| Balkan posle Kosova | |
Uzrmana bezbednost regiona
Nakon odluke kosovskih Albanaca da proglase samostalnost bezbednosno stanje regiona dovodi se u pitanje – kratkoročno zbog rizika od nastavka političke radikalizacije u Srbiji, a na duže staze zbog potencijalnog rizika od nastavka albanske akcije na povezivanju tog etnosa u jedinstvenu državu
Piše: Aleksandar Radić
Strani analitičari trudili su se da pronađu svaki nagoveštaj da će oružane snage Srbije biti angažovane u slučaju proglašenja samostalnosti Kosova. Indikatori priprema prepoznavani su u sasvim bezazlenim događajima kao što su izbor Niša za grad u kojem je dva dana pre proklamacije o samostalnosti Kosova održana proslava Dana Vojske Srbije (VS). Lideri oružanih snaga, a zatim direktno pretpostavljeni političari – predsednik (istovremeno Vrhovni komandant) Boris Tadić i ministar odbrane Dragan Šutanovac – u brojnim prilikama su naglasili da VS neće biti korišćena za nametanje nasilnog rešenja problema statusa Kosova. Oni su održali reč i nisu se ostvarile pretpostavke da bi vatrena retorika političara mogla da dovede do primene sile.
Realnih osnova za takav razvoj prilika nema, jer u VS-u i u naredbodavnom lancu nema avanturizma. Takođe, čak i ako bi se posegnulo za autoritetom sile, Srbija nema materijalnih resursa da to podrži, a verovatno ni kritičnu masu psihofizički kvalitetnog ljudstva koje može da na sebe prihvati teret rata. Pokazalo se da stvarni izvor bezbednosnih problema nisu legalne organizacije, već radikalizovani delovi društva, pre svega ultradesne organizacije koje su "regrutovale" mlade pune besa i viška agresivnosti. Oni su stvorili sliku o tome da Srbija ne preza za silom u odgovoru na odluku kosovskih Albanaca da proglase državu.
Ultradesničari su verovatno već pokazali šta mogu učiniti na ulicama gradova i dokle se pruža domašaj delovanja tih snaga. Za sada one su u mogućnosti da izvedu na ulice nekoliko stotina huligana. Posledice postojanja snažne ultradesnice svode se na lom nekoliko izloga, ali rizik se ne može zanemariti zbog tihe podrške koju su uživali od partija tzv. patriotskog bloka. Teško se može dokazati, ali može barem osnovano da se sumnja u to, da su ultradesničari dobili "zeleno svetlo" od strane partija koje će u narednim nedeljama pokušati da se okoriste emocijama nacije. Masovni mitinzi mogu da postanu generator za jačanje glasačke mašine patriotskog bloka, pre svega učvršćivanje uticaja SRS-a i podizanje na noge posrnulog dela koalicione vlade DSS-a i NS-a. Ulica može da bude od velike koristi tim partijama, ali istovremeno reč je o poigravanju sa visokorizičnim potencijalom masa. Posledice se teško mogu proceniti, ali poređenje sa drugim sličnim istorijskim iskustvima sa našeg prostora i kontinenta ukazuje na to da se nad razvojem prilika lako izgubi kontrola kada se radikalizuje ulica.
Nedorečena neutralnost
Dugoročno držanje EU i NATO-a prema problemu Kosova udaljava javno mnjenje Srbije od integracionih procesa. Sada se teško može zamisliti otvaranje pitanja budućeg položaja Srbije, iako će ona vrlo skoro posle samita NATO-a u Bukureštu biti potpuno okružena članicama Saveza. Pod pritiskom ulice političke vođe verovatno će se kao i do sada prilagođavati stavovima mase koju posmatraju samo kao glasačko telo. U praksi to znači da će se nastaviti sa pokušajem da se saradnja sa NATO-om minimizira ili da se provodi tiho, u razmeri koja će zadovoljiti minimalna očekivanja saveza, ali neće provocirati mnjenje negativno određeno prema evroatlantistima. Neutralnost nametnuta od strane DSS-a moraće se uvažiti kao polazište za gradnju bezbednosne arhitekture Srbije u odnosu prema međunarodnoj zajednici. Problem je što zamisao neutralnosti predstavlja samo jedan nedorečen okvir pun praznih fraza koje su u neskladu sa stvarnim međunarodnim odnosima. Nedorečena neutralnost ruši sve što se učinilo počev od kraja 2000. godine na približavanju evroatlantskim integracijama a da pri tom ne nudi alternativan proces povezivanja sa inostranim saveznicima.
U Srbiji se često postavlja pitanje da li bi ulazak u NATO u prošlosti promenio sudbinu Kosova, ali sada se na to možemo osvrnuti samo kao na svršeni čin. Problem predstavlja šta činiti u budućnosti – kako uvažiti izrazito negativan odnos prema NATO-u i potrebu da se Srbija ne izostavi iz kolektivne bezbednosne arhitekture.
Posebnu priču u bezbednosnoj proceni predstavljaju Srbi sa Kosova jer oni će već za neki dan – kada se potroši početni interes političara i novinara – biti prepušteni sami sebi u novoj realnosti u državi u kojoj će Albanci biti potpuno dominantni u svim institucijama. U takvim okolnostima postoji mogućnost stvaranja snažnog pokreta sa krilom odlučnim da se koristi silom kao sredstvom borbe. To može proizaći iz očaja, nedostatka perspektive, kao i činjenice da su Albanci prvi već koristili nasilje prema civilima kao politički instrument. Možda će Srbi sa Kosova pod pritiskom novih prilika postati tvrdokorni u svojoj borbi poput Iraca u Belfastu ili Katalonaca i Baskijaca.
Opasnost od “izvoza” nasilja
Sa druge, albanske strane, već postoje terorističke organizacije i paralelne strukture koje su obučene i naoružane za organizovanu primenu sile. One su u skoroj prošlosti pokazale da su u mogućnosti da se prilagode raznim oblicima delovanja – od gerilskog pokreta u vreme sukoba sa federalnim vlastima 1998–2001. godine i da postanu nosioci terora usmerenog prema civilima u brojnim incidentima od početka konflikta na Kosovu, sa posebnim naglaskom na dobro organizovanu ofanzivu terora preduzetu u martu 2004. godine.
Dodatni problem unosi to što su albanske terorističke organizacije povezane samo negativnim osećajima prema Srbima i državi Srbiji. U međusobnim odnosima te organizacije su fragmentirane između političkih lidera i regiona i istovremeno su duboko povezane sa naoružanom sabraćom u Makedoniji i na jugu centralne Srbije. To će na duži rok postati važan parametar u proceni bezbednosnih prilika u regionu, jer priznanje samostalnosti Kosova od niza vodećih i važnih država sveta sada među Albancima može da podstakne uverenje da mogu računati i na podršku za povezivanje čitavog albanskog etnosa u jedinstvenu državu na Balkanu. Takav proces ne može da se ostvari bez oružanog konflikta, što se već pokazalo u izvozu nasilja sa Kosova na jug Srbije i u Makedoniju.
U oba slučaja vladine snage su na kraju savladale oružane pobune, ali u uslovima u kojima su Albanci u slobodi delovanja bili ograničeni potrebom da pred velikim silama, pre svega pred SAD, stvore pozitivnu sliku o budućim namerama da bi obezbedili podršku za samostalnost Kosova. Sada kada su to dobili, postoji visok rizik da će posle konsolidacije države i prolaska perioda u kojem će biti pažljivo posmatrani (što su neke države predstavile i kao uslov svih uslova za priznanje) možda ponovo pokušati da pokrenu novi ciklus konflikata u Preševskoj dolini i u Makedoniji. U NATO-u su prepoznali taj problem i zato su pre proglašenja samostalnosti Kosova već pokrenuli aktivnosti u rekonstrukciji kosovskih snaga bezbednosti koje će kroz reorganizaciju “Kosovskog zaštitnog korpusa” u “Kosovske snage bezbednosti” proći kroz filtraciju kadrova da bi se oslobodile radikalnih elemenata.
Na taj način može da se predupredi stvaranje kosovske oružane sile kao sredstva za pokušaj ostvarivanja velikoalbanskog projekta, ali ne i da se otkloni rizik jer su Albanci do sada stekli veliko iskustvo u stvaranju i održavanju ilegalnih formacija. Za to imaju veliki ljudski resurs i ilegalne izvore finansiranja iz fondova albanskog organizovanog kriminala u EU. Za odbranu interesa i bezbednosti Srbije primarnu ulogu u narednom vremenu imaće zato kvalitetno obaveštajno delovanje usmereno na veze u trouglu albanskih političkih lidera, kriminalnih lidera i komandanata terorističkih organizacija.
Evropski forum br. 01-02. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 895 od 28. februara 2008. |
|