Dr. Duško Lopandić - Kako državne administracije koordinišu saradnju sa EU
 
Tehničko usklađivanje na svim nivoima
    
Saradnja sa EU i proces evropske integracije počinju ne toliko na međunarodnom planu, koliko unutrašnjom kooordinacijom i harmonizacijom
  
 
 
Saradnja sa Evropskom unijom je složen proces koji zahteva široko angažovanje praktično celokupne državne administracije, uključujući i Parlament, kao i drugih institucija u društvu (na primer, privrednih komora, udruženja privrednika, sindikata, pa čak i sudskog sistema i dr). Ne postoji jedan ekskluzivan model organizacije saradnje državne administracije sa EU, nego praktično svaka država ima razvijen svoj specfičan model, koji proizilazi iz njene tradicije, ranijih iskustava saradnje, internih političkih odnosa u Vladi, kao i iskustava drugih zemalja, a u određenim slučajevima i datih preporuka sa strane (od Komisije EU ili eksperata).
Vrsta zadatka određuje izbor institucija
Pitanju koja tela bi trebalo da koordiniraju saradnju sa Evropskom unijom, prethodi pitanje koji su osnovni zadaci u procesu ove saradnje, odnosno integracije.
Prvi, a verovatno i najvažniji aspekt ovog procesa nije spoljnoekonomska koordinacija, nego unutrašnja harmonizacija zakona i drugih propisa i njihovo usklađivanje sa propisima EU (takozvani acquis communautaire, koji obuhvata celokupno pozitivno zakonodavstvo Unije, kao i sudsku praksu). Drugim rečima, govoriti o saradnji i integraciji sa EU znači u prvom redu govoriti o unutrašnjoj politici i koordinaciji, a ne toliko o međunarodnoj saradnji.
Saradnja sa EU ima politički i tehnički deo. Kada je reč o političkim aspektima, obično se na nivou Vlade formira posebno, uže telo (savet ili komitet) zaduženo za donošenje strateških i političkih odluka u procesu integracije. Ovo telo, koje uglavnom vodi predsednik Vlade ili jedan od potpredsednika, okuplja ključne ministre (inostranih poslova, ekonomije, finansija, pravde i sl), kao i eventualno predstavnike nekih drugih organa. Vlada Srbije, na primer, osnovala je Savet za evropsku integraciju, na čijem je čelu premijer.
Na tehničkom niovu, tela za saradnju sa Evropskom unijom u načelu imaju sledeće zadatke:
  • da komuniciraju sa organima EU (u prvom redu sa Komisijom EU), kao i da vode pregovore sa EU (o sklapanju sporazuma o pridruživanju ili o clanstvu u EU),
  • da na politickom i tehnickom planu organizuju celokupan proces približavanja Uniji (nacionalni program za usvajanje acquis-a i dr),
  • da se bave uskladivanjem i harmonizacijom pravnog sistema sa sistemom EU, ukljucujuci i proces prevodenja propisa (priprema zakona, nadzor, primena zakona i dr),
  • da koordinairaju finansijsku i administrativnu pomoc za proces integracije u EU,
  • da se bave pitanjima poput obuke kadrova, informisanja domace i strane javnosti o evropskoj integraciji zemalje i dr.
Spoljnim aspektima saradnje sa EU (komunikacije sa telima Unije, politički dijalog, razmena mišljenja i stavova o međunarodnoj situaciji itd) uglavnom se bave ministarstva inostranih poslova. Unutrašnjim aspektima saradnje sa EU (tj. ključnim delom saradnje) bave se različita tela u različitima zemljama. U načelu postoje tri rešenja: u nekim zemljama i unutrašnju koordinaciju prati i organizuje ministarstvo inostranih poslova (MIP), odnosno posebna služba kojom rukovodi visoki državni funkcioner - sekretarijat, departman, uprava, u okviru MIP-a. Ovo je, na primer, slučaj u Češkoj i Mađarskoj, Makedoniji, kao i u Sloveniji do 1997. godine. U slučajevima kada je unutrašnja koordinacija izdvojena iz MIP-a, ona može biti organizovana, bilo u okviru posebnog ministarstva (slučaj Hrvatske), bilo u okviru posebne kancelarije ili biroa koji je pod direktnom nadležnosti premijera ili potpredsednika vlade zaduženog za evropsku integraciju. U slučaju da država vodi pregovore sa EU (što se najčešće događa), postoji i glavni pregovarač, koji obično ima svoj poseban sekretarijat, ili je povezan direktno (kao šef administracije) za jedno od pomenutih administrativnih tela.
Osim centralnih tela za saradnju sa EU, svako ministarstvo u vladi (pre svega za poljoprivredu, ekonomiju, pravdu, saobraćaj…) organizuje i svoju posebnu službu zaduženu da prati sve aktivnosti tog ministarstva vezane za zakonodavstvo Unije.
Najzad, proces integracije sa EU podrazumeva i stvaranje čitavog niza regulatornih tela na različitim nivoima administracije, koja se bave konkretnim pitanjima kao što su pravo konkurencije, javne nabavke, državna pomoć, zaštita potrošača, tržište kapitala, zaštita na radu itd.
Nedoumice i posle donošenja Ustavne povelje
Dosadašnje aktivnosti u SRJ na planu koordinacije saradnje sa EU bile su nedovoljne i neefikasne, zbog spora oko nadležnosti između Federacije i republika i budućnosti savezne države. Kancelarija Savezne vlade za pridruživanje EU formirana je samo na papiru, ali u praksi nije počela da obavlja one poslove zbog kojih je stvorena. S druge strane, na nivou republika je već odmakao proces osnivanja posebnih tela za koordinaciju saradnje sa EU.
Sa stupanjem na snagu nove Ustavne povelje, čini se da će ostati i dalje otvoreni mnogi institucionalni problemi u funkcionisanju saradnje Srbije i Crne Gore sa EU, pre svega zbog nejasne definicije nadležnosti Zajednice, za koju je predviđena uloga koordinacije, pri čemu gotovo sve nadležnosti ostaju na nivou republika. Osim toga, Ustavna povelja sasvim nelogično unapred definiše zadatke i nadležnosti pojedinih ministarstava Zajednice (verovatno je jedinstven slučaj u svetu da se Ustavom unapred određuju nadležnosti vladinih tela!), pri čemu bi čak tri od ukupno pet predviđenih saveznih ministarstava na izvestan način mogla da pretenduju da igraju određenu ulogu u koordinaciji saradnje sa EU.
 
Autor je direktor Direktorata SMIP za saradnju sa EU
 
Objavljeno kao dodatak nedeljnika VREME broj #630 od 30. januara 2003.