Od kraja osamdesetih godina do danas, irska privreda je rasla znatno brže nego bilo koja druga u Evropskoj uniji, a i brže nego sve druge razvijene privrede u svetu. Osamdesetih godina prošlog veka njen dohodak po glavi stanovnika je bio oko 60 odsto britanskog, a sada ga je nadmašio. Irska je doživela gotovo potpunu transformaciju: od agrarne i zemlje emigranata postala je visoko razvijena industrijska zemlja koja uvozi radnu snagu. Kako je stvoreno irsko čudo? Kakva je tu uloga Evropske unije? O tome, naravno, postoje različita mišljenja i objašnjenja, ali gotovo sva ističu tri značajna činioca: stvaranje jedinstvenog evropskog tržišta, priliv stranih investicija i odgovornu fiskalnu politiku. Ovde će oni biti razmotreni redom, a onda će nešto biti rečeno o mogućim poukama za privrede kao što je srpska.

Otvorenost: Ekonomisti neprestano raspravljaju o prednostima i nedostacima liberalizacije tržišta, posebno o značaju otvorenosti jedne privrede, pod čime se podrazumeva velika uloga spoljne trgovine. Evropska unija je zasnovana na liberalnom shvatanju da je pristup velikom tržištu važan podsticaj privrednog rasta, posebno kada je reč o malim zemljama. S tim na umu, stvoreno je jedinstveno tržište koje bi, u načelu, trebalo da omogući slobodnu razmenu robe, usluga, kapitala i rada. Ova liberalizacija bi trebalo da pogoduje malim privredama, zato što omogućava njihovim preduzećima brzi rast i veći obim proizvodnje, jer nisu ograničena malom unutrašnjom tražnjom i izloženija su konkurenciji. Nema sumnje da je irska privreda doživela značajne strukturne promene upravo kao posledicu stvaranja jedinstvenog tržišta Evropske ekonomske zajednice. Tako je 1960. godine izvoz činio 30 odsto bruto domaćeg proizvoda Irske, da bi krajem devedesetih godina prošlog veka porastao na 75 odsto. Na taj način, irska privreda je postala jedna od najotvorenijih u Evropi (gde su male privrede po pravilu veoma otvorene, to jest izvoze više od 50 odsto svoje proizvodnje).

Izmenjena je, takodje, struktura izvoza. Dok je ranije Irska uglavnom izvozila poljoprivredne proizvode, sada dominiraju industrijski proizvodi a među njima najzastupljeniji su oni sa odlučujućim udelom visoke tehnologije. Značajnu ulogu je odigrala takozvana nova privreda, dakle ona koja ima veze sa informatičkom tehnologijom, bilo da je reč o proizvodnji programa ili mašina, ali takođe i proizvodnja medicinske opreme i mnoge druge industrijske grane koje se zasnivaju na modernoj tehnologiji. Irska je primer privrede koja se modernizuje preskačući neke faze industrijalizacije, koncentrišući se na najmodernije i najsavremenije industrije. Ovo bi, naravno, bilo veoma teško ostvariti kada ne bi postojao neograničeni pristup velikom evropskom tržištu.

Dakle, otvaranje irske privrede - omogućeno stvaranjem jedinstvenog tržišta Evropske unije - jedan je od najznačajnijih činilaca njenog brzog rasta u poslednjih petnaestak godina.

Strana ulaganja: Rasta nema ako nema ulaganja, a u irskom slučaju strana ulaganja su bila od odlučujućeg značaja. Najveći deo stranih ulaganja je došao iz Sjedinjenih Država. Zašto je do toga došlo? Delimično opet zato što se otvorilo jedno veliko, evropsko, tržište. Naravno, investitori su mogli da idu i u druge zemlje. I zaista, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina došlo je od velikog porasta - gotovo deset puta - američkih ulaganja u zemlje Evropske unije. Zanimljivo je poređenje Irske i Velike Britanije, jer američki investitori tradicionalno najviše ulažu u Britaniju. U poslednjih 20 godina prošlog veka udeo američkih ulaganja u Veliku Britaniju se uglavnom nije menjao, dok je irski udeo povećan gotovo pet puta.

Razlozi za ovakvo ponašanje američkih investitora, koji se najčešće navode, svode se na obrazovanu a relativno jeftinu radnu snagu, nisku poresku stopu na profite i značajna ulaganja u infrastrukturu, kako fizičku tako i institucionalnu. Ključni uslov za ubrzani rast je kvalitet ljudskog kapitala. U uslovima kada je, recimo, obrazovanost ista u razvijenijoj i u manje razvijenoj državi, ova druga ima prednost ukoliko je jeftinija. Ako se tome doda i niži poreski teret i razvijene institucije, jasno je da će takva zemlja biti privlačna za investitore. To valja povezati sa dostupnošću evropskog tržišta, koje je nesumnjivo bilo od velikog značaja, jer su strane kompanije izvozile oko 90 odsto svoje proizvodnje.

Irska se, dakle, oslonila na strana ulaganja i na strane kompanije kako bi iskoristila svoje komparativne prednosti - u ljudskom kapitalu i institucionalnoj uređenosti.

Odgovorna fiskalna politika: Pored liberalizacije trgovine i ulaganja, Irska je značajno korigovala svoju fiskalnu politiku. Kao što se vidi na slici 1, rast budžetskog deficita je obuzdan i krajem devedesetih je prešao u suficit (minus deficit je suficit). Udeo javnih rashoda u BDP-u je smanjen i sada je među najmanjima u razvijenim zemljama. Ovo relativno smanjenje javne potrošnje nije išlo u potpunosti na račun javnih ulaganja, već su ona bila usmerena u opravdane razvojne ciljeve, a ne u državne monopole ili u subvencije privatnom sektoru.

Ovde se s pravom ukazuje na značaj koji su imali strukturni fondovi Evropske unije. Naime, u času kada je Irska sprovela svoje fiskalno prilagođavanje, fondovi Evropske unije - koji su i inače najviše usmereni na infrastrukturu, obrazovanje i institucionalni razvoj - omogućili su da se ono ne izvrši na račun nepohodnih javnih ulaganja. Neposredni doprinos ovih fondova privrednom rastu nije bio naročito veliki, ali je posredni uticaj na razvoj bio verovatno znatno veći.

Pouke za zemlje u tranziciji: Kada se pogledaju rezultati irskog razvoja u poslednjih petnaestak godina, oni su zaista impresivni. Stopa rasta je bila u proseku iznad 5 odsto, fiskalna ravnoteža je uspostavljena, trgovinski i bilans tekućeg racuna su iz deficita prešli u suficit, a pritom su smanjene i inflacija i nezaposlenost (slika 3). Izvršena je značajna preraspodela između javne i privatne potrošnje, u korist ove druge. Ovo je, uz snažan rast, omogućilo drastično smanjenje javnog duga, koji je na početku bio iznad 100 odsto BDP-a, a sada je tek nešto iznad 30 odsto. Konačno, u periodu snažnog rasta, nije povećan samo broj zaposlenih, već i broj onih koji se doseljavaju u Irsku (premašivši one koji se iseljavaju), što je istorijska promena za tradicionalno iseljeničku zemlju.

Irski primer je pun pouka za sve zemlje u tranziciji, kao i za sve balkanske zemlje, a posebno za Srbiju. One su male, neliberalizovane, sa velikim makroekonomskim neravnotežama i sa stalnim iseljavanjem ljudi. Pored toga, političke elite su sklone protekcionizmu, državnom intervencionizmu i zaziru od stranih ulaganja. Naravno, one su i znatno nerazvijenije nego što je Irska bila. Ta se nerazvijenost ogleda i u značajnom gubitku ljudskog kapitala i u nedovoljnoj institucionalnoj izgrađenosti. Neki smatraju da je to razlog da se ne zagovara liberalizacija. Nasuprot tome, moglo bi da se tvrdi da je ona utoliko neophodnija, naravno zajedno sa drugim elementima irske strategije razvoja.

Jedna dobra posledica liberalizacije, koja ne mora odmah da bude uočljiva, jeste u značajnoj promeni privredne strukture. Zemlja ne može da bude razvijena ukoliko ne liči na razvijene zemlje. Njena struktura proizvodnje mora da sadrži razvijene industrijske i uslužne grane. Naravno, ukoliko je reč o maloj privredi, ona mora da se specijalizuje, znači ne može da proizvodi sve što proizvodi neka veća privreda. Ali je jasno da ne može da zasniva svoj razvoj samo na jeftinoj i neobrazovanoj radnoj snazi.

Iz ovoga sledi potreba da se ulaže u obrazovanje, a takođe i u moderne institucije i u modernu infrastrukturu. Ovome mogu da pomognu programi Evropske unije, ali oni nisu od odlučujućeg značaja. Mnogo je važnije da je zemlja integrisana ili bar na jasnom putu integracije u Evropsku uniju. Tada će nivo stranih ulaganja biti određen mogućnostima koje pruža evropsko tržište, a ne tržište male, nerazvijene zemlje. Jer je jasno da je ubrzani razvoj veoma teško ostvariti ukoliko se ne zasniva na snažnom rastu izvoza.

Konačno, važna je uloga države, a posebno njena fiskalna politika. Nisu sve makroekonomske neravnoteže uzrokovane fiskalnim problemima, ali su sve naslonjene, na ovaj ili onaj način, na njih. Irski primer pokazuje i da je poremećaj tržišta rada značajno povezan sa velikim državnim sektorom. Zajedno sa kontrolom javnih rashoda, Irska je prešla i na sistem socijalnog sporazuma, čime je uspela da uspostavi kontrolu nad rastom plata i troškova rada.

Naravno, irski model nije lako imitirati. Ipak, kako se vidi iz primera zemalja u tranziciji, jedan uslov nije tako teško ispuniti: reč je o stranim ulaganjima. U gotovo sve uspešnije zemlje srednje Evrope, i one baltičke, uloženo je veoma mnogo. Nema razloga zašto ne bi bilo tako i u balkanskim zemljama. Da bi to postalo stvarnost, potrebna je uverljiva strategija integracije u Evropsku uniju i razvoj koji vodi računa o makroekonomskoj ravnoteži.

Autor je istraživač u Bečkom institutu za međunarodna
ekonomska istraživanja (WIIW) i član Saveta BeCEI-a