| To nije evropski | |
Odnosi NATO i EU – zaglavljeni u prošlom veku
Strateško partnerstvo NATO-a i Evropske unije nikad nije bilo važnije nego danas. Izazovi našeg vremena zahtevaju sveobuhvatan pristup bezbednosti, u okviru kojeg se vojna i civilna sredstva upotrebljavaju zajedno i na usaglašen način
Jap de Hop Shefer
Kakvi su odnosi NATO-a i Evropske unije? Dozvolite mi da odgovorim kroz malu anegdotu. Pre nekoliko nedelja jedan od mojih ljudi rekao mi je da je pozvan na konferenciju o “zamrznutim sukobima”. A onda je dodao sa smeškom: “Naravno, reč je o Kavkazu, ne o odnosima NATO–EU.”
Bilo bi sigurno previše da se ti odnosi opišu kao “zamrznuti sukob”. Bar se logika Evropske bezbednosne i odbrambene politike (ESDP) više ne dovodi u pitanje. ESDP je u međuvremenu postala neodvojiv deo evropskih integracija, a i saglasna je sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Alijanse, kao što Ugovor o Ustavu EU-a predviđa. Posle oklevanja na početku, čak su i SAD priznale da je ovaj proces ispravan i važan, te da na ESDP treba gledati kao na mogućnost, a ne opasnost. I niko danas neće ozbiljno tvrditi da su NATO i EU rivali čiji je cilj da jedan drugog ostave bez posla. Takve diskusije su danas potpuno zastarele, ako su ikada i postojale.
Ali, kad se pogleda koliko su izazovi našoj bezbednosti danas postali različiti i složeni, začuđujuće je koliko je mali prostor za saradnju NATO-a i Unije preostao. Uprkos mnogim pokušajima da se dve institucije približe, između njih još postoji velika distanca.
Zašto su odnosi NATO–EU toliko problematični? Zašto je i jednoj i drugoj instituciji tako teško da mnogo spominjano “strateško partnerstvo” pretvore u stvarnost? Moj odgovor na ova pitanja je jasan i nedvosmislen. Odnosi NATO–EU još nisu stvarno stigli u XXI vek. Oni su još uvek zaglavljeni u 90-im godinama prošlog veka.
Podsetimo se: ESDP je započeo u 90-im. Dotle je evropska bezbednost bila organizovana isključivo u okviru NATO-a. Zapadnoevropska unija je imala smo ograničen praktični značaj. A onda je EU nastupila sa sopstvenim vojnim ambicijama. To je značilo da će u budućnosti u Evropi postojati još jedna bezbednosna organizacija osim NATO-a. Zato smo prvo morali da nađemo načine i sredstva kako bismo obezbedili da se NATO i EU ne dupliraju. Ili, da to jednom kažemo nediplomatski, da EU i NATO međusobno ne stavljaju klipove u točkove. To baš i nije neki recept za ljubavnu avanturu!
“Berlin plus” je bio pravi odgovor na taj izazov. Taj sporazum daje Evropskoj uniji siguran pristup resursima Alijanse – i to, i planiranju i oružju. Na ovaj način je pravi kurs odavno odabran: pametna podela posla, umesto površnog dupliranja. Iz tog razloga “Berlin plus” je bio i jeste prekretnica u razvoju naše transatlantske zajednice.
A danas? Danas ta defanzivna perspektiva, izabrana da izbegne dupliranje, više nije dovoljna. Bezbednosni pejzaž XXI veka zahteva nov kvalitet u odnosima NATO-a i EU-a. U svetlosti izazova na Balkanu, u Avganistanu i drugde, više nije dovoljno definisati odnose dveju organizacija pre svega kao problem veštog razgraničenja.
Danas se bavimo nečim sasvim drugačijim. Reč je o povezivanju dveju institucija na takav način da različiti instrumenti obeju mogu da se upotrebe zajedno, i što efikasnije. Zašto? Zato što postaje sve jasnije da vojne i nevojne dimenzije bezbednosti moraju da idu ruku pod ruku. Zato što postaje sve jasnije da nema bezbednosti bez razvoja, niti razvoja bez bezbednosti. I zato što postaje sve jasnije da NATO i EU imaju specifične sposobnosti koje mogu da promovišu pozitivne promene u kriznim regionima, ali samo ako rade zajedno.
Ali, zašto još ne postoji ovaj novi kvalitet u odnosima? Zašto se uzajamna zavisnost nije do sada ogledala u tešnjoj saradnji? Po mom mišljenju, za to postoje dva razloga. Prvi je dobro poznata razlika u mišljenju koja proizlazi iz razlike u članstvu NATO-a i EU-a. To vodi formalnim nesporazumima o bezbednosnim aranžmanima, razmeni informacija, ili vrsti sastanaka. Bili smo u stanju da rešimo mnoge od ovih nesporazuma kroz neformalne procedure. Ali, ako oni koji postavljaju te prepreke ne pokažu više odgovornosti i fleksibilnosti, to će i dalje biti teško opterećenje u odnosima NATO–EU.
Postoji, međutim, i drugi razlog za sadašnju slabu vezu NATO-a i EU-a, i čini mi se da je on važniji od rasprave o formalnostima. Neki namerno žele da drže NATO i EU daleko jedno od drugog. Prema ovoj školi mišljenja, bliži odnosi NATO-a i EU-a znače veliki uticaj SAD. Možda se oni plaše da je ESDP još nov i osetljiv za partnerstvo sa NATO-om. I stalno slušam da je EU viši oblik organizacije ako se uporedi sa NATO-om, koji je samo međuvladina organizacija, i zbog čega je i sama ideja o pravom strateškom partnerstvu pogrešna.
Za mene, nijedan od ova dva argumenta ne drži vodu. Naravno da NATO i EU nisu blizanci. NATO nije neki sveuključujući projekat integracije. Njegove članice se ne odriču bilo kakvog suvereniteta. NATO ne integriše, on koordinira. I on koordinira prilično dobro – najviše u okviru koji uključuje SAD, bez kojih je bezbednost našeg sveta nezamisliva. Ta činjenica čini NATO jedinstvenim forumom. Ja inače ne delim evropske instinktivne strahove o neodgovarajućem mešanju SAD u evropske poslove. Evropa je dovoljno samosvesna – a to znaju i u Vašingtonu.
Strateško partnerstvo NATO-a i Evropske unije nikad nije bilo važnije nego danas. Izazovi našeg vremena zahtevaju sveobuhvatan pristup bezbednosti, u okviru kojeg se vojna i civilna sredstva upotrebljavaju zajedno i na usaglašen način. Nema jačeg civilnog igrača od Evropske unije. I nema jačeg vojnog saveza od NATO-a. Zato, po mom mišljenju, postoji samo jedan zaključak – moramo se konačno uozbiljiti u vezi sa strateškim partnerstvom.
Iz govora generalnog sekretara NATO
na konferenciji u Berlinu, 27. 1. 2007.
Evropski forum br. 1-2. Objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme br. 842 od 22. februara 2007. |
|