Kako stoji naša evropska opcija posle decembarskih parlamentarnih izbora u Srbiji? Ona se trenutno suočava sa nekoliko vrsta izazova. Najvažniji među njima su promenjeni odnosi političkih snaga, idejna heterogenost skupštinske većine i nemogućnost brzog ekonomskog oporavka. Što se prvog izazova tiče, uspeh Srpske radikalne stranke, kao sada najjače parlamentarne stranke, bio je najčešća tema mnogobrojnih stranih i domaćih postizbornih komentara. Najčešće se čulo da su nacionalisti (računajući tu, osim radikala, i neke partije većinskog "demokratskog bloka") ponovo prevagnuli u Srbiji, a da su "evropejci" marginalizovani, i to posle relativno kratkog i nedovoljno uspešnog trogodišnjeg suprotnog trenda u srpskoj politici.

Protestno glasanje

Pre će biti, rekao bih, da je nastavljena tradicija glasanja "protiv" a ne "za", a u prilog protestnom glasanju išlo je u poslednje vreme mnogo neuspeha dosadašnje vlade, ali i nedostatak ubedljive konkurentske reformske strategije pro-evropskih političkih snaga. Jednako je, čini mi se, tačno da je krajem decembra 2003. u Srbiji na neki način razbijeno ogledalo koje nam je dosad umesto stvarnog stanja nudilo iluzije, a one su godile i nama i Evropi. Sada se i mi i oni moramo privikavati na stvarnost koja, naravno, nije laka, ali nije ni jedina moguća stvarnost Srbije.

Uprkos zabrinjavajućem porastu popularnosti partija starog režima, potpuni anti-evropski otklon ipak nije nadvladao ovog puta, niti je većinska Srbija glasala za partijske liste na čijem su čelu bili haški zatvorenici. Jedan broj građana koji je glasao za SRS i SPS veruje da njihov politički izbor nije u sukobu sa evropskom opcijom naše zemlje, ali spojiti te dve stvari nije ni lako ni brzo. Teško je proceniti i ko je evropski orijentisan, najverovatnije manji deo od one fantastične tročetvrtinske većine koja podržava ulazak u EU, po istraživanjima od pre samo nekoliko meseci. Buduća vlada bar tu zna na čemu je, a neizbežna povećana odgovornost svake od političkih partija biće jedan od najvažnijih oslonaca realne evropske politike. Ne treba zaboraviti ni da će, kao i u drugim zemljama, u istom pravcu delovati i otrežnjujuće iskustvo prvog izbornog poraza prve demokratske i reformističke opcije u Srbiji.

Heterogenost i populizam

Veći problem je idejna heterogenost buduće skupštinske većine, što će - ako ta grupacija i njena vlada opstanu - vremenom najverovatnije postajati sve očiglednija. Srbija ne ide samo u susret uobičajenim problemima tranzicije, sposobnim da rasklimaju i mnogo kompaktniju koaliciju, već se sledeće godine približava pravom minskom polju razrešenja dvostrukog kosovsko-crnogorskog čvora. Tu već ni saglasje (samo) unutar vladajuće koalicije neće biti dovoljno, a isto važi i za poslove kao što su donošenje ustava Srbije ili raskid sa vaninstitucionalnim vođenjem politike.

U uobičajenom predizbornom preterivanju u obećanjima tu suštinsku idejnu raznorodnost je, da stvar bude još gora, u drugi plan potisnuo populizam kao zajednička odlika svih koji su se za skupštinske mandate nadmetali. Laka rešenja nuđena za teške probleme bila su, naravno, neminovno s druge strane tržišnih reformi (koje ova zemlja jednostavno ne može izbeći ni zbog sebe ni zbog dalje evropske integracije). Zbog nedovršenih reformi prethodne vlade, kao i zbog same logike reformi, ne treba se iznenaditi ako izborni pobednici budu prinuđeni da nastave mnogo radikalnije istim putem kao i njihovi prethodnici, ali sada bogatiji i za dodatnu pouku koja kaže da svako dalje odlaganje samo poskupljuje reforme.

Da li je Evropa ružna reč?

Takmičenje u populizmu je iz izborne ponude u ozbiljnom smislu odstranilo i temu evro-atlantskih integracija naše zemlje, o čemu je retko ko nešto hteo bilo da kaže, bilo da sluša. Evropa nije baš postala ružna reč kao u toku prošle decenije, ali je očigledno snaga njene privlačnosti u ovom trenutku nedovoljna da većinu birača motiviše na dalje kratkoročne žrtve zarad kasnijeg eventualnog dugoročnog boljitka. Delimično i krivicom Evropske unije, Evropu danas mnogi poistovećuju ne sa kontekstom za zaštitu i promociju sopstvenih interesa, niti sa vizijom koju bismo mogli da delimo sa skoro pola milijarde ljudi na Starom kontinentu, već sa kratkovidom politikom neprekidnog uslovljavanja.

Mnogi građani su pojmovima "Evropa" i "reforme" dodali sve što ih tišti, a to su pre svega bila neispunjena očekivanja od brzog popravljanja životnog standarda. Ne samo da se većini ljudi to dosad nije desilo, već - prema procenama svih ekonomista - iz mnogo razloga nema šanse da se uskoro desi.

Sva je prilika da će nam zato biti potrebna mnogo veća podrška i pomoć Evropske unije nego dosad, upravo u trenutku kad je vrednost naše evropske opcije devalvirala na međunarodnim političkim berzama. Čak i ako Brisel bude popustljiviji u očekivanjima od nas, čemu se nadamo, teško da će biti u stanju da posveti veliku energiju i puno para gaseći naše požare i prišivajući naše rasparane šavove. Unija će narednih meseci i godina morati uporedo da se navikava na deset novih članova, da se u hodu institucionalno preobražava spremajući se za budućnost, ali i da se bavi drugim vanevropskim regionima u kojima naši sadašnji problemi izgledaju minorno.

Istovremeno, donacije iz inostranstva definitivno presušuju, a svaki naredni korak u evropskoj integraciji zahtevaće i stvari koje se teško mere novcem, kao što su vladavina prava ili stabilne institucije, ali i osetno poboljšanje privrednih prilika. Ničeg specifičnog u tome nema, ničeg različitog u odnosu na druge zemlje u okruženju. Ako one, uprkos svemu, ipak idu dalje, oslanjajući se na evropsku opciju, zašto bismo mi radili drugačije?