Kako je EU naljutila Srbe

Evropska misija, kosovska nezavisnost i srpski mitinga

Da li bi mladi Srbi na mitingu bili jednako nasilni prema evropskim ambasadama u Beogradu da EU nije i pre proglašenja nezavisnosti rešila da na Kosovo pošalje svoju misiju, i da nisu pred tim istim ambasadama provodili sate u redu za vizu?

Piše: Aleksandra Mijalković

            Dan pre nego što će Skupština Kosova u Prištini jednostrano proglasiti nezavisnost ove srpske pokrajine, Savet ministara Evropske unije doneo je u Briselu odluku o slanju pravosudno-policijske misije EU na Kosovo. U dokumentu čije ime (“Zajednička akcija”) sugeriše da će misija EULEX biti vođena u sklopu zajedničke evropske bezbednosne i odbrambene politike, navodi se da je cilj tima od 1400 policajaca i pripadnika žandarmerijsko-karabinjerskih specijalnih jedinica, kao i oko 600 sudija, tužilaca i carinskog osoblja (svi će biti razmešteni u odgovarajućim službama i ministarstvima) da pomogne kosovskim vlastima, pravosudnim vlastima i službama za sprovođenje zakona u napretku ka postizanju samoodrživosti, odgovornosti i transparentnosti u radu, multietničkog pravosudnog sistema i multietničke policije i carinskih službi.
“Misija vladavine prava EU na Kosovu”, kako je puno ime EULEX-a, trebalo bi da osigura da pomenute institucije budu oslobođene političkih pritisaka i da rade u skladu sa međunarodno priznatim standardima i najboljom evropskom praksom. Za rad Misije u prvih 16 meseci obezbeđeno je 205 miliona evra (nezavisno od već odobrenih 330 miliona evra pomoći Kosovu do 2010. godine, što je najveći iznos pomoći po stanovniku koji EU pruža bilo gde u svetu). Još ranije je rešeno da šef Misije bude francuski general Iv de Kermabon. Misija će, kako je saopšteno na sednici održanoj 16. februara, postati operativna posle prelaznog perioda od 120 dana.
Uporedo sa uspostavljanjem EULEX-a, Savet ministara EU je ustanovio funkciju specijalnog predstavnika EU za Kosovo i za to mesto izabrao Holanđanina Pitera Fejta, koji će posle pomenutog četvoromesečnog prelaznog perioda postati međunarodni civilni predstavnik na Kosovu. Fejt je, kako su podsetili mediji, bio učesnik pregovora o prekidu oružanog delovanja albanskih ekstremista na jugu Srbije 2001. godine. De Kermabon je 2002. godine bio šef brigade Kfora za sektor Sever u Kosovskoj Mitrovici, nakon toga, 2003, postao je zamenik komandanta Kfora i, najzad, 2004, njegov komandant. Na Balkan je prvi put došao 1995. kao pomoćnik komandanta Unprofora za Sarajevo, zatim je bio šef štaba multinacionalne brigade Ifora za sektor Jugoistok. Pre toga je služio u Legiji stranaca i učestvovao u operacijama u Čadu i Kambodži.

            SPORAN PRENOS NADLEŽNOSTI: Objašnjavajući ciljeve Misije, Fejt je rekao da EULEX ima drugačije zadatke na Kosovu nego Unmik. “Ne radi se o prenosu nadležnosti sa UN-a na EU, već sa UN-a na vladu na Kosovu”, izjavio je Fejt.
Srpske vlasti, međutim, odmah su se usprotivile slanju ove misije na Kosovo bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN-a, jer to predstavlja kršenje Rezolucije 1244 i uvod u sprovođenje odbačenog Ahtisarijevog plana o nezavisnom Kosovu. Premijer Srbije Vojislav Koštunica je rekao da EU ovom odlukom direktno ugrožava suverenitet, teritorijalni integritet i ustavni poredak Srbije i da “odluka o protivpravnom slanju misije znači da EU, zajedno sa albanskim separatistima, protivno svim načelima međunarodnog prava, stvara lažnu albansku državu na teritoriji Srbije”. Ovaj stav su podržali još neki ministri, a posledica je bila uskraćivanje mandata potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću da u Briselu potpiše takozvani politički sporazum sa EU (prelazni dokument koji bi, kasnije, vodio ka potpisivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju).
U osvit osporavane kosovske nezavisnosti, neki su članovi vlade u ponuđenom sporazumu videli slabu zamenu za gubitak južne srpske pokrajine, bled i neprihvatljiv pokušaj trgovine Kosovom. Drugi su smatrali da dokument treba potpisati, kao zalog obećane evropske budućnosti za Srbiju, i isticali da neprihvatanjem tog papira nećemo sačuvati Kosovo, ali ćemo sami sebi uskratiti čvršće odnose sa EU, za koje se većina građana opredelila već samim činom podrške Borisu Tadiću na izborima za novog predsednika Srbije. Ne treba, međutim, smetnuti s uma da je radikalski protivkandidat Tomislav Nikolić izgubio na predsedničkim izborima sa minimalnom razlikom, što upućuje na zaključak da je gotovo jednak procenat građana koji žele u Evropu samo sa Kosovom u sastavu svoje zemlje.

            KOSOVO JE SRBIJA, A DA LI JE SRBIJA EVROPA?: Kriza vlade nije završena ni posle proglašenja nezavisnosti Kosova, s tim da je ogorčenost Unijom zbog “nelegalnog slanja EULEX misije” produbljena odlukom pojedinih članica EU da priznaju “lažnu kosovsku državu”. Skupština Srbije 18. februara donela je rezoluciju kojom ne priznaje i ne prihvata jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Tri dana kasnije, na velikom mitingu u Beogradu pod parolom “Kosovo je Srbija”, pred pola miliona okupljenih građana koji su želeli da pokažu solidarnost sa svojim zemljacima na Kosovu i odlučnost u odbrani ove pokrajine, premijer Koštunica je poručio da “dok postoji država Srbija nećemo priznati ono što je nastalo kršenjem principa na kojima civilizovani svet počiva” i odbacio kao “nedostojnu trgovinu” obećanja “svetskih silnika” da će Srbima “biti bolje kao narodu bez pamćenja i porekla”, ako se odreknu Kosova.
Poziv sa bine da po svaku cenu, ne pristajući na silu, strah i ucene, sačuvaju Kosovo – “kolevku srpstva” i “srce Srbije” – neki učesnici mitinga su shvatili kao prećutnu saglasnost da ne samo uzvicima i transparentima već i delima iskažu svoj opravdani gnev prema najvećim zagovornicima kosovske nezavisnosti, onima koji hoće da “ponize Srbe” i otmu im deo zemlje i istorije. Prva je planula ambasada SAD, a onda su poletele kamenice i baklje i prema ambasadama drugih zemalja u kojima su strastima poneseni mladići prepoznali „neprijatelje srpstva“: britanskoj, slovenačkoj, hrvatskoj...
Policijskih kordona, začudo, nije bilo u blizini, a i vatrogascima je trebalo prilično vremena da se kroz gužvu probiju do ovih diplomatskih predstavništava.
Da li bi mladi Srbi isto tako nasilno reagovali prema ambasadama evropskih zemalja i da smo već potpisali sporazum sa Briselom, možda već stekli status kandidata i ozbiljnije se primakli budućem članstvu u EU? Da li su osetili snažan rušilački poriv tek kad su prepoznali mesta na kojima su provodili sate i sate čekajući u ponižavajućem redu za vizu? Da li bi bili manje ljuti da EU nije donela odluku o slanju svoje misije na Kosovo, bez odluke Saveta bezbednosti UN-a?
Odgovore, naravno, nikad nećemo saznati, ali su ponekad i pitanja dovoljna da se razume i predupredi ono što kasnije izgleda kao neizbežno.

Evropski forum br. 01-02. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 895 od 28. februara 2008.

home povratak