Mi i NATO

Od partnerstva do članstva

Prema članstvu u NATO kod nas i dalje postoje velike rezerve. To nije čudno, iako je suprotno formulacijama iz nekih ključnih državnih dokumenata o odbrani i bezbednosti. Potrebna nam je dobra javna i stručna rasprava o tome

Piše: dr Jovan Teokarević

        Otkad nas je NATO pre tri meseca pozvao u svoj program Partnerstvo za mir (PzM), tema ovog dugo očekivanog članstva bila je prisutna u našim medijima i javnosti samo neposredno nakon toga, i to ne više od nekoliko dana. Bilo je radosti, ponosa i otimanja za zasluge povodom ovog važnog spoljonopolitičkog uspeha naše zemlje i naših vlasti, a oni su došli i od političkih lidera koji su dosad u najmanju ruku ignorisali značaj naše članske karte u Partnertsvu, ili su se čak aktivno trudili – sve braneći “nacionalne interese, našu tradiciju i posebnosti” – da do njega ne dođe.
Tema partnerstva i daljih odnosa sa NATO-om pojavila se i nestala jednako brzo, pre svega zato što posle tolikih odbijanja i odlaganja prethodnih godina gotovo niko nije očekivao da ćemo sa samita NATO-a u Rigi konačno dobiti poziv za učešće u ovom programu jer, naravno, svoju hašku obavezu, kao uslov za to, nismo ispunili. Ako ćemo pravo, upravo to iznenađenje je bila prava i jedina vest, a ne prijem u Partnerstvo, jer ga neki smatraju zakasnelom porukom koju je trebalo da primimo još pre nekoliko godina, a drugi misle da je to ili nevažno ili opasno.
U međuvremenu su pažnju javnosti potpuno okupirali prvo parlamentarni izbori, a onda i Ahtisarijev plan o budućem statusu Kosova, u odnosu na koje je skraćenica PzM prestala da privlači bilo kakvu pažnju i izaziva bilo kakve komentare i reakcije. Stvari su se, dakle, vratile u normalu, gledano iz perspektive ponašanja svih postpetooktobarskih vlasti prema pitanjima evroatlantskih integracija, ali i odbrane i bezbednosti. Nijedna vlada u poslednjih nekoliko godina, naime, nije ova pitanja zaista smatrala svojim prioritetima, koliko god se – obično na prigodnim proslavama – u to klela, da bi onda ponovo potpuno zaboravila na sopstvena obećanja... sve do naredne proslave, naravno.
Odbijanje našeg državnog vrha da se na ozbiljan i sistematski način bavi odbranom i bezbednošću nije samo posledica donedavne komplikovane situacije podeljenog vlasništva nad ovim domenom sa Crnom Gorom, niti su nečije ocene iz predvojničke obuke ovde bile presudne. Pre je reč – i zato je to velik i neprevaziđen problem – o mešavini dva druga faktora. S jedne strane, postmiloševićevska elita je, čini se, u jednakoj meri i zbunjena i iskreno impresionirana mastodontom u uniformi koji je pre šest godina dobila u nasleđe. Posle vrlo malo ideja i još manje stvarnih napora, i oni zbunjeni i oni impresionirani su obično vrlo brzo zaključivali da je najbolje u stvari ne raditi ništa, a vojsku prepustiti samoj sebi, seriji međusobno nekoordiniranih programa reformi kroz bilateralnu i multilateralnu (NATO, OEBS) pomoć, i domaćim i inostranim nevladinim organizacijama.
Rezultat svega toga, u stvari, nije tako loš kakav je mogao da bude da su na njega opisanim ponašanjem uticale samo naše vlasti. Racionalni deo stalno promenljivog vojnog vrha, zajedno sa respektabilnom sivom masom stručnjaka i mlađih oficira iz Ministarstva odbrane i Generalštaba, shvatio je da Vojska nema nikog drugog nego samu sebe i da ona mora da koncipira neophodne promene, a ne samo da ih sprovede. U ovom poslu NATO i njegove članice srećom nisu štedele, pogotovo na obrazovanju oficira i predlaganju reformi kroz koje su uostalom prošle sve slične armije i države. I pre formalnog članstva u Partnerstvu za mir, obim naše saradnje sa Severnoatlantskim savezom bio je mnogo raznovrsniji i intenzivniji nego što je bila saradnja sa NATO-om svake pojedinačne zemlje kojoj je članska karta Partnerstva odavno požutela, jer je izdata još polovinom prošle decenije.
NATO je tako postao važan saveznik i partner našoj vojsci u rešavanju njenih problema i posebno u projektovanju njenog razvoja za potrebe koje ćemo imati u toku sledećih nekoliko decenija. Nijedna postkomunistička zemlja nije uspela da reformiše vojsku i da je učini primerenom demokratskom okruženju bez NATO-a i upravo u toj oblasti treba puno očekivati od nastavka naše saradnje, sada i formalno, u okviru Partnerstva za mir.
Drugi razlog nebrige naših demokratskih vlasti za odbranu, bezbednost i evroatlantske integracije potiče iz neshvatanja promena u savremenom svetu, Evropi i našem regionu. Dok je u slučaju pristupanja Evropskoj uniji slika koju neki članovi naše političke elite imaju nešto manje nejasna, prema članstvo u NATO-u i dalje postoje velike rezerve. To nije čudno, niti u načelu predstavlja problem, iako je suprotno formulacijama iz nekih ključnih državnih dokumenata o odbrani i bezbednosti. I u njima ima rezervi prema članstvu u Alijansi, ali samo utoliko što se pre donošenja tako krupne političke odluke zahteva referendum. A kad je o razlozima za to reč – dovoljno ih je u ovim dokumentima i iskustvima svih sličnih zemalja, a članstvo u Partnerstvu za mir je prava prilika za ozbiljnu i argumentovanu javnu raspravu o njima. Nadamo se da će ovaj broj “Evropskog foruma” i tome poslužiti.

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka i direktor BeCEI-ja

Evropski forum br. 1-2. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 842 od 22. februara 2007.

home povratak