Čovek sa vizijom

Priča o Konradu Adenaueru istovremeno je i svedočanstvo
o oblikovanju posleratne Nemačke i stvaranju nove Evrope

Bilo je to vreme pobede i poraza, radosti i ogorčenja, ponosa i stida. Bilo je to vreme rađanja nove Evrope na krhotinama starih saveza i mladih prijateljstava među državama, narodima, partijama, političarima. Veliki rat je završen, počela je obnova i preraspodela moći. Nacionalni lideri su pred sobom sada imali drugačiji zadatak: da pomire dojučerašnje neprijatelje s bojnog polja i ponude im zajedničku viziju evropske budućnosti. Kako će ona izgledati?

Robert Šuman, Žan Mone, Vinston Čerčil, Luiđi Einaudi, De Gol, De Gasperi, Konrad Adenauer. posle sloma nacizma videli su pred sobom snažnu Evropu, ujedinjenu u miru i ekonomskom napretku, i sredinom četrdesetih godina prošlog veka učinili prve korake da tu ideju i ostvare. Napor je bio dvostruki, jer je istovremeno trebalo obezbediti nacionalni konsenzus u sopstvenoj zemlji, i podršku u ostalima.

Posebno je osetljiva bila situacija u poraženoj i podeljenoj Nemačkoj. Ona je, doduše, ostala sa ove strane "gvozdene zavese", u takozvanom "slobodnom svetu", ali time je bio rešen tek deo problema. Kako se postaviti prema SAD i SSSR-u? Koji ekonomski model odabrati? Kakav će partijski sistem omogućiti političku konsolidaciju zemlje?

Političar ispred pesnika

Konrad Adenauer, bivši gradonačelnih Kelna (koga su nacisti smenili i poslali u logor), kancelar SR Nemačke (od 1949. do 1963.), osnivač i vođa nemačke Hrišćansko-demokratske stranke, opredelio se za takav razvoj zemlje, koji će je ne samo ekonomski oporaviti i uvesti u "evropsku porodicu naroda", već je učiniti jednim od stožera nove Evrope.

Zato, u stvari, i nije iznenađenje što je upravo ovaj smireni, misaoni čovek, sposobni državnik i tolerantni političar odan hrišćanstvu i "evropskoj ideji" na nedavnoj anketi među svojim zemljacima proglašen za "najvećeg Nemca" u istoriji. Po broju glasova koje su mu dali gledaoci nemačke državne televizije, Adenauer je popularnošću (doduše, najviše među Zapadnim Nemcima, dok su Istočni mahom birali Karla Marksa) nadmašio besmrtnike kao što su pesnik Johan Volfgang Gete, kompozitor Ludvig van Betoven, teolog Martin Luter i naučnik Albert Ajnštajn ili savremenike poput fudbalera Franca Bekenbauera i reli-vozača Mihaela Šumahera. Adolf Hitler se nije nalazio na listi stotinak ponuđenih imena.

Ujediniteljska evropska ideja

"Istorija sveta je zbir svega onoga što se moglo izbeći", rekao je jednom prilikom Konrad Adenauer. I zaista, on se celog života trudio da njegova zemlja izbegne (nove) greške koje bi je skupo koštale, kao što je već bio slučaj u prošlosti - kaže dr Bernard Lamers, direktor "Konrad Adenauer fondacije" u Beogradu.

-Naime, i u posleratnoj Nemačkoj, kao i u drugim zemljama pre i nakon Adenauerovog vremena (a verujem da se tu može ubrojati i Srbija posle Miloševića), iza "mračnih perioda" sledili su vedriji dani obnove, pomirenja i izgradnje novog društva. Pojavile su se ozbiljne, odgovorne, dobronamerne ličnosti, političari koji su želeli da doprinesu napretku svoje zemlje. Na žalost, svaki od njih je imao sopstvenu ideju o tome kako da to ostvari, i nije bio spreman da razmotri i drugačije viđenje (podseća li vas to na nešto?).

Adenauer je, međutim, razumeo da treba naći zajednički jezik za te različite političke stavove. Shvatio je da bi bilo dobro okupiti građane oko nekoliko velikih, jakih partija, umesto dopustiti da budu rastrzani između mnoštva malih (kao što je bilo između dva svetska rata) jer bi se tako opet moglo dogoditi da se među njima najednom uzdigne ona najekstremnija. Naročito je bilo važno ne dopustiti da u takvoj političkoj konfiguraciji, sa teškim nasleđem izgubljenog rata i izgubljenog međunarodnog ugleda i pitanjem odgovornosti i krivice za nacističke zločine počinjene "u ime nemačkog naroda", građani ostanu pasivni, ne želeći čak ni glasanjem da utiču na sudbinu svoje zemlje (sada ću se uzdržati od daljih poređenja)- primećuje dr Lamers.

Pomirenje i ujedinjenje

Konrad Adenauer se svesrdno zalagao za "evropsku ideju" i Nemačku u okrilju čvršće zajednice evropskih država, a protiv politike izolacionizma. Bio je inicijator nemačko-francuskog pomirenja, duboko verujući da je to "novo prijateljstvo" uslov za novu Evropu, koju je pre svega video kao političko, a ne kao vojno savezništvo. U jednom intervjuu on je rekao:

"Osnovno pitanje je Evropa. Ujedinjena Evropa bi predstavljala apsolutnu nužnost i bez sovjetske pretnje. Evropske nacionalne države još imaju svoju prošlost, ali nemaju nikakvu budućnost. To važi kako na političkom, tako i na ekonomskom, a naročito na socijalnom planu. Nijedna evropska zemlja sama za sebe i samo sopstvenim snagama ne može da garantuje narodu željeni standard."

Mnogi sunarodnici su mu zamerali da je, u ime tih ciljeva, odustao od zahteva za ujedinjenjem Nemačke. Ali, on je bio vizionar: predvideo je da će se Nemačka lakše ujediniti u ujedinjenoj Evropi. Zato je priča o Konradu Adenaueru i njegovom dobu istovremeno i svedočanstvo o oblikovanju posleratne Nemačke i stvaranju nove Evrope.

Srpski "najevropljani" Evropska kuća Čukarica i Evropski pokret u Srbiji (EPUS) od 2000. godine dodeljuju plaketu Najevropljanin za uspešan rad usmeren ka bržoj i svestranijoj integraciji naše zemlje u Evropu. Dosadašnji dobitnici su Zoran Alimpić, predsednik SO Čukarica, Živan Saramandić, operski prvak, Predrag Koraksić Koraks, karikaturista (2000), Miroljub Labus, Nebojša Čović, Marija Bogdanović, rektor Beogradskog univerziteta (2001), Dragoljub Mićunović, Jovan Ćirilov, Božidar Delić i Jelica Minić (2002), Zoran Dinđić (posthumno), Vladimir Gligorov, Goran Marković, reditelj i Jasmina Knežević, osnivač Belmedica (2003). Još jedna nagrada koju dodeljuje EPUS u saradnji sa Međunarodnim evropskim pokretom je Doprinos godine Evropi . Prvi nosilac ovog prestižnog međunarodnog priznanja je Goran Svilanović kome je nagrada dodeljena 2002. godine, a 2003. godine dobitnik priznanja bio je Duško Lopandić, direktor Direkcije za EU u Ministarstvu spoljnih poslova SCG

BeCEI