Verujem da je politički razvoj u Jugoslaviji jasno pokazao da budućnost lezi u saradnji sa Evropskom unijom i konačnim uključenjem u nju...
Romano Prodi
 
   
 
Dr. Jovan Teokarević - Šta možemo naučiti od drugih u evro-atlantskim integracijama?
Formula za uspeh
    
Ključ za teška briselska vrata u našim je sopstvenim rukama, kao što i put do EU mora biti naš sopstveni izbor
  
  
Proširenjem NATO-a i Evropske unije u novembru odnosno decembru prošle godine, najavljene su najveće promene geo-političke i ekonomske slike Evrope još od rušenja Berlinskog zida. Mi smo, bez poziva na proslave u Pragu i Kopenhagenu i bez uverenja da nas se to sve tiče, sa većinom balkanskih prijatelja tek nezainteresovano bacali poglede na slavljenike, ili im ćutke zavideli.
Kako bi bilo da ih pitamo za savet i podršku na našem putu ka istom cilju? Evo jedne moguće, a kratke liste pouka iz njihovih iskustava.
Lista bi trebalo da počne najčešćim izrazom koji se može naći u komentarima: članska karta EU i NATO ne dobija se niti slučajno niti obavezno, niti bez obzira na to kakvu politiku zemlja kandidat vodi. Koliko god jednostavno i samorazumljivo ovo delovalo, sukobljava se sa uvreženim shvatanjem kod nas koje kaže da je evro-atlantska integracija naše zemlje ili neka vrsta neminovnosti ili pre svega interes drugih a ne nas samih, ili će kad-tad stići kao priznanje za naše "posebnosti i superiornosti". Zato se samo valja dublje zavaliti u fotelju i čekati da i to čudo prođe!
Na bilo koju od ove dve adrese u Briselu stiže se, međutim, nimalo magičnom formulom koja se sastoji od najmanje tri sastojka. Prvi je saglasnost o prioritetima, drugi dobra organizovanost i treći - politička legitimnost celog procesa. Kod nas je konsenzus sigurno teško postići, jer su mu na putu i specifične posledice raspada zemlje i ratova, i različita viđenja budućnosti države, ali i sitne političke sujete. Zato bi dogovor o malom broju najvažnijih nacionalnih ciljeva trebalo, poput drugih država, da formalizujemo, odnosno institucionalizujmo. Za ulazak u EU do sada su ovde ponuđena dva rešenja: referendum (predlog ministra spoljnih poslova) i eksplicitne odredbe Ustavne povelje o evropskim integracijama kao cilju Srbije i Crne Gore. Pošto smo sa referendumom zakasnili, a odredbe Povelje mogu različito da se tumače, predlažem da i naše parlamentarne političke partije potpišu dogovor o tome da je evro-atlantska integracija naše zemlje prioritet. Rezolucija skupštine nove državne zajednice Srbije i Crne Gore o tome, na samom početku njenog rada, ne bi sigurno rešila sve, pa ni većinu problema, ali bi mogla da bude svojevrstan bič u rukama javnosti ako političari nastave sa gubljenjem vremena kao do sada.
Razvoj EU
EU danas
Drugi sastojak formule za uspeh na evropskom putu je dobra organizovanost i ona se najviše odnosi na državnu administraciju. Iako se pridruživanje EU može praktikovati i kao vežba iz filozofije, reč je o komplikovanom i dosadnom organizacijskom poslu, koji - što su vrata Brisela bliže - postaje sve više tehnički po svojoj prirodi. To sasvim jednostavno znači da na približavanju i prilagođavanju Evropskoj uniji mora da radi veoma mnogo državnih službenika, i to onih koji su - za razliku od većine postojećih - za to adekvatno obučeni.. Brojke nisu nevažne: teško je očekivati brzi uspeh na ovom polju ako se zna da u Bugarskoj, na primer, više od šest stotina ljudi u administraciji radi na "evropskim poslovima", a kod nas, u administraciji Srbije i SRJ, trenutno ne više od tridesetak.
Na kraju, evropska integracija zemlje mora da se odvija u demokratskim okvirima. Ovde se ne misli samo na odbacivanje mogućnosti nasilnog nametanja takve opcije eventualnoj većini evro-pesimista. Iz dosadašnjeg iskustva u našoj zemlji vidim dva veća problema. Jedan je posledica - u svim zemljama EU kandidatima uočene - marginalizacije javnosti i predstavničkih organa na račun izvršnih. Lek za ovo je blagovremena priprema javnosti i parlamenta, i to znanjem o evro-integraciji i pojačavanjem postojećih kontrolnih funkcija (preko medija, odnosno parlamentarnih odbora). Drugi problem legitimnosti evro-integracija je nastojanje političara da donošenje neprijatnih odluka, koje bi mogle da ih skupo koštaju na izborima, prepuštaju Briselu. Time se ne samo sistemski eliminiše odgovornost iz političkog sistema, već se traži zgodan alibi za kasnije neizvršavanje dogovorenog, "jer je ono nametnuto".
Sve se, dakle, svodi na to da evropski put mora da bude naš sopstveni izbor i rezultat našeg sopstvenog rada. Pomoć sa strane je dobrodošla, posebno ona iz EU, ali je ključ koji otvara teška briselska vrata - u našim rukama.
Autor je direktor Beogradskog centra za evropske integracije
 
Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME broj #630 od 30. januara 2003.