| Srbija, EU i Kosovo - budući razvoj odnosa | |
Na slepom koloseku
Kako je moguće potpisivati ugovor o bližoj saradnji, i čak članstvu, sa grupom zemalja koju zvanično tretirate kao okupacionu silu? U neku ruku, za političku stabilnost Srbije dobro je što EU nije danas u stanju da joj ponudi potpisivanje SPP-a. Takav potez bio bi viđen, kako ga je premijer nazvao, kao “besramna trgovina” Kosovom. A ako je priznavanje Kosova uslov za ulazak u EU, onda je, jednostavno, to članstvo za Srbiju nedostižni cilj
Piše: Dr Branko Milanović
Između Srbije i Evropske unije nagomilalo se toliko nerešivih problema, da je danas zaista teško i zamisliti kada bi se i kako ti problemi mogli prevazići. Pokušajmo da ih rezimiramo.
Pođimo od onog koji se doskora činio najtežim, a sada izgleda najlakši: problema saradnje sa Haškim tribunalom. Usled nedovoljne saradnje sa Tribunalom, tačnije zbog neizručenja Ratka Mladića, Holandija je blokirala potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SPP) između Evropske unije i Srbije. Ostavimo po strani što Holandija nije pokazala takvu odanost međunarodnoj pravdi u slučaju Hrvatske (SPP potpisan više od četiri godine pre izručenja Gotovine), jasno je – čak i kada bi Beograd pristao da sporazum potpiše – da od SPP-a za sada nema ništa. Nema ništa takođe ni od dalje saradnje Srbije sa Haškim tribunalom. Ali, problem Mladića rešiće se ili eventualnim prihvatanjem Holandije da na tom uslovu ne insistira, ili pak prirodnim odlaskom Mladića i drugih haških optuženika sa ovog sveta.
Veći problem je odbijanje Srbije da potpiše SPP. Za zvanični Beograd EULEX misija na Kosovu, koja je tamo poslata bez pristanka srpskih vlasti, i koja je na taj način eksplicitno derogirala srpski suverenitet, predstavlja okupacionu silu. Kako je moguće u isto vreme potpisivati ugovor o bližoj saradnji, i čak članstvu, sa grupom zemalja koju zvanično tretirate kao okupacionu silu?
Treći problem jeste zamor Unije. EU je umorna, pod pritiskom globalizacije, mora imigranata, sporog ekonomskog rasta, nerešenih socijalnih problema. Za razliku od pre deset-petnaest godina, entuzijazam za dalje širenje na jugoistok Evrope takoreći ne postoji. I Rumunija i Bugarska bile su primljene skoro preko volje, tek zato što su im takva obećanja data u euforiji posle pada Berlinskog zida, a i zato što su sve dosijee EU ipak nekako, možda više formalno nego stvarno, ove dve zemlje odradile. U tom smislu, očigledno je da Evropa ne želi Srbiju, ili je bar ne želi sada, ni u skoroj budućnosti. Uostalom, sve češće se čak i u člancima koji pokušavaju da optimistički gledaju na buduće odnose između Unije i Srbije koristi, kada treba opisati to (daleko) vreme u kome će Srbija biti članica EU, engleski prilog eventually. On, na sreću, ne znači eventualno, ali ukazuje na jednu nedefinisanu, daleku tačku u budućnosti, do koje mora još mnogo događaja (events) da prođe. Drugim rečima, jednog dana u dalekoj budućnosti i Srbija bi mogla da postane član Unije.
Najveći je četvrti problem: Kosovo. Iako priznanje Kosova od strane Srbije nije uslov za nastavak pregovora, očigledno je da će to biti uslov za prijem u Uniju. Sa izuzetkom Kipra, EU je primila u članstvo samo zemlje koje su u potpunosti regulisale svoje odnose sa susedima. Štaviše, Kipar nije u potpunosti adekvatan primer, jer za Uniju postoji samo jedna država: turski severni Kipar nije priznat. Pitanje koje će se jasno postaviti je: “Kako to da Srbija želi da živi u miru u Evropi, a ne može da se dogovori sa svojim prvim susedima (tj. Kosovom)?” Nemoguće je danas videti da bi bilo koja vlada u Beogradu mogla da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Ako je to neophodan uslov za ulazak u Uniju (a sve više komentatora to ističe, dok je francuski predsednik Nikola Sarkozi to već eksplicitno naveo), onda je, jednostavno, članstvo za Srbiju nedostižan cilj.
Naravno, problemi pod tri i četiri će se pojaviti tek pred poslednjom stepenicom – članstvom u EU. S obzirom na to da nas još mnogo vremena deli od te tačke, nije preterano produktivno zabavljati se njima danas.
Ali, prvi i drugi navedeni problemi jesu problemi tekuće politike. U neku ruku, za političku stabilnost Srbije, dobro je što EU nije danas u stanju da Srbiji ponudi potpisivanje SPP-a. Takav potez bio bi viđen, kako ga je premijer nazvao, kao “besramna trgovina” Kosovom i doveo bi sigurno do pada vlade, novih izbora u naelektrisanoj atmosferi i verovatno radikalske vlade. Bilo da dođe do takvog scenarija (nova radikalska vlada) ili ne (ostanak sadašnje koalicije), jasno je da Srbija ulazi u jedan duži period u kojem neće biti skoro nikakvih odnosa sa Evropskom unijom. Ako Unija, štaviše, insistira na totalnom povlačenju “paralelnih struktura” sa Kosova, odnosi će postati još gori. Nemoguće je prognozirati koliko dugo će takvo zahlađenje potrajati: čini mi se da je period od bar nekoliko godina realan.
Šta u tom slučaju raditi? Srbija mora da se koncentriše na alternative. One nisu naročito obećavajuće, ali bolje ne postoje: bliža ekonomska saradnja sa Rusijom i Kinom, pokušaj da se unaprede strane investicije iz zemalja Evropske unije i SAD bez obzira na hladnoću političkih odnosa, dovršetak privatizacije, nastavak drugih ekonomskih i zakonskih reformi, i institucionalno prilagođavanje Uniji i bez vere u članstvo. Ekonomija će tako jedno vreme morati da ide sama, bez političke pratnje. Koliko dugo će to biti moguće pitanje je na koje niko danas ne može da odgovori. I konačno, pošto smo sada u sferi hipoteza, ne treba zaboraviti na jednu intrigantnu mogućnost: da radikali mogu biti u najboljoj političkoj poziciji da se približe Evropskoj uniji, upravo zato što ne moraju da strahuju od političke oluje sa desnice.
Svakako među nama ima onih koji se još sećaju Niksonove posete Kini.
Autor je saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir iz Vašingtona
Evropski forum br. 01-02. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 895 od 28. februara 2008. |
|