Verujem da je politički razvoj u Jugoslaviji jasno pokazao da budućnost lezi u saradnji sa Evropskom unijom i konačnim uključenjem u nju...
Romano Prodi
 
   
 
Vladimir Tojagić - Hrvatska na putu ka Evropskoj Uniji
Pokušaj bekstva sa Balkana
Hrvatska se nada da bi, umesto "u paketu" sa ostalim zemljama Zapadnog Balkana, mogla da pristupi EU ranije, odnosno 2007. godine kad i Rumunija i Bugarska
  

Hrvatski Sabor:

Utvrđuje da je ulazak Republike Hrvatske u punopravno članstvo u Europskoj uniji strateški nacionalni cilj kojem će u daljnjem djelovanju Hrvatski sabor davati punu i stalnu potporu.

Potvrđuje svoju opredijeljenost da se uključivanje Republike Hrvatske u Europsku uniju treba temeljiti na individualnom pristupu i postignućima.

Ističe da je Republika Hrvatska po svom nasljeđu, kulturi i geopolitičkom položaju dio srednjoeuropskog, mediteranskog kruga i želi aktivno i svestrano pridonijeti naporima međunarodne zajednice i Europske unije na postizanju i uspostavljanju političke stabilizacije i trajnog mira u jugoistočnoj Europi.

 
Iz Rezolucije Hrvatskog sabora, 18.12.2002.
Zvanični odnosi između Zagreba i Brisela uspostavljeni su 15. januara 1992. godine, kada je Evropska unija priznala Republiku Hrvatsku kao suverenu i nezavisnu državu. Već je prva hrvatska vlada izrazila jasnu želju za približavanjem Evropi i istakla evropsku integraciju zemlje kao spoljnopolitički prioritet broj jedan. Međutim, ratno okruženje i tadašnja vlast nikako nisu išli na volju čelnicima Evropske unije, tako da su u dugom osmogodišnjem periodu odnosi retko pomerani sa mrtve tačke. Iako je Hrvatska dobijala najrazličitije vrste pomoći od EU, o pregovorima o članstvu nikada nije bilo ni reči, barem ne u Briselu.
Tek u maju 1999. godine, kada je Evropi postalo jasno da se problematični region bivše Jugoslavije ne može izolovati i posmatrati samo kao buduće dobro susedstvo ujedinjene Evrope, iniciran je proces stabilizacije i pridruživanja, novog hokus-pokus plana približavanja pet zemalja jugoistočne Evrope (Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije i Srbije i Crne Gore) zapadnom delu kontinenta.
Hrvatska vlast nije imala drugog izbora već da pristane na ponuđeno, iako je nezadovoljna, što je "kao srednjoevropska i mediteranska zemlja ubačena u isti koš sa susednim Balkanom". Sredinom februara 2000. godine, nakon pobede opozicije na izborima, uspostavljena je zajednička konsultatitva radna grupa Hrvatske i Evropske unije koja je imala za cilj da pripremi teren za izradu studije o izvodljivosti. Već 24. maja iste godine Evropska komisija dala je zeleno svetlo za otpočinjajne pregovora o ugovoru o stabilizaciji i pridruživanju Hrvatske Evropskoj uniji. Nakon nešto manje od godinu dana, sporazum je parafiran u Briselu, a 29. oktobra 2001. godine i potpisan u Luksemburgu. Hrvatski sabor, Evropski parlament, Savet ministara EU i parlamenti jednog broja država članica do danas su ratifikovali taj sporazum kojim Hrvatska postaje pridruženi član Evropske petnaestorice.
Trgovinske povlastice
Najveći deo ovog preferencijalnog sporazuma odnosi se na trgovinsku saradnju. Njegovim potpisivanjem, EU je, uz određene manje izuzetke, jednostrano liberalizovala svoje tržište za proizvode poreklom iz Hrvatske. Činjenica da preko 55 odsto hrvatskog uvoza i izvoza biva obavljeno baš sa zemljama članicama Unije, daje ovom sporazumu prvorazredni značaj. Hrvatska se, za uzvrat, obavezala da će u prelaznom periodu od tri do šest godina u potpunosti otvoriti svoje tržište i lišiti robu poreklom iz zemalja petnaestorice uvoznih dažbina.
Ugovor sa EU obavezuje Hrvatsku da sa svim zemljama potpisnicama sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju uspostavi široku regionalnu saradnju, nalik onoj na kojoj se zasniva Evropska unija. Ona obuhvata slobodno kretanje robe, usluga i ljudi, kao i saradnju na nivou različitih državnih ustanova i institucija. Sama regionalna saradnja za Brisel ima veoma veliki značaj. Originalna je zamisao da se kroz nju, a na zajedničkom putu ka ujedinjenoj Evropi, zakopaju ratne sekire i nastavi putem dobrosusedstva u ovom delu sveta. Time bi Balkan konačno prestao da bude bure baruta i postao perspektivan evropski region.
Hrvatska je za sprovođenje sporazuma u toku pregovora dobila prelazni period od šest godina, dok je za Makedoniju (pored Hrvatske, za sada jedinu potpisnicu sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju) predviđen čak desetogodišnji period tranzicije. Za Zagreb je to predstavljalo jasan znak da Brisel računa na Hrvatsku kao sposobnu zemlju predanu procesu priključenja Uniji. U prilog tome, mr Neven Mimica, ministar za evropske integracije u Vladi Hrvatske, tvrdi da je zemlja u proteklih godinu dana sopstvenom aktivnošću već ispunila polovinu posla predviđenog šestogodišnjim planom.
Da bi ubrzao priključivanje zemlje "briselskom klubu", Sabor Republike Hrvatske doneo je krajem prošle godine rezoluciju o pristupanju zemlje Evropskoj uniji, kojim se pored potvrde da je evropska integracija prioritet hrvatske diplomatije, podstiče hrvatska Vlada da do kraja februara 2003. preda zvaničnu molbu za članstvo u Uniji. S druge strane, Žak Vunenberger, šef delegacije Evropske komisije u Hrvatskoj, krajem prošle godine poručio je zvaničnicima u zemlji da ne požuruju sa molbom za članstvo, jer "Unija nije spremna za novi talas proširenja".
Čekajući susede
Pred Hrvatskom je ipak još mnogo prepreka koje usporavaju a ponekad i dovode u pitanje dalju integraciju zemlje u Evropsku uniju. Od političkih problema je tu pre svega saradnja sa Haškim tribunalom. Iako se mnogi u Hrvatskoj pitaju "odakle nekom uopšte ideja da pravi presedan i sudi čelnicima pobedničke vojske?", jasno je da, dokle god se ne ispune svi zahtevi međunarodne zajednice, Hrvatska može da zaboravi na ozbiljniju podršku Brisela za ulazak u EU.
Hrvatska ima najviši nivo bruto nacionalnog dohodka po stanovniku (od oko 4500 dolara po nekim procenama), ili više nego duplo, u poređenju sa ostalim zemljama obuhvaćenim procesom stabilizacije i pridruživanja, ali to je i dalje manje od polovine od onoga što imaju Grčka ili Portugalija, najnerazvijenije države članice Evropske unije.
Samit Evropske unije u Solunu, koji će se održati u junu ove godine, za zemlje zapadnog Balkana mogao bi biti isto što je za zemlje centralne i istočne Evrope bio samit u Kopenhagenu pre deset godina, kada su im vrata Unije širom otvorena. Osnovno pitanje je, međutim, da li će Evropska unija nastaviti regionalni pristup prema zemljama jugoistočne Evrope, što bi značilo da će zemlje Zapadnog Balkana ući u EU u paketu, ili će krenuti sa individualnim tretmanom svake zemlje ponaosob, što se zasad čini malo verovatno.
Činjenica da je Bugarskoj i Rumuniji odložen ulazak u Uniju, te određena 2007. kao godina priključenja, predstavlja glavni adut hrvatske diplomatije. Želja Hrvatske da se što bržim priključenjem Evropskoj uniji otrgne od ostalih balkanskih suseda, politički i ekonomski znatno nestabilnijih zemalja regiona, upravo je i dovela do već pomenute rezolucije Hrvatskog Sabora. Hrvatska bi želela da dobije status zemlje kandidata i 2004. godine počne pregovore o članstvu, kako bi ih završila do kraja 2006. To bi otvorilo vrata Hrvatskoj da zajedno sa Bugarskom i Rumunijom, po planu EU, uđe na velika vrata Brisela početkom 2007. godine.
Ovaj plan je nerealan po nekoliko tačaka. Pre svega, 2007. godina kao takva predstavlja samo imaginaran datum dat Bugarima i Rumunima kao znak da Evropska unija i dalje misli na njih. Najveći deo posla oko prvog proširenja na istok ostaje da bude obavljen tek po samom pristupanju već prihvaćenih deset zemalja Uniji.
Pored toga, vreme potrebno za pregovore koje je zvanični Zagreb predvideo, u trajanju od svega tri godine, bio bi rekord u dosadašnjim pregovorima o članstvu u Evropskoj uniji. Sa prvih šest zemalja iz sadašnje grupe kandidata (Češka, Estonija, Kipar, Mađarska, Poljska i Slovenija) pregovori se obavljaju još od 1999. godine, i tek treba da budu okončani tokom narednih nekoliko meseci.
Mnogo je, dakle, realnije očekivati nastavak regionalnog pristupa, koliko god on bio nelogičan i nepravedan, po kojem bi Hrvatska, mada mnogo spremnija za članstvo u Uniji od Albanije ili, recimo, Bosne i Hercegovine, morala da sačeka da i njeni balkanski susedi "sazru" za prijem u Evropsku uniju.
   
 
Autor je student Evropskog univerziteta za internacionalni menadžment i biznis i Beogradske otvorene škole
 
Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME broj #630 od 30. januara 2003.