Verujem da je politički razvoj u Jugoslaviji jasno pokazao da budućnost lezi u saradnji sa Evropskom unijom i konačnim uključenjem u nju...
Romano Prodi
 
   
 
Dr. Florijan Biber - Iskustva evropskih federacija
  
Jaka Evropska Unija - slaba država?
    
Članstvo u Evropskoj Uniji je verovatno najbolja šansa za slabu državu da preživi. Ali, kad je zemlja negde u čekaonici za članstvo, EU je najmanje od pomoći
  
 
 
Agonija stvaranja državne zajednice Srbije i Crne Gore, koja traje više od 10 meseci nakon potpisivanja Beogradskog sporazuma, ostavlja otrežnjujući utisak da, sa izuzetkom Havijera Solane, tu buduću državu izgleda više niko ne podržava. Kakav god bio ishod, država sa rokom trajanja biće slaba, jedva dovoljno jaka da izdrži da prođu tri godine. Dok je vremenski okvir od tri godine možda jedinstven, Srbija i Crna Gora će biti u društvu nekih drugih slabih država, od manje srećne Bosne do srećnijeg Kipra, pa sve do relativno uspešne Belgije.
Šta to znači živeti u slaboj državi u Evropi danas?
Evropski političari, uključujući grčkog ministra inostranih poslova Jorgosa Papandreua, predsedavajućeg rotirajućeg predsedništva EU (tokom njegove nedavne posete prestonicama zemalja bivše Jugoslavije) naglašavali su da će entničke napetosti, kao i državne granice, nestati sa EU integracijom. Da li bi to onda značilo da za onoga ko živi u nekoj državi nije važno koliko je ta država jaka ili slaba? Slabe države, ako uzmemo za primer Bosnu, Srbiju i Crnu Goru, Kipar i Belgiju, imaju slab centar (u slučaju Kipra govorimo samo o Ananovom planu) sa nekoliko institucija sa ograničenim nadležnostima i one su sporne. Veliki broj stanovnika ne želi da živi u takvoj državi, već bi više voleleo da se zemlja raspadne. Postoji opšta saglasnost da dalji raspad nije poželjan, da bi takve države trebalo da ostanu cele ili da budu ponovo spojene kako bi se izbegli novi sukobi, napetosti a možda čak i ratovi.
Koliko je EU uspešna u ponovnom sklapanju nečeg što je razbijeno? Ukoliko je zemlja članica, onda je uloga EU zaista presudna; ukoliko tek treba da postane član, EU može da pomogne, ali joj nedostaju instrumenti. Kad je zemlja negde u čekaonici za članstvo, EU je najmanje od pomoći.
Iskustvo Belgije

Belgija je prošla kroz dug proces slabljenja centra. Tokom posleratnog perioda, zemlja se borila sa svojom promenom - nekada ekonomski, kulturno i politički dominantni frankofonski Valonci prvo su izgubili ekonomsku nadmoć (gašenje teške industrije), zatim kulturnu nadmoć (francuski je izgubio privlačnost) i na kraju političku moć. Flamanci su, sa druge strane, doživeli ekonomski preporod koji je sledila veća kulturna i politička afirmacija.

 
Iako su se tokom šezdesetih i sedamdesetih mogle videti ružne scene etničkih napetosti, uključujući podelu većine zajedničkih institucija, pa i najgore upamćenu podelu Univerziteta u Luvenu na frankofonski i flamanski univerzitet, u rešavanju sporova se nije pribeglo nasilju. Zaključak da su "prevodioci jevtiniji od oružja" bio je jedan od razloga što se kroz pregovore došlo do slabije države, decentralizovane federacije sa velikim ovlašćenjima za Brisel, Flandriju i Valoniju, kao i za tri jezičke grupe - francusku, flamansku i nemačku.
Drugi glavni razlog što je zemlja ostala na okupu je Brisel i sve što je on predstavljao. On ne samo da je pretežno frankofonsko ostrvo okruženo Flandrijom, već je i sedište većine institucija EU. Upravo je ovakva geografija u najvećoj meri bila vezivno tkivo za Belgiju. Sem toga, ostale zemlje EU, posebno susedi Belgije, pomogli su da se suzbiju sve centrifugalne težnje. Ni jedna od zemalja EU nije videla interes u raspadu jedne od članica. Ne samo da je znatan broj zemalja takođe mogao da se suoči sa secesionističkim težnjama, već se raspad koncepcijski nije slagao sa idejom evropske integracije.
EU joj je takođe pomogla i tako što ju je oslabila. Ne samo da je centralna vlast predala mnoge nadležnosti svojim federalnim jedinicama, već je, kao i sve ostale zemlje EU, prenela mnoge nadležnosti na EU.
Tako, zahteve za više vlasti za svoje zajednice Flamanci i Valonci moraju da usmere i prema EU, a ne samo prema centralnoj vlasti. Kao rezultat, tri belgijska regiona imaju neposredne odnose sa EU u oblastima koje su u njihovoj nadležnosti, što uključuje većinu oblasti osim spoljne politike i trgovine, odbrane, socijalne politike, zdravstvene zaštite i sudstva. U Savetu ministara EU još sede samo ministri federalne vlade, iako su se neki regioni i zajednice zalagali da budu direktno predstavljeni. Federalni predstavnici, ipak, kada donose odluke u Savetu ministara, moraju da postupaju u skladu sa stavom regiona i zajednica.
Uprkos mnogim nivoima vlasti koji su uključeni u odnose sa EU, kao odraz složene prirode učešća u evropskoj integraciji, na centralnom nivou ne postoji nikakvo ministarstvo ili posebno telo zaduženo za odnose sa EU.
Slučaj Kipra
Dok je u slučaju Belgije, gde je oslabljena država ipak uspela da ostane na okupu, EU pomogla pasivno - samom činjenicom da je postojala - njena uloga na Kipru je bila mnogo značajnija. Kipar je bio podeljen tokom najvećeg dela svog postojanja kao nezavisne države, i pozvan je da počne pregovore o pristupanju EU više od dve decenije nakon podele iz 1974. godine. Ponovno ujedinjenje nije nikad bilo jasan uslov za pristupanje članstvu, pošto bi to kiparskim Turcima dalo prednost u pregovorima. EU se nadala da će obećanje članstva pomoći da se obnove pregovori između kiparskih Grka i Turaka, blokirani od sedamdesetih.
Ipak, na kraju nije EU bila ta koja je izazvala napredak u kiparskim pregovorima. To je bio Ananov plan koji je, u kombinaciji sa obećanjem članstva u EU, po prvi put posle više decenija, doveo do toga da rešenje deluje moguće. Plan predviđa stvaranje slabe zajedničke države, sa dve države članice (grčke i turske).
Iako se tvrdi da su za uzor uzete Belgija ili Švajcarska, mnoge osobine više podsećaju na dejtonsku Bosnu. Po pitanju odnosa sa EU, mirovni plan za Kipar je ipak načinjen po uzoru na Belgiju. Zajednička država će uglavnom biti nadležna za odnose sa EU, ali će u uobličavanju politike morati da sarađuje i da se usklađuje sa obe članice. Dok je rešenje slično belgijskom, drugačija istorija međuetničkih odnosa obećava da dogovor o zajedničkim politikama, čak i ako se plan usvoji, neće biti lak.
Ipak, nisu elite one koje vrše pritisak za promene, već je to stanovništvo Kipra. U upečatljivom iskazivanju podrške planu, oko 50.000 kiparskih Turaka ili četvrtina stanovništva turskog dela ostrva, nedavno je izašlo na ulice zahtevajući ponovno ujedinjenje i ostavku doživotnog predsednika nepriznate republike kiparskih Turaka, Raufa Denktaša. Tako, izgleda da je EU u kombinaciji sa planom UN, uspela da makar podstakne izvestan pomak u kiparskom pitanju - obećanje učešća u evropskom projektu uz ekonomske prednosti, iz čega bi Severni Kipar inače bio isključen. Poslednji razvoj događaja na Kipru, međutim, ni na koji način ne upućuje na to da je rešenje izvesno.
Plan za Jugoslaviju
EU je mnogo odlučnije intervenisala u Jugoslaviji. Za razliku od Belgije ili Kipra, sama EU je posredovala ili, kako bi neki rekli, nametnula plan. Problem je sa Beogradskim sporazumom, kao i sa Dejtonskim, u tome što nisu "evrootporni" odnosno nisu od pomoći pri stvaranju slabe države, ali dovoljno jake da se uključi u evropsku integraciju. Beogradski sporazum, za razliku od predloga za Kipar ili sadašnje situacije u Belgiji, zanemaruje sposobnost buduće države da sa EU opšti jednim glasom. Tek je tokom razgovora povodom Ustavne povelje, slična uloga dodeljena budućem Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom. Kako Srbija i Crna Gora nisu napredovale toliko u procesu integracije kao Kipar, niti su član EU kao Belgija, deluje da je jedno ministarstvo koje bi usklađivalo sve aktivnosti prema EU funkcionalnije nego što bi to bilo za Kipar i Belgiju.
EU je bila najuspešnija u stabilizaciji slabe države kad je ova njen član. Samo članstvo je, više nego političke mere, pomoglo da slaba država postane funkcionalna. U vezi sa kandidatima, njena uloga je bila značajna, ali EU je suviše slaba da bi sama obavila posao. Sa zemljama poput Srbije i Crne Gore, gde je članstvo tek mogućnost na duži rok, EU je bila najodlučnija, ali ipak ne u potpunosti u stanju da uskladi EU integraciju i rešavanje neposrednih kriza.
Članstvo u Evropskoj Uniji je verovatno najbolja šansa za slabu državu da preživi. U isto vreme, EU još ima mnogo toga da nauči pre nego što bude u stanju da obezbedi stabilnost zemljama čiji je momenat učlanjenja još veoma daleko.
  
     
 
Autor je saradnik dansko - nemačkog Evropskog centra za pitanja manjina i rukovodilac programa regionalne saradnje BeCEI
  
 
Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME broj #630 od 30. januara 2003.