| Izlazna strategija Srbije sa Kosova | |
Rektifikacija, model za razmišljanje
Uz malo pomeranje granica u Kosovsko-pomoravskom okrugu i izdvajanje zaštićenih zona oko tri manastira i kompleksa Gazimestan iz sastava Kosova sa nadziranom nezavisnošću, Srbija bi zadržala oko 12 odsto teritorije Kosmeta. Time bi obe strane izgubile istovetan postotak teritorije i nijedna ne bi izašla ni kao potpuni pobednik, ni kao potpuno poražena strana
Piše:Dr Slobodan G. Marković
Privreda Strategija premijera Srbije i njegovog tima da se pitanje statusa Kosova rešava u Savetu bezbednosti UN-a doživela je brodolom u danima posle 17. februara 2008, kada su gotovo sve zemlje G8 grupe, sa izuzetkom Rusije, priznale ili najavile da će priznati nezavisnost Kosova. Da podsetimo, izjava ministara spoljnih poslova G8 o opštim načelima političkog rešavanja kosovske krize nalazi se u aneksu 1 Rezolucije UN 1244-a kao neka vrsta jemca ove rezolucije. Prema tome, kada šest ili sedam od osam zemalja ove grupe prizna nezavisnost Kosova, jasno je da njihovo tumačenje kako Rezolucija 1244 omogućuje nezavisnost Kosova predstavlja pobedu rešenja koje zastupaju SAD.
Istrajavanje na rešavanju statusa Kosova u Savetu bezbednosti izgubilo je svaku realnu osnovu kada je predsednik SAD Džordž Buš, u junu 2007, posetio Albaniju i izjavio, povodom više puta odlaganih i produžavanih pregovora o Kosovu: “U određenom trenutku, i to što pre, moramo da kažemo, ‘dosta je bilo – Kosovo je nezavisno’.” Ova izjava značila je jasno obećanje da će Kosovo biti nezavisno, i to bez obzira na rezultate pregovora i eventualno protivljenje Rusije, ali zvanični Beograd ni posle ove jasno izražene namere nije promenio strategiju rešavanja statusa Kosova.
Igre rečima
Šta posle najnovijeg državnog brodoloma preostaje onom delu Srbije koji veruje da Srbija, ne zanemarujući pitanje Kosova i Metohije, mora da se bavi i evropskim integracijama?
Jedna strategija bi bila sprečavanje pune nezavisnosti. Naime, Kosovo nije dobilo od međunarodne zajednice pravu nezavisnost. Na delu je zapravo uporedna manipulacija stanovništvom Kosova i Srbije. Kao što se zvanični Beograd poigravao sa rečju suverenost pred javnošću Srbije dok je u pregovaračkom procesu sa timom kosovskih Albanaca pristao da preda Kosovu gotovo sve elemente suverenosti, tako se i međunarodna zajednica i albanski političari na Kosovu poigravaju rečju nezavisnost. Na Kosovu je reč o nadgledanoj nezavisnosti, sličnoj onoj u Bosni, u kojoj će visoki predstavnik EU biti lord protektor Kosova, koji će moći da bez ograničenja smenjuje lokalne političare i da se meša u poslove svih grana vlasti. To je daleko od uobičajnog značenja reči nezavisnost, gotovo isto onoliko koliko je upotreba reči suverenost u Beogradu daleko od onoga što ova reč u pravu i politikologiji označava. Beograd može da pokuša da istrajavanjem na standardima odloži što više prelazak nadgledane u punu nezavisnost. To je jedna moguća strategija.
Beograd je u danima posle proglašenja nezavisnosti odabrao strategiju onemogućavanja članstva Kosova u međunarodnim organizacijama. Ovo je, međutim, dugoročno rizičan postupak jer njime je ugrožen ulazak ne samo Kosova već i Srbije u EU. Ako većina članica EU priznaje Kosovo kao nezavisno, a Srbija ne želi da uđe u EU bez Kosova, onda Srbija neće ni moći da uđe u EU. S druge strane, Kosovo će imati problem da sklopi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU ako ne dobije priznanje svake države Unije, jer je za potpisivanje ovog dokumenta potrebna saglasnost svih zemalja članica. Zato je izlaz iz novonastalog stanja pronalazak strategije koja je dobitna i za Srbiju i za Kosovo. Ovde ćemo razmotriti rektifikaciju kao jedno takvo rešenje.
Formula 12:12
Gubitak KiM znači da Srbija od sada nominalnih 88.361 km2, koliko čini njenu teritoriju, gubi 10.887 km2, kolika je teritorija Kosmeta. To je 12,32 odsto, a ne 15 odsto, kako uporno tvrde vladini zvaničnici.
Danas Srbi na KiM čine većinu u 4,5 opština od nekadašnjih opština koje su postojale tokom SFRJ, a to su: Zvečan, Zubin Potok, Leposavić, severni deo Kosovske Mitrovice i Štrpce. Zubin Potok (površine 333 km2), Zvečan (površine 123 km2) i Leposavić (površine 539 km2) zajedno sa Severnom Mitrovicom svi se naslanjaju na centralnu Srbiju i čine površinu od preko 1100 km2, što je oko deset odsto teritorije Kosmeta.
Uz malu rektifikaciju granica u Kosovsko-pomoravskom okrugu, i izdvajanje zaštićenih zona oko tri manastira (Dečani, Gračanica i Pećka patrijaršija) i kompleksa Gazimestan iz sastava Kosova sa nadziranom nezavisnošću, Srbija bi zadržala oko 12 odsto teritorije KiM. Time bi Srbija i uslovno nezavisno Kosovo izgubili istovetan postotak teritorije i nijedna strana ne bi izašla iz ovakvog postupka ni kao potpuni pobednik, ni kao potpuno poražena strana. Reč je, prema tome, o formuli 12:12. Svako gubi 12 odsto teritorije na koju pretenduje, i svako pri tome nešto dobija, a nešto gubi. Albanski zahtev za opštinom Preševo u slučaju rektifikacije neutralisan je činjenicom da jedna većinska srpska opština (Štrpce) ostaje u sastavu uslovno nezavisnog Kosova u slučaju da se primeni princip 88:12.
Ovde zapravo nije reč o podeli, jer podela ukazuje na to da obe strane dobijaju značajan deo, ovde je pre reč o rektifikaciji granice. Ako neko deli jabuku, on je seče na pola ili na trećinu, ali ako neko uzme samo jedan zalogaj, to onda nije podela jabuke. Slično tome, zadržavanje 12 odsto područja KiM nije podela KiM, već dogovor o novim granicama.
Amatijev predlog
Niz američkih analitičara predložilo je modalitete podele, tj. rektifikacije, kao izlaz iz kosovske krize. Prvi je ovakvo rešenje predložio Čarls Kapčan. U članku u uglednom časopisu “Forin afers”, objavljenom u novembru 2005, on se založio da Srbi dobiju oko 15 odsto teritorije KiM, a nedavno su slične stavove izneli i prof. Alan Kupermen sa Univerziteta Teksas u Ostinu, i Stiven Majer sa Nacionalnog vojnog koledža u Vašingtonu. Svi su oni imali različite modalitete podele, i zato je jasno da je ova opcija bila u zvaničnoj igri američke diplomatije kao pomoćno rešenje, ali je Beograd odlučno odbio ovu ponudu smatrajući da bi time potkopao svoju pregovaračku poziciju.
Glavni razlog protiv rektifikacije je da se njome žrtvuju Srbi južno od Ibra koji bi mogli da budu primorani da se presele u Srbiju. Isto tako, već raseljeni Srbi ne bi mogli da se vrate. Ovaj argument treba ozbiljno razmotriti, ali je malo verovatno da bi misija Evropske unije smela da dozvoli ponavljanje martovskog nasilja ili upotrebu bilo kakvog nasilja protiv kosovskih Srba u zoni 88, jer bi time diskreditovala svoju misiju.
Drugi razlog protiv podele ili rektifikacije granica je stabilnost regiona. Zbog toga je potrebno da se predvidi dvofazna uporedna rektifikacija u kojoj bi uporedo sa preuzimanjem stvarne suverenosti Albanaca u zoni 88, Srbija preuzela stvarnu suverenost u zoni 12. Odnosno, na početku ovog procesa bi postojale nadgledana nezavisnost Kosova i nadgledana reintegracija Severnog Kosova u Srbiju. Na kraju procesa, koji bi trajao nekoliko godina, Kosovo (zona 88) bi postalo u potpunosti suvereno, a Severno Kosovo (zona 12) bi se u potpunosti vratilo u okvire Srbije.
Ovo je upravo suština predloga italijanskog ministra unutrašnjih poslova Đulijana Amata, koji je izneo u intervjuu beogradskim “Večernjim novostima”. On se založio za ponavljanje modela Trsta posle Drugog svetskog rata. Iako Amato nije dao pojedinosti ovog plana, dovoljno jasno se nazire iz njegovog intervjua da bi to značilo formiranje posebne zone Severno Kosovo uporedo sa zonom u kojoj bi vladala nadgledana nezavisnost Kosova. Amato je, inače, bio i predsedavajući Međunarodne grupe za Balkan koja je lansirala predlog o nadgledanoj nezavisnosti KiM, pa je zato njegova ideja posebno zanimljiva. Očigledna namera je da se omogući podela u narednih nekoliko godina, ali da se izbegne nestabilnost u regionu.
Rektifikacija se čini kao mogući izlaz u kome obe strane dobijaju nešto. Njome se deblokiraju evropske integracije i za Srbiju i za zonu 88, a pored toga barem deklarativno se zadovoljava albanski zahtev za punom nezavisnošću, kao i srpski da Srbija ne bude isključivo poražena strana.
Autor je naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu
Evropski forum br. 01-02. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 895 od 28. februara 2008. |
|