Nezavisnost Kosova i evropska opcija u Srbiji

Zbogom ili doviđenja?

Sa parolom “I Kosovo i Evropa” Tadićeva kampanja je bila neka varijanta evrorealizma. U sadašnjim okolnostima, sa proključalim nacionalnim osećanjima, vrlo je teško predvideti kada bi evrorealizam ponovo bio u stanju da osvoji makar i tesnu većinu, a da o evroentuzijazmu i ne govorimo

Piše: Dr Jovan Teokarević 

  Sa nezavisnošću Kosova evropska opcija u Srbiji doživela je udarac od kojeg će dugo morati da se oporavlja. Zalaganje da Srbija što pre postane članica Evropske unije je očigledno zapalo u krizu, i to odmah posle tesne pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima, često opisivane upravo kao pobeda evropske nad nacionalističkom Srbijom.
U pitanje je, pre svega, došla sama legitimnost evropske opcije kao takve kod nas. Evropska unija se u Srbiji optužuje za kršenje osnovnih načela međunarodnog prava u priznanju nezavisnosti Kosova. Po ovom tumačenju, iako nije za to odgovorna u istoj meri kao SAD, EU se svejedno ne može osloboditi odgovornosti, jer je popustila pod američkim pritiskom, odnosno “pognula je glavu”. Ovaj aspekt priče je vrlo važan, jer se velikim cinizmom smatra pokušaj Unije da sebe i dalje vidi kao idola i meru svih stvari.
Kriza legitimnosti mesta EU u sistemu vrednosti srpskog društva biće dugotrajan problem, bez dobrih rešenja, čak i u slučaju najboljih mogućih odnosa Srbije sa EU u nekoj daljoj budućnosti. Lako se može zamisliti da će argumentacija upravo u vezi sa legitimnošću biti slobodno korišćena ako se želi osporiti bilo šta što dolazi iz Brisela, koliko god to veliko ili malo bilo.
Uloga EU u osamostaljenju južne srpske pokrajine omogućava i šire zaključke koji nisu nepoznati. Reč je o čvrstom povezivanju NATO bombardovanja i nezavisnosti Kosova, a sa tim i ukupnog ponašanja Zapada prema Srbiji u poslednje dve decenije raspada Jugoslavije.
Kriza evropska opcije ima i svoju ideološku dimenziju. Zagovornici prekida odnosa sa Evropskom unijom i NATO-om shvataju da im na duži rok treba ipak drugačiji i manje radikalan program, jer se u izolaciji ne može biti večno, a zbog bezbednosti kosovskih Srba, pa i regiona, moraće da se održi i neka vrsta radnog odnosa sa ove dve organizacije.
Na ideološkom polju preostaće – sa dobrim šansama da zaseni druge ideologije – ono što se u Srbiji već naziva “evrorealizmom”. Takav pogled na svet relativizuje ukupan značaj pripadanja Evropskoj uniji i, takođe, niti veruje da će Srbija ikada postati njena članica (najviše zbog dugotrajnog lošeg stava Zapada prema Srbiji), niti smatra da bi to bilo najbolje po nacionalne interese naše zemlje. Evrorealisti, naprotiv, predlažu da se sa Unijom, verovatno kad za to dođe vreme, očuvaju pristojni odnosi, to jest da se ne teži članstvu, već najviše samo statusu kandidata. Tada bismo, po ovom tumačenju, sa potpisanim trgovinskim ugovorom sa EU, mogli da najbolje iskoristimo prednosti istovremene slobodne trgovine i sa Unijom i sa Rusijom. A politička i vojna partnerstva Srbije krčila bi put toj trgovini i išla i u drugim pravcima – nekonvencionalnim iz perspektive današnjeg stanja na Starom kontinentu, pod dominacijom EU–NATO veza.
Treba računati na to da će evrorealizam, kao neka moderna verzija nesvrstane politike, predstavljati ozbiljan i dugotrajan izazov viziji Srbije kao članice EU. Rezultati konkurencije evrorealista i evroentuzijasta zavisiće i od toga ko će politički da ih predstavlja, i to je treća važna dimenzija aktuelne krize evropske opcije u Srbiji, povodom nezavisnosti Kosova. Iz perspektive odnosa prema Evropskoj uniji politička scena podeljena je na dva dela, što su pokazali i predsednički izbori. Glavna tema tih izbora nije bila budući status Kosova, već odnos Srbije prema Evropskoj uniji. Tadić je dobio tesnu većinu da bi Srbiju nastavio da vodi prema Uniji, bez obzira na budući status Kosova. Drugim rečima, njegovo predsedavanje trebalo je najviše da se bavi kontrolom štete učinjene osamostaljenjem Kosova. Građani koji su glasali za njega procenili su da Srbija ne treba da povećava tu štetu odustajanjem od integracije u Evropsku uniju.
Sa parolom “I Kosovo i Evropa” Tadićeva kampanja je, dakle, bila neka varijanta evrorealizma. Ta orijentacija se na neki način tiče svih važnih političkih partija. Prihvatio ga je DS, u vezi sa Kosovom, odustavši od prethodnog evroentuzijazma. Njegovo rodno mesto je DSS, a jedan od mogućih korisnika će možda biti i SRS, kada osvoji vlast. Oštro kritikujući Evropsku uniju, DSS je sada odustao od evrorealizma, a SRS ga još nije prihvatio. Još važnije je pogledati unapred: sa trenutnim proključalim nacionalnim osećanjima, vrlo je teško predvideti kada bi evrorealizam ponovo bio u stanju da osvoji makar i tesnu većinu u Srbiji, a da o evroentuzijazmu i ne govorimo. Možda ipak, uprkos svemu, ne treba žuriti sa “zbogom”.

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-ja

Evropski forum br. 01-02. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 895 od 28. februara 2008.

home povratak