| AUSTRIJA NA KORMILU EVROPE | |
Nova šansa za Balkan
Ako želimo da se politika proširenja Evropske unije nastavi i još više prilagodi potrebama Zapadnog Balkana, mi iz regiona moramo zajedno da pametno formulišemo i strpljivo ponavljamo naše potrebe i zahteve
Piše dr Jovan Teokarević
Austrijsko predsedavanje Evropskom unijom počinje u izuzetno važnom trenutku za ovu organizaciju, ali i za sve nas na Balkanu. Što se Unije tiče, njene članice su upravo za sobom ostavile godinu punu teškoća i nesporazuma, koja se u većini komentara ocenjuje kao “užasna”. U toku 2005. zaustavljen je ranije detaljno planirani proces ratifikacije Evropskog ustava, nakon dva neuspešna referenduma u Francuskoj i Holandiji. Na ruševinama ovog ambicioznog plana, koji je organizaciju dvadesetpetorice trebalo da institucionalni prilagodi produžetku proširenja, već pola godine zjapi opasni vakuum iz kojeg se ne može razaznati kuda se EU tačno kreće i šta želi da u budućnosti postane.
Takođe, tek na samom kraju godine, i posle mnogo natezanja, nađeno je samo privremeno rešenje za finansiranje Unije u narednom budžetskom periodu (2007-2013), a i ono mora još da bude potvrđeno u Evropskom parlamentu. Unutrašnje ekonomske krize u vodećim državama-članicama transformisale su se u rastuće negativno opredeljenje građana prema samoj Uniji, što je ugrozilo stabilnu podršku koju je evropski projekat imao u prethodnim decenijama.
Bliže briselskoj kapiji
Istovremeno, nama sa Balkana je stiglo puno dobrih vesti iz Brisela. Posle više godina neizvesnosti i izostanka uspeha, većina zemalja se popela stepenicu više u odnosima sa EU-om. U toku jeseni Turska i Hrvatska počele su pregovore o članstvu, SCG i BiH pregovore o sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju, a Makedonija je dobila status kandidata za članstvo. Pre svih ovih ohrabrujućih koraka, Bugarska i Rumunija su u proleće 2005. potpisale sporazume o pristupanju, koje se očekuje ili početkom 2007, ili godinu kasnije.
Ako se ta konsolidacija evropske perspektive za balkanske zemlje posmatra u kontekstu najvećeg proširenja Evropske unije sa deset članica u maju 2004, moglo bi da se kaže da je u jednom kratkom periodu ova organizacija postigla izuzetno puno. Svi pokazatelji govore da je to već obavljeno proširenje, kao i ovo naše koje je u toku, uspeh bez presedana u pretvaranju evropskog kontinenta u jedinstveni prostor stabilnosti, prosperiteta i bezbednosti, i to bez poražene strane i sa zanemarljivim troškovima koji se dugoročno višestruko isplate.
Austrija sada stupa na scenu u kojoj treba pomiriti dve strane – ili bolje, dva razumevanja – ovog jedinstvenog procesa velike, istorijske transformacije Evropske unije i Evrope. Sadašnji predsedavajući, kao i Finska koja preuzima tu ulogu u drugoj polovini godine, moraju da nađu način za postizanje konsenzusa među velikim brojem različito orijentisanih članica, kao i velikog broja nas aspiranata koji uporno kucamo na njihova vrata. To nije do kraja pošlo za rukom Velikoj Britaniji, koja je na kormilu dvadesetpetorke bila do kraja decembra, ali je ova zemlja trajno zadužila Balkan za približavanje briselskoj kapiji.
Austrija na svom dnevnom redu ima nekoliko ključnih tema koje se ne mogu zaobići: Ustav EU-a, dalje proširenje, kao i nepopularne ekonomske reforme za prilagođavanje globalizaciji. Što se Ustava tiče, teško da će neka zajednička odluka osim daljeg limba, moći da bude doneta u uslovima potpune polarizacije stanovišta – od onih koja tvrde da je Ustav potpuno i zauvek mrtav, do onih koji zagovaraju njegovu redukciju na minimalni korpus institucionalnih promena, i to bez njihovog overavanja na referendumima ili u nacionalnim parlamentima. Povećavanje kompetitivnosti evropskih privreda je jednako komplikovano i ostaće verovatno, kao i do sada, zadatak i mnogih budućih šestomesečnih predsedavanja.
Zajedničko talasanje
Zato je možda upravo sudbina daljeg proširenja ona tema povodom koje Austrija može da da najveći doprinos, ili bi bar to trebalo da uradi, iz naše perspektive. Zbog svoje velike ekonomske uloge, ali i geografske i istorijske bliskosti sa Balkanom, kao regionom iz kojeg će doći svi do sada planirani novi članovi Evropske unije, Austrija ima veće šanse nego mnoge druge države da produži i kreativno dopuni realnu evropsku perspektivu koja je formulisana na solunskom samitu u junu 2003 – one godine kada su Unijom predsedavale dve po mnogome slične države, Grčka i Italija.
Ona će, međutim, moći da ostvari ovu ulogu samo ukoliko joj u tome pomognu same balkanske države. Ako želimo da se politika proširenja Evropske unije nastavi i još više prilagodi potrebama našeg regiona, mi iz regiona moramo zajedno da pametno formulišemo i strpljivo ponavljamo naše potrebe i zahteve. To se mora uraditi odmah, pre predviđenog martovskog sastanka ministara spoljnih poslova Unije, na ovu temu, u Salcburgu. I vladin i nevladin sektor sa Balkana su već jednom – u pripremama za solunski sastanak pre tri godine - pokazali da su sposobni za ovako nešto. Moramo to ponoviti i sada, u novim okolnostima, veoma ambiciozno i bez obzira na sve obeshrabrujuće signale i poruke koje nam se šalju. Talasajmo, dakle, zajedno, dokazujući da je puna evropeizacija Balkana, koja podrazumeva i članske karte Evropske unije, jedina dobra opcija i za nas i za Evropu.
Autor je docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i
direktor Beogradskog centra za evropske integracije (BeCEI)
Evropski forum br. 1. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme
br. 786 od 26. januara 2006. |
|