Slovačkoj, mirno razdvajanje je viđeno kao uslov političke i privredne tranzicije. U drugim zemljama bivše Jugoslavije, nasilno menjanje granica se smatralo važnijim od demokratije, što je za rezultat imalo balkanizaciju tog prostora, što će reći stvaranje zavađenih političkih entiteta sa krnjom državnošću. Kasnije je, bar verbalno, usvojena strategija da se kroz privredne reforme dođe i do državnosti i do demokratije. Usled toga, i izgradnja državnosti i demokratizacija još su neostvareni zadaci.

Recimo, Srbija još uvek nije imala ni jedne stvarno demokratske izbore. Crna Gora je imala nekoliko parlamentarnih izbora, ali ne i demokratsku promenu vlasti. U Makedoniji se privrženost slobodnim izborima još nije stabilizovala, a u Bosni i Hercegovini i na Kosovu postoje konstitucionalni razlozi koji ograničavaju ili onemogućavaju demokratizaciju. Konačno, Hrvatska je na samom početku procesa demokratizacije jer je imala samo jedne stvarno slobodne izbore sa promenom vlasti.

U tom kontekstu, strategija bivših jugoslovenskih država je možda: "tranzicija i reforma u uslovima balkanizovane državnosti i odložene ili delimične demokratizacije".

Ovakva strategija do sada nije dala baš najbolje rezultate, pre svega jer je vlastima nedostajala potrebna legitimnost. Tranzicija je radikalna promena čitavog sistema i zato je demokratska legitimnost izuzetno važna. U svakom slučaju, evropska integracija je nemoguća ako zemlja nije uspela da izgradi stabilan demokratski sistem.

Vladavina prava:

Demokratizacija kasni zbog balkanizacije, a ova opet utiče na nedostatke u vladavini prava. Zemlje nastale iz bivše Jugoslavije i nadalje se suočavaju sa najosnovnijim ustavnim problemima. Srbija i Crna Gora su zabavljene veoma složenim procesom donošenja ustava, Bosna i Hercegovina i Kosovo imaju ustave ili ustavne okvire koje su im drugi napisali, Makedonija je upravo prošla kroz veoma značajnu ustavnu reformu, a Hrvatska još trpi prigovore kada je reč o ustavnom garantovanju prava manjina.

Kako postoje problemi sa ustavima, tako postoje i problemi sa drugim aspektima vladavine prava. Važno je istaći da je pravna sposobnost neke zemlje od izuzetnog značaja za integraciju u Evropsku uniju zato što je harmonizacija pravnih propisa najznačajniji instrument evropske integracije. Ukoliko neka zemlja ne može da uspostavi stabilan i efikasan pravni sistem, veoma je teško očekivati da bi ona mogla da se nada da će postati članica Evropske unije.

Pravna stabilnost i efikasnost imaju i veliki privredni značaj. One se cene na različite načine, a ovde će samo biti prikazane ocene Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) iz Londona. Tabela 1 upoređuje zemlje jugoistočne sa zemljama srednje Evrope.

Ako se uporede nivoi razvijenosti, izraženi u bruto domaćem proizvodu po glavi stanovnika (BDP/capita), vidi se da su zemlje bivše Jugoslavije, sa izuzetkom Hrvatske, znatno nerazvijenije od zemalja srednje Evrope. U proseku, u 2001. osam zemalja jugoistočne Evrope (JIE) imaju BDP per capita koji je oko 35 odsto onoga u srednjoj Evropi. Stvari stoje nešto bolje kada se poredi BDP per capita po kupovnoj snazi, ali su i dalje prilično velike. Posebno loše stoje Bosna i Hercegovina i Srbija i Crna Gora, koje su se izjednačile sa Albanijom.

Lako je videti zašto je tako, ako se uporede stope rasta u devedesetim godinama. Recimo, BDP Albanije rastao je u proseku po stopi od 1,5 odsto godišnje a BDP Srbije i Crne Gore se smanjivao po stopi od nešto iznad 6 odsto u periodu između 1991 i 2001. U stvari, sa izuzetkom već pomenute Albanije i Bosne i Hercegovine (podaci su samo za period posleratnog oporavka), sve druge zemlje jugoistočne Evrope imaju negativnu prosečnu stopu rasta u devedesetim godina, za razliku od zemalja srednje Evrope (SE) koje sve imaju pozitivnu stopu rasta. Pokazatelji su bolji u poslednjih nekoliko godina, mada je to poboljšanje još pod znakom pitanja u Bosni i Hercegovini i Srbiji i Crnoj Gori. U Makedoniji je politička kriza dovela do značajnog privrednog pogoršanja.

Još je izrazitija razlika kod industrijske proizvodnje. Podaci za Albaniju i Bosnu i Hercegovinu nedostaju, ali su sigurno izuzetno rđavi, a u ostalim zemljama jugoistočne Evrope industrijska proizvodnja je praktično prepolovljena u deceniji tranzicije. U zemljama srednje Evrope stanje je mnogo bolje, a u Poljskoj i Mađarskoj industrijska proizvodnja je doživela značajan uspon u procesu tranzicije. Takođe - to se ne vidi iz ovih podataka - u drugoj polovini devedesetih godina došlo je do oporavka u Hrvatskoj, dok se to za druge zemlje bivše Jugoslavije ne može baš reći.

Posebno zanimljivo je poređenje rasta izvoza. Samo od 1995. godine Češka, Slovačka i Poljska su povećale izvoz za oko dva i po puta, Mađarska za nešto manje od četiri puta, a Slovenija za nešto manje od dva puta. U jugoistočnoj Evropi je sličan rezultat postigla samo Rumunija, dok zemlje bivše Jugoslavije imaju znatno slabije rezultate. Može se, sa malo preterivanja, reći da je izvoz uglavnom stagnirao. Štaviše, za čitavu srednju Evropu bi se moglo reći da postaje region koji zasniva svoj privredni razvoj na rastu izvoza, dok je nedostatak konkurentnosti verovatno najvažnija karakteristika zemalja bivše Jugoslavije.

Konačno, kakav je uticaj različitih politika tranzicije? Ovde valja uporediti dve već pomenute strategije i potom neke razlike u primeni tih strategija.

Strategija koja se oslanjala na demokratiju omogućila je da tranzicija postane praktično najznačajniji politički cilj. To ne znači da je obezbeđen konsenzus ili da je nestala politička konkurencija, ali su ipak izbegnuti sporovi koji još dominiraju u političkoj javnosti u balkanizovanim zemljama. To je omogućilo i veoma brzo potpisivanje sporazuma o pridruživanju Evropskoj Uniji, koji sadrže obostranu obavezu da se radi na ispunjavanju uslova za puno članstvo.

Kada je reč o samoj tranziciji, tu je prvobitno verovanje da se ona može obaviti u veoma kratkom roku napušteno relativno brzo, jer je reč o procesu koji ne može baš previše da se ubrza. Ono što je moglo i moralo da se uradi brzo - liberalizacija i makroekonomska stabilizacija - to je i učinjeno. Sve ostale reforme su vodile računa i o oporavku proizvodnje i o konkurentnosti privrede. Usled toga, postoje velike razlike u tome šta se gde činilo, s obzirom da su problemi sa kojima su se ove zemlje suočavale bili različiti.

U zemljama bivše SFRJ, demokratizacija je odložena zarad balkanizacije, a reforme su više vodile računa o održivosti vlasti nego o održivosti tranzicije i posebno privredne aktivnosti. Usled toga, postoje povremeni izlivi reformske agilnosti, posle kojih sledi popuštanje populizmu. Slična politika u prvoj polovini devedesetih je koštala Bugarsku i Rumuniju mesta među novim članovima Evropske unije, a Hrvatsku kandidature za članstvo. U drugim zemljama bivše Jugoslavije cena je daleko veća, i još raste zato što je populizam i dalje veoma realna politička opcija.