home povratak         Verujem da je politički razvoj u Jugoslaviji jasno pokazao da budućnost lezi u saradnji sa Evropskom unijom i konačnim uključenjem u nju... Romano Prodi
	Prof. Vladimir Gligorov - Nestandardni model pridruživanja Evropskoj Uniji
	Budućnost zakasnele integracije U ovom tekstu ukazujem na tri uslova za integraciju Zapadnog Balkana u EU: jačanje političkih ustanova i instrumenata integracije i legitimnost pregovarača. S obzirom na karakter ovih uslova, teško je očekivati da će proces integracije regiona teći veoma brzo       Srbija i Crna Gora, kao i ceo takozvani Zapadni Balkan kasne sa integracijom u Evropsku Uniju. Da li ce doći do ubrzanja zavisi od nekoliko stvari, od kojih ću izdvojiti tri: rešavanje bezbedonosnih problema, izmene u postojećoj strategiji integracije i efikasnost u pregovaranju. Budući da se u Srbiji, i na nekim drugim mestima, još raspravlja o teritorijama, i s tim u vezi se špekuliše o eventualnom stavu Evropske unije, potrebno je istaći da je evropska integracija proces koji bi trebalo da zameni sporove oko teritorija. Zato ne bi trebalo očekivati podršku Unije za ideje o prekrajanju granica, posebno ne za neku "trgovinu teritorijama". Ovaj načelan stav - integracija, a ne sukobi oko teritorija - na Balkanu se suočava sa dva problema. Jedan je u proliferaciji političkih entiteta koji nisu države, a drugi je u neprimenljivosti uobičajenog redosleda pridruživanja Evropskoj Uniji. Integracija i teritorije Da samo nabrojim političke entitete koji imaju neke elemente državnosti, ali se ne mogu smatrati suverenim državama u punom smislu te reci. To su: Srbija i Crna Gora, a i njihova nova zajednica; Federacija Bosne i Hercegovine i Republika Srpska, a i sama Bosna i Hercegovina; Kosovo. Postoje i naselja koja su ili u posebnom statusu ili su izvan kontrole (Brčko, Kosovska Mitrovica, Šipkovica). Postoje i nepriznati entiteti (Herceg-Bosna) ili entiteti čijem se stvaranju teži (na Kosovu i u Makedoniji). Postoje i teritorije ili krajevi koji nisu pod punom kontrolom nijedne političke vlasti. Evropska unija teži da razvije funkcionalnost ovih političkih entiteta, ne obazirući se u prvom redu na njihovu suverenost i nudeći im u zamenu integraciju u Uniju. Nezavisno od pitanja da li je to uopšte moguće, jasno je, međutim, da se u mnogim slučajevima ostvarenje suverenosti na određenim teritorijama smatra važnijim od evropske integracije. A to podrazumeva latentne sporove oko teritorija, što stvaranje svih tih entiteta i potcrtava. Pored političkog provizorijuma koji karakteriše značajan deo Balkana, Evropska unija se suočava sa nestandardnim redosledom integracije. U načelu, zemlje se prvo integrišu ekonomski u Evropsku uniju, a tek posle politički. Na Balkanu, ključni problem je bezbednosni, a instrumenti ekonomske integracije nisu najpogodniji za rešavanje problema bezbednosti, bar ne kratkoročno posmatrano. Usled toga, Evropska unija je usvojila regionalni program za zapadni Balkan koji se naziva procesom stabilizacije i pridruživanja. Za razliku od evropskih ugovora koji su potpisani sa zemljama srednje Evrope, a od balkanskih zemalja sa Rumunijom i Bugarskom, ugovori sa političkim enitetima zapadnog Balkana trebalo bi da uslove proces integracije uspehom u političkoj stabilizaciji, u pojedinim zemljama i u regionu. To otvara pitanje instrumenata, jer oni uobičajeni - liberalizacija trgovine i harmonizacija pravnih sistema - ne moraju neposredno da utiču na političku stabilnost. Balkansko ubrzanje U administraciji Evropske unije, a i među nekim zemljama članicama, postoji saznanje o tome da je potrebno ubrzati proces transformacije Balkana kroz evropsku integraciju. Tome bi mogla da posluži konferencija EU i zapadnog Balkana, zakazana za kraj juna ove godine u Solunu. Instrumenti koji se u ovom momentu razmatraju svode se na tri. Prvi se odnosi na obaveze koje je EU spremna da preuzme, a pre svega da li će prihvatiti definitivnu obavezu da primi balkanske zemlje u svoje članstvo. Bugarska i Rumunija, naime, već pregovaraju o članstvu, a jos jedna balkanska država, Turska, očekuje da će uskoro početi pregovore. Te zemlje imaju status kandidata za članstvo. Ostale balkanske zemlje su obuhvaćene procesom stabilizacije i pridruživanja, a on samo nudi perspektivu članstva u Uniji, ali ne podrazumeva definitivnu obavezu EU da ih prihvati kao punopravne članove. Neke zemlje, na primer Hrvatska, nameravaju da ubrzaju izjašnjavanje Unije i spremaju se da podnesu zahtev za članstvo. Hrvatsku bi u tome mogla da sledi i Makedonija. Sama Unija, za sada, ne pokazuje spremnost da se definitivno obaveže, mada postoji namera da se nađe formulacija koja će imati takav smisao, ali ne i zvaničnu formu. Ova obaveza nije samo pitanje deklaracije. Jer, recimo, ako bi Evropska unija sve zemlje Zapadnog Balkana proglasila kandidatima za članstvo, to bi podrazumevalo drukčiji postupak pregovaranja i uopšte približavanja EU. Drugi instrument "ubrzanja" povezan je sa uverenjem koje se učvršćuje u Uniji da je neophodno da se više učini za razvoj Balkana. Jedna ideja povezuje proces jačanja državnih instituticija sa povećanim finansijskim prisustvom EU. Ova će se ideja tek razrađivati. Kako će na kraju izgledati i hoće li uopšte nešto od nje ostati, teško je sada reći. No, u početnom obliku, ona podrazumeva neku vrstu budžetske podrške Unije konkretnim projektima, pretežno na lokalnom nivou, recimo u pojedinim gradovima. Projekti bi bili kofinansirani, kako bi se bar delimično uticalo na efikasnost alokacije sredstava. Time bi Evropska unija zamenila slabe balkanske države - političke entitete - u nekim od njihovih funkcija, a i uticala bi i na izgradnju lokalnih javnih ustanova. Ovaj predlog generalizuje neka iskustva stečena u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u zapadnoj Makedoniji, i pitanje je od kojeg je značaja i uopšte upotrebljivosti u drugim područjima. On takođe polazi od toga da je politika kohezije u Evropskoj uniji bila uspešna, pa bi je trebalo, po analogiji, primeniti na Balkanu. Gubi se, međutim, iz vida da ovakav način finansiranja podrazumeva da su javne ustanove prilično razvijene i da postoje mehanizmi kojima će se onemogućiti pogrešna raspodela sredstava, ali i rast korupcije. Regionalna saradnja   Treći instrument ubrzanije integracije Balkana u EU je regionalna saradnja. Trebalo bi istaći da su u upotrebi dva naziva regiona: Zapadni Balkan i Jugoistocna Evropa. Prvi je nastao iz čisto bezbednosnih razloga, pa se odnosi na zemlje koje su povezane sa dva ključna žarišta sukoba (BiH i Kosovom). Naziv Jugoistočna Evropa se zasniva na ideji da bi balkanske zemlje i neke njima susedne mogle da imaju koristi od pojačane ekonomske saradnje. Sada se taj region sveo na balkanske zemlje koje neće postati članice Evropske unije 2004. godine. Očigledno, oblasti regionalne saradnje su bezbednost i integracija. Ovo podrazumeva pojačanu diplomatsku aktivnost, ali se ne svodi na nju. Za sada, na žalost, još nije nađen skup zajedničkih interesa koji bi dao konkretniji sadržaj inače sve većoj diplomatskoj aktivnosti. Brzina procesa integracije zavisi i od pregovaračke sposobnosti pojedinih zemalja, a ona ima više aspekata o kojima bi trebalo voditi računa. Reprezentativnost je, na primer, problem. Pretpostavimo da će na skupu u Solunu Srbiju i Crnu Goru predstavljati predsednici te zajednice, same Crne Gore, i neko iz Srbije. Sva je prilika da će sastav sa sličnom strukturom pregovarati o ugovoru o pridruženom članstvu. Ovo može da oteža same pregovore. Kako pregovarati sa EU Naime, pregovarački tim bi morao da ima jasan i čvrst mandat. Taj bi trebalo da bude određen dugoročnim interesima. To znači da bi oni koji budu pregovarali u ime Srbije i Crne Gore trebalo da znaju tačno šta su im pregovaračke pozicije i koliko ovlašćenja imaju da sklapaju kompromise koji će biti neminovni. Ukoliko bi došlo do toga da pregovarače dezavuiše bilo Srbija ili Crna Gora, to bi imalo značajne negativne posledice po uverljivost i efikasnost tih pregovarača. Takodje, ukoliko bi postojala dva pregovarača, to bi značilo da EU praktično pregovara paralelno sa Srbijom i Crnom Gorom. Ne može se sa sigurnošću predvideti kako bi to tačno teklo, ali to bi moglo da bude gore rešenje od onog kada ove dve države samostalno i nezavisno pregovaraju sa Unijom. Problemi koji mogu da nastanu vide se na primeru harmonizacije ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore. Izgleda da je usvojeno stanovište da bi ta harmonizacija trebalo da prethodi pregovorima sa Unijom. Ovo može da deluje kao pritisak da se harmonizacija ubrza, ali i kao prepreka ubrzanju pregovora sa Unijom, jer su dosadašnja usaglašavanja Srbije sa Crnom Gorom tekla dosta sporo. Pored toga, rezultirala su rešenjima koja se ne bi baš mogla okarakterisati kao najbolja moguća. U ovom tekstu ukazao sam na tri uslova za prevazaliženje kašnjenja u integraciji Zapadnog Balkana u EU: jačanje političkih ustanova i instrumenata integracije i legitimnost pregovarača. S obzirom na karakter ovih uslova, teško je očekivati da će proces integracije ovog regiona teći veoma brzo       Autor je istraživač u Bečkom institutu za međunarodna ekonomska istraživanja i član Saveta BeCEI
	Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME broj #630 od 30. januara 2003.